ПОГЛАВЉЕ 3

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 
ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

               Српска православна црква после Другог светског рата брзо је дошла под утицај комунистичког режима и комуниста у Југославији. Комунисти су ухватили корене у Југославији, посебно у Београду још пре Другог светског рата. Као што је дуго времена био поступак и тактика, комунисти су регрутовали следбенике међу омладином, нарочито студентима. Комунисти су били и остали спретни у приказивању ствари на лепши начин него што оне стварно јесу. Били су посебно спретни у привлачењу следбеника на бази националних и историјских осећања. Тако, кад су комунисти организовали грађански рат у Југославији, учинили су то стварајући убеђење да се њихови следбеници боре за независну и демократску Југославију, где неће бити класичног система и где ће све бити заједничко.

   Већину комуниста у Југославији за време Другог светског рата чинили су људи из Србије који су били заведени идејом да се боре из митских разлога, на пример за слободу и демократију, а то су били у питању комунистички скривени циљеви диктатуре и антирелигије. Ако је ова заблуда икад била откривена од оних који су били заведени њоме, долазила је сувише касно да отклони престиж који су комунистички лидери постигли у њиховим скривеним циљевима. Тако су комунисти постигли солидно упориште у сваком сектору становништва и у свакој области живота укључујући и Српску православну цркву. Добро је познато да је комунистичка религија прожимала све активности владе и народа. Специјално се концентрише на оним активностима које могу да одврате и одбију људе од комунизма као што је црква (религија). Није изненађење да су се комунисти у Југославији сконцентрисали на манипулацију и контролу Српске православне цркве. Исто тако, концентришу се на школе и образовање младих, из самих основа па све до пута у комунизам. У школи се није учило о религији, о породици и породичном животу, као што је то било познато кроз векове. У школи се није предавала национална проза и поезија. Није постојала идентификација Срба као нације у школама.

   Дете ће живети на начин како је научено. И онда, ако је истина да су комунисти у Југославији били солидно укорењени у свакодневном животу народа (целог народа), зашто би било изненађење закључити да напори и резултати комуниста још увек постоје у данашњем Београду. Ипак неки људи верују да комунизам и његове последице не постоје, или само минимално постоје, и да нема више утицаја у Југославији укључујући владу, становништво и Српску православну цркву . Сугерисати другачије буди порицање и бес, често са тврдњом да особа (која чини исказ) није под утицајем комунизма.

   Док многи индивидуални случајеви стварно постоје да су Срби, који су рођени и одрасли у комунизму, могли да одбаце све ефекте које су комунисти постигли и да приступе ватрено Српској православној цркви, чињеница ипак остаје да многи ( и стварно многи) још увек живе по ономе што су научили под комунизмом.

   Често се каже да је комунизам религија за себе. Ако је то тако, пореди то са сваком другом религијом коју су верници учили од рођења. Постоје разни нивои до којих се особа може да држи изабране религије, укључујући и њено потпуно одбацивање. Највећим делом, урођена религија ће увек бити фактор у животу, независно од степена прихватљивости или одбацивања. Аутор верује да је имагинарно речи да Београд, како влада тако и црква, данас су без утицаја комунизма и атеизма и антиправославља.

  У 1981.г. Слободна српска православна  епархија публиковала је књигу, под насловом Време избора. Ова књига је пуна докумената и исказа о положају Српске православне цркве под комунизмом. Следећи исечци узети су из те књиге. Иако су то одломци, аутор је уложио сваки напор да буде сигуран да они изражавају суштину садржине одакле су узети.

                        ПАТРИЈАРШИЈА СКРЕЋЕ СА ПРАВОГ ПУТА

   ''Иако је српска православна Патријаршија у Београду највиша земаљска администрација ''Мајке цркве'' у Југославији, направила је толико много намерних грешака, прекршила толико много црквених канона, починила толико грешака, и престала да говори истину. Оно што највише узнемирује, престала је да следи пут истинског православља. Направила је врло опасан заокрет на путу хришћанског православља, знајући врло добро да то није православни пут спасења.

    Верници Слободне српске православне епархије нису били против ''Мајке Цркве''. У ствари, они су увек настојали да одбране истину, свету ''Мајку Цркву'' од неправославних поступака хијерархијске администрације која је тренутно контролише. Дошло је време кад они који држе Мајку Цркву као таоца кроз хијерархијску администрацију  ''и одвратише уши од истине и окренуше се ка гаталицама'' (2 Тим 4:3-4). Ови лажни пастири изабраше Земаљко царство и напустише Небеско царство.''

   Указано је да Српска православна црква није учинила ништа до данашњег дана да коригује своје путеве и да обнови своју праксу истинског православља. Књига Време избора наставља:

   ''Комунизам је начин живота који жели контролу целог човека. И тела и душе. То је начин живота са социјалним , културним, политичким и доктринарним димензијама. Он има своју сопствену догму при постизању својих вредности и вредновања који су пропагирани кроз организовану и систематску индоктринацију.''

    Комунизам се дочепао власти у Југославији 1945.г. и гурнуо земљу у онтролисани начин живота, нарочито међу младима, индоктринирајући их против хришћанства и православља. И ова контрола и индоктринација се наставља, несмањеном жестином најмање до 1990.г. (ако се не наставља и данас), значи пуних 45 година. Колико дуго треба да се отргне контроли индоктринације? Колико дуго треба да последице буду избрисане или да не постоје? Колико владика Светог Синода у Београду није производ ове контроле и индоктринације? Колико владика Светог Синода у Београду није подлегло контроли индоктринације? Колико је владика Светог Синода у Београду устало и говорило против ове контроле и индоктринације, а да нису, разним начинима, укључујући хапшења и смрт, уклонили њихову опозицију. Колико је владика Светог Синода у Београду устало и говорило против расчињења владике Дионисија? Колико је владика Светог Синода у Београду изоловало себе од религиозног тела које је почело да говори у интересу светског атеизма, више него за православно хришћанство?

   Изговор је и лудост да се претпостави и закључи да су данашња СПЦ и Свети Синод слободни од ових снага и интереса који су натерали Србе у раскол 1963.г. Ако, за 45 година, три или четири генерације постају доминантна снага, било у цркви или у световним пословима, здрав разум налаже да таква снага – нарочито кад је једини разлог да своју егзистенцију овековечи не бирајући начин – не може да ишчезне преко ноћи или за неколико година. Потребно је неколико генерација да такве снаге нестану. Бесмислено је веровати да је комунизам пао у Југославији и да је његов утицај и резултат нестао. Треба само да нашу сопствену историју ''потурица'' (прелазак у ислам). Колико још има муслиманских генерација? Колико муслиманских генарација још постоји у Босни и Херцеговини? Без икакаве сумње, по ауторовом мишљењу, СПЦ није ослобођена доктрине која је довела до 1963.г. и неправославног хришћанског пута.

ПОГЛАВЉЕ
Петходно<--  -->Следеће

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар