ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ОДГОВОР
НА АНОНИМНУ ДОПИСНИЦУ[1]

 Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр.681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485/зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485/зап.663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем

Један православац

 * * *

 Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?"

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат

 За Председника

Светог архијерејског синода члан,(М.П.)   

Епископ браничевски Хризостом

Одговор:

Његовом Преосвештенству

Епископу Шабачко-ваљевском

ГОСПОДИНУ ЈОВАНУ – ШАБАЦ

Разбудивши све очи своје савести, и проверивши светим апостолско-светоотачким Предањем сву своју православну савест од врха до дна у свима њеним боголиким бескрајностима, реших се да одговорим на горе наведени акт. Но самом неумитном и језивом стварношћу нашом принуђен сам да у одговору свом изнесем оно што је данас у нашој Православној Српској Цркви „једино потребно" (лк.10,42) и важније од најважнијег. Притом, зауставићу се само на најнеопходнијим објашњењима по питању мог досадашњег положаја и „статуса". Јер данас, када на Свету Православну Цркву Христову са свих страна ударају апокалиптичке страхоте, и када православна срца и савести јеремијски тугују и мукују због тога, пошто је у питању спасење свакога православног хришћанина, и свакога од нас, и свих нас скупа, - и још више од тога: у питању су највеће вредности и свевредности земље и неба: чудесни Богочовек Господ Исус Христос и Његово Богочовечанско Тело: Света Православна Црква, зар се онда може ћутати и сме ћутати? И за најелементарније православно сазнање и иоле охристовљено осећање, очигледна је истина ово: акт Преосвећених Епископа, чланова Св. Арх.Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом, сав одише апокалиптиком наших дана. И то ми даје непосредан повод да еванђелски истинољубиво одговорим по својој православној савести пред Богом и Божјом Црквом и изнесем те главне проблеме наше данас. - Претходно, ево најнужнијег објашњења на напред наведени акт.

Узнемирена савест анонимног писца дописнице, упућене Његовој Светости Патријарху, моли да ми се „опрости" ако сам се „нешто и замерио" Његовој Светости, те да тако проштен будем доведен „на какву било дужност" у Београду, еда би се „на тај начин пресекле разне приче". Његова Светост Патријарх, очигледно у жељи да престану такве „уличне верзије" које о томе „ колају", износи ту анонимну дописницу пред Свети Архијерејски Синод, а Свети Синод доноси одлуку: да се преко Вас умоли архимандрит Јустин „да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и коју".

Ваше Преосвештенство, анонимне дописнице као ова, или слична њој писма, и разне инсинуације у њима, и сви методи такве врсте, све то спада у нашу савремену апокалиптику. Такво анонимно писање је непоштена работа, и њоме и по њој се не решава ништа. Међутим, независно од анонимног писања, једно питање се данас неодољиво намеће сваком будном православном човеку код нас. Питање: зар ми збиља још нисмо у стању да и без тога видимо шта се у ствари збива с нама, какви земљотресни проблеми тутње под нама и око нас: шта радимо, куда идемо, и у какве смо душегубне безизлазе запали? Свесудбоносни проблеми бити ил' не бити муче данас и море све савести и умове и срца свих будних православних људи широм света. А Свети Синод Српске Православне Цркве, и то поводом једне анонимне дописнице, бави се ништавнијим од ништа конзисторијским „службеним положајем" мојим и „статусом". Међутим, проблем наше Цркве данас најмање је проблем једног старог архимандрита, коме се ближи време одласка Богу на истину. У ствари, овде су по среди далеко већи и судбоноснији проблеми за све нас.

Уосталом, Преосвећени Владико, прелазећи преко свих тих „уличних верзија" о мени и мом „статусу", а којих сигурно има и друкчијих, на узнемирење нечијих савести, желим само да подсетим Његову Светост Патријарха и Свети Синод на следећу двадесетдвогодишњу стварност: моја убогост, по благослову Његовог Преосвештенства блаженопочившег др Симеона Станковића, Епископа ове епархије, - а после њега по Вашем благослову (тј. Еп. Јована) , налази се на црквеној служби као духовник манастираЋелије још од маја месеца 1948. године. То значи далеко пре и самог постављања проблема избора за Патријарха, и догматско-канонске важности тог избора, Епископа Германа Ђорића. Од успостављања послератне власти у Југославији мој статус је био посебан. Несуђен и неосуђен јер невин, био сам лишен положаја и права професора Универзитета у Београду. Но, познато је, и Вашем Преосвештенству и другима, да, по благодати Божјој која нас спасава, ја у мом досадашњем животу и раду нисам никада користио повољне конјунктуре у личне сврхе. С тога ни сада не желим да се бавим ситницама око мог „статуса" и других личних проблема. Поготову данас када нас све сажижу страшни огњени проблеми нашег заиста апокалиптичког доба, пред којима и о којима, - Бога ради и Цркве ради —, не можемо и не смемо ћутати. Са тог разлога и прелазим на оно главно. Дозволите ми с тога, Ваше Преосвештенство, да са своје стране изнесем Светом Архијерејском Синоду главне проблеме наше Цркве данас, и поводом њих поставим горућа питања, на која сав православни народ Божји већ дуго времена очекује у агонији одговор.

 * * *

 Преосвећени Оци Епископи, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом.

Еванђелска одговорност лежи данас на свима синовима Православне Цркве Христове, тог небоземног Дома Бога Живога (1. Тим. 3, 15), па и на нама синовима те исте Цркве Православне у земљи и народу Светога Саве. Зато ми савест моја, жеравично мучена том еванђелском одговорношћу, налаже пред живим Богом свеправедним да сваки лични проблем свој одбацим као „трице", као ништавну ситницу, и да еванђелски храбро сагледам стравичне проблеме што пламте око нас. Догматски, канонски, еванђелски, та еванђелска, та света одговорност, и решење свих стравичних проблема леже, у крајњој линији, на свештеној Јерархији. Тако у нас, то првенствено лежи на Патријарсима и Епископима Цркве. Зато, дозволите ми, трогубо (=троструко) благодатни свети Оци, да Вас смирено, но са смелошћу својственом Православнима, запитам у име неизмењивог Светог Предања Православне Цркве, њених Апостола, Отаца, Мученика, Новомученика, Исповедника: куда идемо, и где ће нам бити крај ако овако наставимо? Говорећи из срца чињеница и стварности, ја ћу навести само неке од проблема пред којима свака православна, поготову српска светосавска савест стоји и са запрепашћењем гледа на велику одговорност наше црквене Јерархије, и на њен садањи став према нашим црквеним проблемима.

 * * *

 1. Једна и Једина Света Васељенска (καθολική =саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности) И еванђелског живота, које прима Васељенска - Православна - Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна времена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, - које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече". — То „духовно учење", то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве — Христу основану" (Живот Св.Саве од Доментијана).

Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.з,15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава", које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? - Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве — председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор", не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? - Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова - Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог" и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).

Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване „ љубави" — јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис" - знање, разум: 1Тим.6,20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца - Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32,33,34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове" примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете", или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам" протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн.16,13). „О! како ме жалости, - да речем и ја са Светим Василијем Великим, - то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве" (Канон 89. св. Василија). При овоме сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње" (Јерем.48,10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Госпl