СРЕТЕЊЕ-1992  –  СРЕТЕЊЕ-2007

            Питање административног уједињења двеју цркава: Слободне српске православне цркве и федералне СПЦ поново постаје актуелно са упорним покушајима хијерархије у Београду да наметне Устав који је 1999.г. одбачен на продужетку Сабора од 1998.г. у Новој Грачаници.

            Спорна питања одбаченог Устава била су:

1. Арондација епархија која неминовно доводи до укидања Новограчаничке Митрополије.

2. Комплетна административна и духовна власт у рукама владика.

3. Смањивање броја делегата Сабора.

4. Комплетна контрола над имовином од стране црквене хијерархије у Београду.

      На продужетку Црквено-народног сабора у децембру 1999.г. владика Лонгин је свечано обећао делегатима ( око 200 ) да ће:

1. да чува Нову Грачаницу,

2. да се влада по Уставу Новограчаничке Митрополије,

3. да наређења из Београда независно од тога из које институције долазила и без обзира на облик политичке власти неће примати.

      Наравно, циљ је био да се делегати обману неискреним обећањима и да у међувремену он учврсти своју власт у Новој Грачаници.

Устав који смо једном већ одбацили поново се намеће у неизмењеној форми. Чак се нису потрудили да спорне тачке, нарочито чл. 27 о контроли имовине преформулишу.

      У циљу разјашњења спорних питања и проблема објављујемо у наставцима књигу ПРЕВАРНО ЈЕДИНСТВО адвоката Ђорђа Деретића који је

(својевремено) био епархијски адвокат за време блаженопочившег митрополита  Иринеја Ковачевића.

      По Прелазним уредбама које треба да су на снази до доношења новог Устава одлучено је да на Уставу ради законодавна комисија коју чини исти број људи и са једне и са друге стране, а чланови комисије се бирају на Сабору. Иако законодавна комисија, изабрана на Сабору, није разрешена дужности, на последњем нашем Сабору владики Лонгину је дозвољено да сам изабере људе са којима може сарађивати по том питању и тиме нису испоштоване Прелазне уредбе.

      Јасно је да једнинство треба да буде засновано на међусобном поштовању, разумевању, узајамном признавању и љубави а не на превари и отимачини.Предлог о помирењу није заснован на узајамном уважавању и признавању већ на  комплетном уништењу онога што је честита српска национална емиграција градила тридесет година.

      Лепо су звучале речи Његове Светости патријарха Павла под сводовима београдске Саборне цркве на дан заједничког служења  Свете Литургије на Сретење 1992 године:''Нема побеђеног ни победника. Састала су се браћа која су то била и остала...''

      Из данашње перспективе, јасно је да се радило супротно од прокламованог и обећаног.Сва спорна питања су и даље остала нерешена а поставља се још једно питањe –може ли се уопште веровати у искреност и добронамерност савремене београдске црквене администрације?

За уредништво часописа ''Српски ГРАНИЧАР''
Др. Д. Крстић

ПРЕВАРНО ЈЕДИНСТВО

Ђорђе Деретић

 Увод

       Ова књига је написана са намером да да кратак преглед догађаја у Српској православној цркви од 1963.г. до данас. У поглављу Позадина дата је хронологија ових догађаја. Укратко, Српска православна црква у Америци и Канади, која је, уствари, била црква за све православне Србе ван Југославије, састојала се од једне епархије и епископа. После Другог светског рата Југославијом је управљала комунистичка влада. Америчко-канадска епархија била је непоколебљиво антикомунистичка и супротстављала се југословенском режиму. Године 1963 ‘‘Мајка Црква’’ у Београду (Југославија) расчинила је америчко-канадског владику и поделила Епархију на три епархије, са владикама постављеним у Београду. Овај поступак довео је до поделе америчко-канадске епархије као и до поделе Срба ван Југославије у два дела. Један део је остао под јурисдикцијом Београда, а други је формирао Слободну америчко-канадску епархију, заједно са епархијама у Аустралији, Новом Зеланду и Европи.

      Од поделе 1963.г. две стране постојале су као засебне цркве. Последњих година 20 века јављају се концентрисани напори да се постигне јединство између две стране: ''Мајке цркве'' и Слободне епархије. У жељи за јединством, две стране су формирале Заједнички преговарачки одбор који је требало да напише устав који би ујединио обе стране. У фебруару 1998.г. обе стране су најавиле Сабор у априлу 1998.г. да би размотриле предложени устав, са Заједничким сабором који би се одржао трећег дана. Пре ових сабора епархијски представници у Заједничком одбору одржали су четири информативна састанка, са намером да заједнички устав представе прихватљивијим. Два сабора су заказана одвојено 23. и 24. априла, а за трећи дан, 25. април, заказан је Заједнички сабор.

     Слободна епархија ( која се зове Новограчаничка Митрополија) одбила је да прихвати предложени устав на свом заседању сумњајући у извесне клаузуле преложеног Устава. Као резултат договора, изабрано је неколико нових чланова у Заједнички законодавни одбор да поново прегледа предложени устав. Сабор  треба да настави рад у октобру 1998.г. са датумом који треба касније да се одреди. Федерална страна такође треба да има Сабор у октобру 1998.г.

     Ова књига је написана из перспективе Слободне епархије. Писац је био правни саветник Слободне епархије скоро десет година, од времена када је формирана 1978.г., након судског спора између две стране. Аутор је прихватио ставове Слободне епархије од почетка црквене поделе супротстављајући се јединству са ''Мајком црквом'' због комунистичког утицаја на Цркву и у самој Цркви. Аутор је до сада задржао опозициони став по питању предложеног јединства и супротстављаће се и убудуће укључујући и предложени устав. Ова књига говори о томе.

 ПОГЛАВЉЕ 1

ПОЗАДИНА

     Срби се сматрају делом тзв. Јужних Словена и живели су на територијама  Балкана. Имали су две своје независне државе Србију и Црну Гору, свака од њих са својом монархистичком владом. Док су границе ове две земље, као и границе других европских земаља мењале током година и векова, оне су успеле да задрже свој идентитет, национално и географски.

      Последњих година првог миленијума, пагански српски народ почео је да прима хришћанство. После великог раскола 1054.г. Срби остају православни хришћани. С временом је реч ''Србин'' аутоматски значила православни хришћанин. Религија Срба постала је начин живота и утицала је на свакодневни живот. По природи Срби су били, а и сада су, страствено независни, практикујући богомдану слободну вољу. Слободна воља се проповеда у садржају његове православне вере и ватрено и љубоморно су своју веру бранили од спољних утицаја, световних али и религиозних.

     С религијом Срба идентификовала се сиромашна нација коју сачињавају скоро потпуно нешколовани земљорадници и сточари. Ипак ниједан други народ не превазилази Србе у њиховом веровању у живог Христа и живог Бога, верујући да је земаљски живот само привремени који води у вечни небески живот. Ово је чисто, једноставно и дубоко веровање, колико је људски могуће, без икаквог страног утицаја. То је позадина Срба од почетка примања хришћанства кроз године и векове који су следили после тога, па до модерне ере, која почиње с почетком 20. века . У 19. веку основане су школе и становништво почиње да се образује, иако не много. Била је честа појава да Срби похађају само основну школу, нпр. две године, да науче да читају и пишу, што је било више него довољно. У исто време, велики број уопште није ишао у школу и остао је неписмен за време целог живота. Ауторов отац имао је само две године школе, а ауторова мајка никад није научила да чита и пише. Вероватно најбољи пример који илуструје утицај религије у свакодневном животу је ауторова мајка која је водила домаћинство на основу православног календара који никад није могла да чита или провери кад је који светац, или пост, кад пада Ускрс или кад је било који значајан црквени празник. То је било типично за српско домаћинство, где су жене и мајке биле неписмене, али су знале напамет православни календар и према њему планирале свакодневни религиозни живот.

     Вера и сам живот били су, углавном, схватани црно-бело код српског сељачког становништва. Живели су и поимали Бога који им је дао судбину и дубоко веровали да ће им Бог дати небеску награду. Све је било у Божијим рукама, док су они само упражњавали њихову Богомдану слободну вољу. Зато су старије генерације, шта год да су радили или планирали да раде, почињали речима: ''Ако Бог да''. То не значи да су се увек слагали са Божијим судом, као и сви други људи,  али су у основи прихватили своју судбину у животу, било каква да је, као вољу Божију.

     Срби су се борили да би преживели и сачували свој начин живота. Њихова борба је увек била одбрамбена и ретко су, можда никад, предузимали било какву агресију према другим народима или религијама. Упркос томе, њихова историја се карактерише ратовима и агресијама према њима и њиховој вери. ( О њиховим верским ратовима расправљаће се у задњем поглављу.) Последњих година 19. века српски емигранти настањују се у великом броју у оним деловима Северне Америке где се могао наћи посао. Због недостатка школског образовања, били су упућени на просте послове, тежак физички рад у индустијским зонама. Чак и без цркве, остали су постојани у њиховој религији и вери и увек живели према црквеном календару. Тек 1894.г. саградили су прву цркву у Џаксону (Калифорнија), а кратко време после тога и другу цркву у Галбестону (Тексас). Убрзо се подиже велики број цркава и многи, ако не и највећи број Срба, упражњавају свој религиозни живот у Северној Америци како су то чинили у Европи.

     Први и Други светски рат имао је изузетно значајан утицај на Србе, како у њиховој Отаџбини, тако и у Северној Америци. За време Првог светског рата многи Срби који су живели у Америци враћају се као добровољци да се боре у својој Отаџбини. Многи су тада изгубили животе. Последица свега тога била је повећана миграција Срба из Европе у Америку. За време Другог светског рата амерички Срби су били врло бројни (не постоји тачна евиденција о њиховом броју, али постоје две генерације рођене у Америци). После Другог светског рата велики број Срба је дошао у Америку у врло кратком временском интервалу, отприлике од 1946- до средине1950. Резултат тога је да се у Северној Америци нашао велики број Срба, већи него у било којој географској зони ван њихове Отаџбине, која се зове Југославија.

     Долазак Срба у Северну Америку после Другог светског рата створио је јединствену религиозну и културну структуру за Србе. У то време, српско становништво се састојало од три различите категорије Срба. У прву категорију спадају генерације рођене у Европи које су се доселиле у Америку много година пре Другог светског рата. Ова категорија се још увек састоји од необразованих и нешколованих људи који су у том времену врло успешни у материјалном и економском погледу, у поређењу са животом у Европи или њиховим раним годинама у Америци. Друга категорија је генерација Срба рођених у Америци. Живели су америчким начином живота, различитим од њихових европских предака и имали америчко образовање. Били су врло успешни у својим достигнућима, али су њихови редови били десетковани пустошењем Другог светског рата. Трећу категорију чине хиљаде Срба који су се доселили овде после Другог светског рата. И њихови редови су значајно проређени ужасима рата. Ови европски досељеници значајно се разликују од њихове претходне браће који су се доселили у Америку пре Другог светског рата. Највећи део је био високо образован, били су то врло школовани интелектуалци.

     У Северној Америци, као и другим деловима света ван Југославије, српска заједница била је прожета јединственим српским живљем новодошлих. У то време, као и годинама које су следиле, Срби у Северној Америци сачињавали су три генерације. Свака је одрасла пре него што је комунизам постао велика и одлучујућа снага у Југославији. Све три групе су имале одлучујући утицај на српски живот, културу и наслеђе. Никад пре Срби нису били тако образовани и школовани. Никад пре нису живели више него у једној географској зони која је била њихова домовина, и таквој географској зони као што је Северна Америка. Никад пре тога нису били изложени потпуно другачијем начину живота, у страној земљи, са страном културом на једној сталној основи.

    Можда најкомликованији и најутицајнији аспект био је да су Срби ван Југославије били суочени са задатком да одрже традицију и наслеђе, ван домовине, онако како су их наследили у домовини. Њихово наслеђе се морало одржати ван ( у дијаспори) јер је било пригушено и угушено у Југославији. Свакако да је наслеђе српске нације претрпело промене у границама Југославије. Исте промене се нису догодиле са српским народом ван Југославије.

     Разлози за разлике су многи и сложени, али генерално се може рећи да леже у чињеници да су постојале различите снаге које су утицале на две групе: Србе у Југославији и Србе ван Југославије. Снаге ван Југославије су, углавном, дозволиле Србима да живе као Срби, укључујући комплетно наслеђе културе и религије. Међутим, у Југославији наслеђе Срба је било систематски пригушивано, прогресивно и агресивно слабљено и мењано, тако да генерације које су рођене око 1945.г. мало или нимало су знали ко су били и шта су били, са историјског гледишта.

     После 1945.г. практично сва деца су ишла у школу. Она нису учена истој историји као генерације пре њих. Неки су учени у школи, а неки код куће, о окрутности српског живота. Дакле, нимало не изненађује да су Срби ван Југославије били продукт непрекинуте српске историје, укључујући културу и религију као што су учили и живели. Ово, ипак, не значи да није било непоколебљивих Срба у Југославији који су одржавали своју традицију, упркос свим силама и надмоћи које су се супротстављале таквом животу. Ипак, такви су били у мањини. Слично, многи Срби ван Југославије, су напустили своју традицију, али, они су, такође, били у мањини.

    После Другог светског рата српска заједница ван Југославије је напредовала у сваком погледу, укључујући: религију, слободу, економију, породицу, социјално-културни живот и образовање. До 1963.г. Срби ван Југославије су створили солидну основу да овековече своју традицију, упркос агонији своје браће која су у Отаџбини живела под комунизмом који је био антисрпски, антиправославни и антихришћански.

     Упркос разликама, Срби ван Југославије су наставили да се боре против комунизма у њиховој домовини надајући се да ће повратити своје првобитно историјско место у борби да живе по закону Божијем. У исто време, снаге у Југославији су се упустиле у сопствени рат против слободних Срба и, 1963.г. битка се претворила у верски рат који се још увек води.

     Видевши могућност да ослаби слободне Србе, комунистичка влада и комунистима потчињена Српска православна црква у Београду одлучили су да интервенишу и умање успех и снагу коју су слободни Срби уживали. Тако, у мају 1963.г. Патријаршија у Београду суспендовала је и расчинила владику Дионисија који је водио Слободну српску цркву. У исто време, ‘‘Мајка Црква’’ је поделила Слободну цркву на три епархије, док је пре тога била само једна епархија.

      Власти у Београду ( и духовне и световне) су прерачунале да ће победити у својој мисији и циљу, независно од тога како на то буду реаговали слободни Срби. Ипак, аутор чврсто верује да је ''Мајка Црква'' направио колосалну грешку, не размишљајући шта ће њихови поступци да произведу. Да су се слободни Срби једноставно сложили са одлуком ''Мајке Цркве'',  власти у Београду би постигле то што су желеле: да имају контролу над слободним Србима преко Цркве. Иако слободни Срби нису желели да прихвате расчињење владике Дионисија и стварање три епархије, власти у Београду су се надале да  ће поцепати слободне Србе у супротне странке и тако ослабити њихову опозицију према ситуацији у Југославији. И југословенској комунистичкој влади и Патријаршији у Београду било је у интересу да ослаби слободне Србе.

     Ипак, власти у Београду су се превариле. У мају 1963.г. акција Светог Синода створила је јасан расцеп међу слободним Србима. Уместо да ослаби слободне Србе који су одбили да прихвате диктат ''Мајке Цркве'', њихов поступак је учврстио групу слободних Срба у чврсту Слободну цркву која се супротставила свим комунистичким интересима у Српској православној цркви. Слободна српска црква је једноставно наставила борбу коју је почела од Другог светског рата (1941.), изузев што их је акција власти из Београда неочекивано и непредвиђено убрзала.

     Обе стране Срба су наставиле свој црквени живот. Црквени раскол је створио ситуацију у којој су људи који су припадали Слободној Епархији били лишени поседовања својих цркава, па су морали да пронађу друго место за свој верски живот, на првом месту да формирају нове епархије и да граде нове цркве. После судског спора две стране су формирале два посебна тела. Федерална, Београдска страна је добила у посед црквена имања, а слободна црква је градила изнова своја сопствена епархијска имања, као што је Грачаница (која се зове Нова Грачаница) .

     Како су постојале као две посебне цркве од 1978.г. понуђено је негде 1980.г. да се две стране уједине. Понуда је дошла првенствено о