ПОГЛАВЉЕ 2

РАСКОЛ 1963. ГОДИНЕ

    Раскол 1963.г. у Српској православној цркви је јединствен догађај у историји Срба и, посебно, у историји Српске цркве. Док су Срби имали унутрашње разлике, као друге националности, никад нису искусили такав спор у структури Српске православне цркве. Раскол је био веома дубок, сежући хоризонтално и вертикално кроз све структуре цркве: физички, духовно и доктринарно. На мањој скали пореди се са великим расколом 1054.г. кад се Римска црква одвојила од Православне хришћанске цркве.

    Расколи или поделе догодиле су се у свакој православној цркви у земљама где су биле комунистичке владе. До сада је познато да је Српска православна црква била последња црква у којој су комунисти довели до раскола. Друге националности, које су биле православни хришћани, нашли су се у дијаспори, као и Срби, због атеистичког комунистичког режима и једна за другом формирале су независне слободне цркве које су постојале ван цркава подјармљених комунистичком владом.

   Безбројни разлози поткрепљују такве расколе многобројним писањима и дискусијама до данашњег дана. Није намера ове књиге да детаљише ове разлоге или да покуша да исцрпе њихову листу. Радије ова књига обрађује значајне чињенице да су противречности у цркви произашле од комунистичких режима дотичних земаља које су историјски имале националне православне цркве. (Ауторова примедба: реч ''комунизам'' је употребљена зато што, у највише случајева, комунисти су руководили дотичним  земљама. То је посебно истина у Југославији. Ипак, постојале су владе и народи који су били познати под другим именом или идентификоване као нехришћанске, или, специфичније, као неправославне. Независно од имена, исти основни принципи подстичу напоре ових влада да елиминишу Хришћанску православну цркву из живота верника). Ова књига обрађује да ли је дошло време за уједињену Српску цркву под Београдом (Југославија).

    Као што је тврђено у уводу ове књиге, аутор се супротставља јединству са београдском црквом, јер она још увек стоји ван историјске Православне цркве и, посебно, ван историјске Српске православне цркве.

    Други, који много више знају и много више вреде него овај аутор, писали су о разлозима раскола 1963.г. и зашто је Београд стао ван историјске Православне цркве и ван историјске Српске православне цркве. У току много година, питање јединства у Српској православној цркви никад није достигло реалне могућности, још мање вероватноћу, због чврстог веровања да ''Мајка Црква'' постојано наставља своју позицију која се односи на религиозна питања која је задржала од 1963.г. када је реорганизовала Српску православну цркву у слободном свету. Ипак, комбинација догађаја започела је касних осамдесетих и раних деведесетих. Комунисти су широм света били ослабљени и владе у комунистичким земљама, укључујући Југославију, као и ''Мајку Цркву'', пролазили су кроз промене водећог кадра.

    Комбинација ових догађаја поткрепљивала је идеје да је, можда, зрело време за јединство у Српској православној цркви. Ове идеје нису никако биле латентне и одмах су дошле у први ред обе фракције раскола из 1963.г. На обе стране, питање јединства доводило је до много активности, укључујући и противречности. У слободној епархији ( која се сада зове Новограчаничка) питање јединства створило је две групе. Док су, практично, сви верници Слободне епархије подржавали црквено јединство Срба, питање је још увек постојало: да ли то јединство треба да буде успостављено у ово време. Ово питање, наравно, било је базирано на томе да ли се ''Мајка Црква'' вратила на историјску позицију православне цркве или наставља истим токовима који су довели до раскола 1963.године и формирање Слободне епархије (Слободне цркве).

ПОГЛАВЉЕ
Петходно<--  -->Следеће

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар