Драга браћо и сестре!

 Данима гледамо, слушамо, читамо... шта се дешава са Новограчаничком митрополијом у Аустралији и ишчекујемо да се мајка црква јави и покупи бачено семе раздора. Не ради се овде о нечему где се може забити глава у песак и чекати да решење само по себи дође, а посебно да се тако важна ствар  препусти да је решава тек хиротонисани владика.

Прво на шта човек помисли је ''а где је поштовање?'', где је поштовање према тим истинским верницима, патриотама, људинама?...

Питамо се како је могуће да  најоданији цркви и Богу буду непожељни код свог владике, а изгледа и код целе СПЦ?

Да ли то значи да су комунистички осветници коначно дочекали свој дан и само је још остало да се изврши егзекуција над онима који су стали на страну Бога, на страну истине, вере, љубави... Сетимо се не тако давне 1963.г. када су титови послушници у СПЦ протерали најверније из цркава у дијаспори само зато што нису хтели да се помире са тим да комунисти роваре по СПЦ и смене им  њиховога владику Дионисија. И шта се десило. Поделили су верни народ. Из цркава у дијаспори су протерани сви они који нису хтели да прихвате титову наредбу о уклањању њиховог владике. Да то није била шачица људи најбоље говори податак да су цркве у дијаспори после 1963.г. дуго биле  скоро празне све док истерани народ није саградио нове цркве, слободне и независне од комуниста. И уместо да црква награди те људе што нису поклекли и помирили се да комунисти управљају црквом, ево видимо, она их и дан данас прогони. Да ли је могуће да још увек има оних који верују да је комунистичка идеологија изнад Христове науке. Па чак и да има такавих, то никако не би смела да буду свештена лица.

Да занемаримо то да владика Иринеј нема довољно искуства да реши проблем око начина уједињења Слободне цркве и тзв. Федералне цркве, али у сваком случају ако су му намере искрене и жели да покаже да цени искрене вернике, поштене људе, доказане градитеље цркава и манастира, он, А И СВАКО ДРУГИ КО ВЕРУЈЕ У БОГА, мора да клекне пред њих, да им се захвали на свему што су учинИли да очувају образ ЦРКВЕ и наравно, да им се извине за све оно што су претрпели због немајчинског односа СПЦ према њима.

 Миодраг Павловић

У прилогу је писмо  Ратка Нешића од  17 Децембара, 2007.г. упућено члановима Проперти Траста, Црквено-школским Општинама, Епархиском Савету и Пленуму, Савезу Кола Српских Сестара и Националним Организацијама Српске Православне Цркве Епархије Новограчаничке.

+  +  +

Аустралија:
Позив на Црквено-народни Сабор у
манастир “Свети Сава”-Канбера

Члановима Проперти Траста, Црквено-школским Општинама, Епархијском Савету и Пленуму, Савезу Кола Српских Сестара и Националним Организацијама Српске Православне Цркве Епархије Новограчаничке.

Ратко Нешић, 17 Децембар, 2007.

Драга Браћо и Сестре,

Управа Проперти Траста поздравља и подржава све чланове из горепоменутих епархијских тела, који су се писмено обратили Његовом Преосвештенству Епископу Г. Иринеју и изразили отворено негодовање на његову самовољну одлуку да се предстојећи Црквено Народни Сабор одржава ван Манастира Светог Саве, Нови Каленић, признатог седишта и духовног центра свих верника Епархије Новограчаничке.

Владика истиче да по члану 28 важећег Устава Епархије Новограчаничке има право да сазива Сабор где год он хоће, и то чак и без учешћа Епархијског савета у његовој одлуци. У свом акту од 20. новембра, 2007. владика Иринеј изричито тврди да ‘’… за решавање овог питања на Савету није било ни потребе…'’ Ако толико омаловажава и понидаштава чланове Епархијског савета те их искључује из заједничке одлуке по овако основном питању као што је Сабор, да ли онда има морално право да Позив за Сабор почиње речима ‘’Руководећи се одлукама Епархијског Савета …'’

А када су два члана Епархијског Савета савесно изнели чињеницу, да Савет није учествовао у овој контраверзној одлуци, што и сам Епископ у акту потврђује, он се осетио дубоко погођен што у Савету има чак два члана који неће ћутањем да подржавају његове нетачне изјаве. Дугим писмом сручио се на њих многим, али сасвим неоснованим нападима и увредама. Набеђује ове часне људе који су више од пола њиховог века несебично служили цркви и роду српском, да су протестанског духа… да лажно представљају одлуку… сумња да се иза њих крију политички и неки други интереси, да изазивају забуну код неколицине неутврђених, да оживљавају раскол у ‘’мученичкој и још увек изнова страдалној Српској православној цркви на Косову и Метохији, у Македонији и, посебно, у братској Црној Гори.'’

У настојању да ову браћу што више оцрни, повезује трагично стање Косова, Црне Горе, па чак и Макдоније не би ли им и то некако прикачио као њихову кривицу.

Алудира да припадају онима ‘’којима опстанак српског народа и Цркве није на првом месту, него се хватају у коло са разоритељима српске државе и народног бића, а за то покушавају да искористе, ни мање ни више него саму душу српског народа – његову Свету цркву, немају места у Народу Божијем, у заједници верних Срба, у Српској православној цркви било где на овоме грешноме и пролазном свету'’?!

Свашта је Владика кадар да измисли, напише, набеди и оцрни све друге само да себе као непрогрешивог докаже себи и прикаже другима. Не пада му ни напамет да преиспита сам себе – колико је његов допринос у стварању ових тензија, конфузије и подела? Да му душа није испуњена гордошћу он би извршио ревизију својих одлука о Сабору чим је сазнао да то узбуђује и ствара немир у Епархији. Лакше му је да напада и искључује људе из цркве, него да ревидира себе и твори мир међу људима

Кад човек једном крене таквим путем, тешко је да се са њега врати.

Позиву од 11. октобра, 2007. за Црквено Народни Сабор, владика Иринеј је на изненађење целе наше Епархије прикључио и загонетни акт Митрополита Јована загребачко-љубљанског, датиран 22-9 маја, 2007. год. У њему се тврди да је Свети Архијерејски Сабор у свом мајском заседању донео одлуку да се усвоји предлог Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског Господина Иринеја да се седиште подручне му Епархије премести из манастира Светог Саве у Илајну у Сиднеј. Исто тако, као Администратора Епархије Новограчаничке да се премести из манастира Светог Саве -Нови Каленћ – у Сиднеј. До горепоменутог Позива за Сабор, нико, ни Епархијски Савет није видео нити чуо за овај акт нити његову садржину. Порука у њему је чудна јер на крају каже да о овај одлуци треба обавестити ‘’Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје Српске православне цркве'’. Намеће се питање, ако су Господа архијереји на Св. Арх. Сабору донели одлуку о горњем, зашто их треба обавестити о њиховој одлуци?! Чудно је и то да је у истом акту наведено да услед усвајања овог предлога; ‘’Овим се утолико мења члан 15. Устава Српске православне цркве'’. Значи одлука није у складу са чланом 15. Устава Српске Православне Цркве?

Затим владика Иринеј својим актом од 20. новембра, 2007. приређује још веће изненађење када писмено тврди да је одлука о премештају у Сиднеј седишта Епархије Новограчаничке донета још јуна, 2004.
О томе владика износи следеће:

‘’Наиме, одлуку о промени седишта Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке је начелно донео Свети архијерејски синод бр. 1139-зап. 812 из седнице 10. јуна 2004. године;… усвојити предлог Његовог Преосвештенства Епископа Милутина да се Епархијски административни центар премести из манастира Светог Саве у Сиднеј'’.

