|
ПОГЛАВЉЕ 4 РАЗДОБЉЕ 1963-1990 Раскол у цркви догодио се 1963.г., а већ 1990.г.било је очигледних активности да се постигне црквено јединство. Шта се догађало у наредним годинама није само значајно већ и критично за икакву идеју о уједињењу. Почевши од незаконитог и неканонског дела Светог Синода у Београду 1963.г., две завађене стране у цркви живеле су одвојене животе. Овај заплет неуклоњиво је означен свим врстама противречности: судским расправама, патњама, мржњама и осветама. Слободна епархија водила је свој сопствени живот са својим верницима. Слободна епархија омогућила је живот себи и својим парохијанима до степена незамисливог у Београду. СПЦ у Београду је слабила. Прижељкивала је оно што је имала Слободна епархија. Ово је подмукло довело до ''теологије првобораца'' у Слободној Епархији и жеља за јединством по сваку цену. (Ауторова примедба: ''теологија првобораца'' је ауторов сопствени израз који се односи на тзв. Првоборце који у били са Титом и комунистима 1941.г. у Другом светском рату). Неправославна теологија првобораца почела је да диже главу у Слободној епархији на много начина, а све у сталним настојањима да подцени Слободну епархију и да доведу до црквеног јединства како је то СПЦ у Београду желела. На жалост, ови напори првоборачких теолога су често били непрепознатљиви, из више разлога. Можда највећи разлози су биле чињенице да су опомене игнорисане или одбациване као невероватне, чак и немогуће. У то време људи су веровали да могу да се носе са било чиме из Београда, а да не буду насамарени. Међутим, није тешко бити насамарен од људи којима верујете. И тако је то ишло до 1991.г. када је Новограчаничка епархија одлучила да ради на предлогу за јединство. Предлог за јединство је презентован сада 1998.г. у намери да буде прихваћен са обе стране.
|
|