Горња одлука, наводно чак од јуна. 2004. није никада била обнародована, нити је ико у Епархији обавештен да је владика Милутин желео, а још мање да је тражио премештај свог седишта и административног центра из Манастира Светог Саве у Холу за Сиднеј. Такво што није изнето ни на Црквено Народном Сабору одржаном децембра, 2004. године, нити стоји у саборском Записнику чије копије су из специфичних разлога широко циркулисане у нашој Епархији и многи поседују копију овог Записника .

Тешко је прихватити да је владика Милутин желео и од Св. Синода још јуна 2004 тражио горе поменути премештај, када сви знамо и живи смо сведоци да се владика Милутин, поред епархијских обавеза, баш у то време са највећим одушевљењем бавио реновирањем своје резиденције, улепшавањем њене спољашности, сађењем разног дрвећа, биља и многих ружа. Спровео је и иригацију нових засада, поплочао стазе испланирао газибо и много другога.

Ако је још јуна, 2004. Св. Архијерејски Синод на предлог Епископа Милутина донео одлуку о премештају његовог седишта, како да то није усвојено ‘’на највишој инстанци'’ како у свом акту од 20. новембра, 2007. пише Владика Иринеј. т.ј. како није усвојено на заседањима Светих Архијерејских Сабора, којих је било три од поменутог јуна, 2004.

Један у октобру, 2004, и два у мају и октобру, 2005. године?! А затим намеће се и оно најочигледније питање; како то да се Владика Милутин нигде из нашег манастира Светог Саве није премештао за цело време и све до краја његовог столовања у Новограчаничкој Епархији, т.ј. до маја 2006. године? Да није било никаквог премештаја епархијског седишта и административног центра Епархјиског Епископа Његовог Преосвештенства Владике Г. Милутина сведоче и црквени календари за поменуте три године; 2004. 2005. и 2006. У сва три календара стоји да је Манастир Светог Саве, Хол, код Канбере седиште и административни центар Епархијског Епископа Г. Милутина.

Отворено бојкотовање и непријатељски став од самог почетка административне службе владике Иринеја против постојања манастирског Проперти Траста, као легалне заштите манастирског имања, јасно показује намеру да је циљ да се, било како, подрије и разкринка то легално обезбеђење.

Служећи се загонетним одлукама час од 2004. час од 2006. злонамерно мења статус Епархијског седишта које је у нашем манастиру и диктаторски га укида као традиционално место за одржавање Ц-Н-Сабора наше Епархије. А тиме сасвим јасно потврђује намере и циљ, т.ј. да се манастир без стида отме од народа који га је градио и легално обезбедио. Да се као седиште Епархије избрише из постојања у складу са планом да се и сама Епархија новограчаничка што пре угаси, укине и избрише. Да нестане све што се у прошлости звало Слободна Српска Православна Црква. Да се избрише, не само из постојања, већ из народног памћења и исписане жалосне историје националне емиграције задњих 50 и више година. Јер има много тих којима и једно и друго узнемирава савест.

Чак и Спомен Крст Јасеновачким Новомученицима у нашем манастиру боде очи па настоје да га преместе или прекрсте у категорију ‘’војног'’ споменика.

По Титовом наређењу су нас 30 година држали из Цркве избачене. Да је било по Титовом наређењу признао је и за историју потврдио и сам блаженопочивши Патријарх Герман у књизи ‘’Ја и комунисти'’. По том наређењу су, једним потезом пера, епископе и свештенство у туђем, али слободном свету расчинили, а народ који је уз њих стао, од Цркве одлучили. По нама су деценијама нападима пљували, на белосветске судове изводили, а црквену имовину отимали.

Све смо са болом подносили, али нас од вере у Бога, Светосавске Цркве и Лазаревског духа Драже Михаиловића никада нису одвратили.

Бранећи се од својих, градили смо лепе манастире, цркве, сале, парохијске куће. Чувајући спомен на српске витезове и невине српске мученике из ИИ светског рата, о којима се у Отаџбини није смело ни говороти, подизали смо споменике, око њих се окупљали, редовне помене служили и од прогонства из историје и памћења сачували.

Тек када се комунизам срушио као кућа од карата, црква нам понуди помирење. Ми смо га са радошћу одушевљено прихватили и све раније гонидбе опростили сматрајући да су под комунизмом тако морали.

Али, није дуго прошло, када смо се осетили разочарани и преварени! Шездесете године прошлог века као да су се опет појавиле само у другом облику и руху. Опет се сеје раздор у народу, опет се прети, забрањују се опроштајни говори на гробљу, пљује се на нас, из цркве се људи избацују, лишавају причешћа и свих свештенорадњи. Прописно изабране Управе Ц-Ш-О се не признају, повереништва се намећу, готовина и имовина отима. Ко не пристаје на диктатуру клерикализма, биће избачен из цркве.

Док је раније Епископ-администратор у актима епархиоте ословљавао ‘’Љубљени у Христу'’ сада почиње суровим ‘’СТРОГО УПОЗОРЕЊЕ'’, у коме наређује свештенству и делегатима ‘’да без изузетка морају учествовати у раду Црквено-народног сабора, 29. децембра, т.г.'’ у Лазарици.

Зар ми нисмо баш од оваквог режима побегли и у туђем свету нашли уточиште као и верску и грађанску слободу, коју високо ценимо и коју смо све до скоро несметано уживали.

Све горе наведено, а и много других немилих дешавања у нашој цркви, налаже нам да се 29. децембра, т.г., у што већем броју окупимо у наш манастир Светог Саве, и уз Божију помоћ, нађемо паметно решење за ситуацију која нам је као ‘’нижим инстанцама од више'’ злонамерно наметнута.

Уз братски поздрав

Ратко Нешић

За Управу Проперти Траста

++++

Прикључујем овај поздрав и поруку блаженопочившег владике Василија коју је прочитао на дан освећења нашег лепог манастира Каленића на Савиндан 1990 г.

ПОЗДРАВ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА НА ОСВЕЋЕЊУ МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ – НОВИ КАЛЕНИЋ - на дан СВЕТОГ САВЕ – 27. ЈАНУАРА, 1990. ГОДИНЕ.

Том приликом је, сада блаженоупокојени, Епископ Василије, рецитовао Песму коју је сам испевао.

МАЋЕХА ИЛИ МАТИ

После кобне шездесет и треће,
Поче Српско поновно распеће,
Српска црква суста на мегдану
И послуша помамног сатану.

Владику нам старог расчинише,
И Устав нам дати поништише,
Српска деца завађена цвиле,
Смилуј нам се Боже са висине!

Хајка поче као на вукове,
Тако ‘’мајка'’ своју децу зове,
Имена нам измислише нова,
Одрече се изгнаних синова.

Најпре су нас звали јеретици,
Расколничка група, одвојена браћа,
Да ли овом игде има преседана?
Сада су нам ново име дали,
-одвојена страна.-

Годинама ево, на све стране вичу,
Да ћемо пропасти, тако нам проричу.
Држали се нисмо никад пута кривог,
Ми имамо народ, Цркву Бога живог!

У последње време, широм Диаспоре,
Поруке нам шаљу, о миру говоре,
Преговоре хоће а за мир нехају,
На суд нас изводе, цркве отимају.

Не поможе ни вапај Јустина,
Светог Старца и челик Србина,
Ни вапај пробуђеног Рода,
Коме свиће жељена слобода!

И ако од ‘’мајке'’ овога је доста,
Слободарски Срби, нама једно оста;
Да чувамо чисту веру Богом дату,
Светосавље српско и Слободу Златну!

Заједно и сложно, брат до брата свога,
Један је суд људи, а други је Бога.
А кад време дође, Богу рачун дати,
Видеће се дал је била маћеха ил мати?

+Епископ Василије
западноевропски

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар