Одговор “епископу” Иринеју на “Саопштење за јавност о рашчињеном епископу Дамаскину”

Аустралија, Протојереј-ставрофор Драган Сарачевић, 01.01.2009

+++

“… Лава се не треба бојати. И леопард је блага животиња. Чак ће се и змија од нас уплашити и побећи (ако је случајно не нагазимо). Али има нешто чега се треба много бојати, а то је лоших епископа. Не треба се плашити достојанства њиховог трона. Сви имају достојанство, али немају сви БЛАГОДАТ.” - Свети Григорије Богослов

Уважени господине епископе,

Можда овог одговора не би ни било, да нисте у Вашем најновијем “Саопштењу”, или боље рећи Вашој “архипастирској посланици” за римокатолички божић, опет по ко зна који пут у истом контексту, поменули моје име, а притом ме још и крстили са погрдним “распоп”, са очигледном намером да ме као личност још више унизите и деградирате.

Више је него очигледно да и даље манифестујете Вашу острашћеност за прогоном, па је тако ова Ваша “посланица”, показала и Ваше лице и Ваше наличје. Показала је који сте Ви пут пронашли и који сте начин изабрали да се обрачунате са свештеницима и Вашим епархиотима, који су подигли свој глас против Ваше страховладе и у Цркви невиђене и небивале диктатуре, јер сте основну и најважнију хришћанску врлину, која се зове ЉУБАВ, заменили МРЖЊОМ.

У свим књигама Светог Писма Новога Завета, ЉУБАВ је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Подсећања ради, ево чувене “химне љубави”, светога апостола Павла у Првој посланици хришћанима у Коринту, 13. глава:

“Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи. Ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а ЉУБАВИ НЕМАМ, НИ[ТА САМ. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело да се сажеже, а љубави немам ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је, љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се ИСТИНИ. …А сад остају вера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима”.

“Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена”, казао је о њој Свети Владика Николај Велимировић у својој књизи “Касијана – Стослов љубави”, Беседа, Нови Сад 1997.

Додуше, и Ви сте господине “епископе”, у потпису ове Ваше “посланице” ту реч поменули, што сведочи да сте за њу ипак чули, али нажалост за ове две године колико “самоуправљате” Црквом у Аустралији, могли смо да се уверимо да је ЉУБАВ у Вашем речнику, само празна реч, будући да је делом не сведочите.

Израз који сте употребили на смом почетку, “контроверзне”, сам по себи не значи ништа, све дотле док се не изнесу и покажу и не именују и контроверзни детаљи. Док, Ваша тврдња, да сам ја са “осталим личностима”, које не набрајате, како сте дословце рекли; “НЕОСПОРНО ПАЛОГ ДУХОВНОГ И МОРАЛНОГ СТАЊА”, представља господине “епископе” изузетно непримерену и велику увреду части, која ће неминовно морати да се расправи у некој од аустралијских палата правде, где ће Вам бити пружена и прилика да докажете моје “пало духовно и морално стање”. Које сте параметре употребили да би моје, и оних личности на које мислите, “морално и духовно стање” измерили и дошли до оваквог закључка незнам. Овако паушално карактерисати нечије морално стање, и то износити у јавност, и на овај начин, на који сте Ви то урадили, представља преседан о коме не желим да коментаришем, остављајући Вашим епархиотима и свима читаоцима, да сами о овој Вашој тврдњи донесу свој суд и закључак.

Уважени господине “епископе”, ја сам Вам директно, написао и потписао, а што је посебно важно и документовано указао, на сва Ваша безакоња и непочинства која сте починили у односу на мене. Исто су то учинили како их ви назвасте “и остале контроверзне личности”. Дозволите ми да Вам у вези са овим, поставим и питање:

Дали је то господине Епископе, било једно од ваших мерила по коме судите о висини нечијег “духовног и моралног стања”?!

Оно што је за мене и за јавност, да се послужим Вашим термином, НЕОСПОРНО, то је чињеница, да сте Ви, мене и све те личности, које су се усудиле да Вам у извесном смислу противрече и укажу на Ваше одређене погрешне поступке, одлуке и уопше на Ваш начин рада и “управљања” ЦРКВОМ, на крајње неприличан и непримерен начин, својевољно без суда и суђења, прогнали из ЦРКВЕ и ставили на стуб срама, настављајући са овако невиђеном медијском дискредитацијом, која није запамћена у историји не само српске, већ шире гледајући и православне цркве уопште.

Благодат

Ја сам наведено чинио и учинио, имајући у виду речи великог јерарха, и васељенског - православног учитеља, светог Григорија Богослова, који је као епископ Цариградски председавао Другом васељенском сабору, а које сам поменуо у импресуму овог писма. Ове речи светог Григорија Богослова, за мене су господине “епископе” догматика православне цркве, над којима би сте требали, уколико можете, да се дубоко замислите. Овде свети Григорије Богослов тврди да постоје и такви “епископи”, који дакле “НЕМАЈУ БЛАГОДАТ”. Ако се ово односи на епископе, несумњиво је да се то исто односи и на свештенике.

Ово што тврди свети Григорије Богослов, значи да не мора неко, Вас као епископа, или мене као свештеника да “рашчињава”, како би Вам одузео БЛАГОДАТ. Чак шта више, питање је да ли је уопште и могуће и на који се то начин може одузети једном епископу или свештенику БЛАГОДАТ, а посебно како је то могуђе да се учини само са једним парчетом папира и нечијим потписом, или рецимо “деклараторном одлуком”, како сте то Ви у моме случају урадили, па да “рашчињени” епископ или свештеник од тога момента више не поседује БЛАГОДАТ, коју је добио на хиротонији – рукоположењу. Прегледавајући Свете каноне православне цркве, тамо где се радило о кривицама епископа или свештеника, нигде нисам наишао да постоји термин РАШЧИЊЕЊЕ. Постоје у целом Канонском правном поретку када је реч о казнама свештених лица, само две речи, а то су СВРГНУЋЕ и ОДЛУЧЕЊЕ.

Свети Григорије, који је и сам био епископ, мора да има и теолошко објашњење и православно тумачење ове његове тврдње, која се као што видите, тиче и врло дубоко задире у Свету тајну свештенства. Уважени господине “епископе”, објашњење ове тврдње је врло једноставно:

ИЗ ОВИХ РЕЧИ СЕ ЈАСНО ВИДИ, ДА НИЈЕ ПОТРЕБНО ДА ВАМ БЛАГОДАТ ОДУЗИМА НЕКО ДРУГИ, БУДУЋИ ДА ТО ЧАК НИЈЕ НИ МОГУЋЕ. БЛАГОДАТ ДУХА СВЕТОГА, ЕПИСКОП ИЛИ СВЕШТЕНИК МОЖЕ ДА ИЗГУБИ САМ, АКО СЕ НЕ ТРУДИ ДА ЈЕ САЧУВА, СВЕДОЧЕЋИ СВОЈУ ВЕРУ НЕ САМО РЕЧИМА, ВЕЋ ШТО ЈЕ ОД СУШТИНСКОГ ЗНАЧАЈА; СВОЈИМ ДЕЛИМА.

Претпостављам да су Вам познате Спаситељеве речи, где Он каже следеће: “неће свако који говори Господе, Господе, ући у царство небеско, него само онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима.” Исто тако претпостављам да су Вам познате и речи светог апостола Павла, који тврди да се ВЕРА са ДЕЛИМА оправдава, кад каже, да је: “вера без добрих дела мртва”. Ово је фундамент хришћанске философије живота, која је као што видите врло једноставна.

Но, како ово Ви можете да објасните Вашим епархиотима, или свеједно, ја мојим парохијанима? Претпостављам да Ви овако нешто не желите и нећете никада објашњавати и тумачити, из разлога што се са овим речима светог Григорија можда не слажете. Ја се са његовом теологијом, у потпуности слажем, па ћу овога пута на живим и најсвежијим примерима покушати да докажем и истинитост његових речи.

Очигледан пример епископа без душе и човека без срца, био је ваш претходник господин Михаило Кнежевић, бивши “епископ” епархије за Аустралију и Нови Зеланд, новограчаничке митрополије. Ово износим и даље у контексту помињања мога имена и мога случаја, имајући у виду доказни материјал, кога сам и Вама доставио на увид, а који говори да ме је тадашњи и мој надлежни епископ Милутин једноставно слагао, обманауо и преварио, и то онда када се радило о животном питању једног свештеника и његове породице, који је да узгред само напоменем, своју невиност доказао и на врховном суду једне правне државе, чији сам држављанин, отимајући ми парохију са осталим саучесницима у овом “злочину”, и остављајући ме на улици, и “без хлеба.”

Да уважени господине “епископе”, тако сам ја доживо Вашег претходника, који је што желим да предочим јавности, пресуду о моме уклањању, коју ја доживљавам у духовном смислу као “смртну пресуду” а коју су надамом донели и изрекли г. Ђуро Ђурђевић, г. Драгомир Шиповац, сада покојни и г. Недељко Милановић, потврдио, а коју сте Ви извршили.

Наравно, имајући ово у виду, исто тако смо ја и моја породица, доживели и Вас, па је то разлог што у овом писму обраћајући се Вама, реч “епископ” пишем под знацима навода.

Можда ће неко ко буде читао ово моје писмо, рећи да бунцам и да не знам шта пишем и говорим. Тачно је да је надмном и над мојом породицом извршен, и да се још увек врши један невиђени духовни терор, чији је један део и ова Ваша “посланица”. Међутим, захваљујући лекарима који брину о моме физичком и менталном здрављу, још увек могу да се контролишем и још увек сам свестан границе и тежине мојих речи.

Зато, дозволите ми да ово горе речено и објасним.

Ако смо расчистили са тиме да су наведене речи светог Григорија Богослова истина, и ако оне следе Христову Истину, у којој православна теологија недвосмислено разграничава љубав и мржњу, истину и лаж, добро и зло, и ако недвосмислено тврди да су љубав, истина и добро, свете категорије од Бога дате и задате, а да су мржња, лаж и зло, категорије “осуђеног кнеза овога света”, који је “лажа и отац лажи, и људски убица од искони”, и “који кад лаж говори своје горвори”, дакле сатанске категорије, онда је врло лако разграничити ко кога учитеља слуша, и то по ономе како поступа и шта ради.

Резиме је и недвосмислено јасан; онај ко стоји у ЉУБАВИ, ИСТИНИ и ДОБРУ, то је верни БОЖЈИ СЛУГА , док онај који стоји у МРЖЊИ, ЛАЖИ и ЗЛУ, не произилази ли из тога да је тај верни слуга сатане. Ово је наш велики Његош једноставним и простим народним речником овековечио у својој теологији – поезији, рекавши у само једном стиху:

“Ко се једном сатани обећа, тај му слуга остане довјека”

Уважени “господине” епископе, неморамо ићи даље и расправљати о осталим “сатанским категоријама”, као што су рецимо; симонија – куповина црквеног достојанства, трговина парохијама, или рецимо отимачине парохија какву је г. Ненад Ђурашиновић у дослуху са Вашим данашњим арх. намеником г. Ђуром Ђурђевићом учинио у Блектауну, где је у “пепео претворена”, једна од најорганизованијих, најпросперитетнијих и најперспективнијих ЦШО у Аустралији, а где је извршена крађа просветног фонда да би се њиме платили адвокати и где је заувек сахрањена идеја о подизању Српске недељне школе.
На крају, да се у закључку послужимо само једном категоријом.

На основу помнуте твдње светог Григорија Богослова о БЛАГОДАТИ, можемо да изведемо и врло једноставан закључак, кога православна теологија у потпуности оправдава, а то је да епископ који лаже, свештеномонах који лаже и свештеник који лаже, НЕ ПОСЕДУЈУ БЛАГОДАТ, зато што се БЛАГОДАТ СВЕТОГА ДУХА, благодат Цара Небескога, благодат Духа Утешитеља, Духа Истине, како се каже у молитви којом се призива Свети Дух, налази само тамо где је ИСТИНА.

Дискриминација

Имајући у виду садржај ове Ваше “посланице”, после овог теолошког трактата, а у интересу мојих парохијана и свих оних који су имали прилике да је прочитају, желео бих да пређем у раван овоземаљских закона и њихових категорија, а које се уопштено односе на Цркву као институцију.

Ваша тврдња да ја више нисам свештеник, него цивил, представља по овдашњим законима невиђену верску дискриминацију, зашта је предвиђена и кривична одговорност. То што сте ме Ви без суда и суђења како кажете, “деклараторно рашчинили”, то је лично Ваша ствар и Ваш проблем. Али, ако пођемо редом, видећемо да сам ја више од месец дана пре тога Вашег акта, већ био званично примљен од стране Светог Архијерејског Синода старокалендарске грчке цркве у свезу клира њихове митрополије.
То би било исто, као када би у неком Вашем саопштењу изнели рецимо, за архиепископа Англиканске цркве, или свештеника било које друге у Аустралији признате деноминације, да није свештеник. Можда они за Вас и за мене нису свештеници, зато што нису православни, али пред законом ове земље јесу, као што и ја јесам признати свештеник, који сам званично и писменим декретом постављен и на одређену парохију.

Поменути Синод је вршећи темељну инвестигацију, пронашао да сам ја незаконито окривљен (уњустлy пунисхед) а имајући у виду Канонско право, установио је да сам невин и незаконито осуђен, као и то, да против мене није покренут нигде, никада и никакав црквено судски поступак, у коме би требала да буде пронађена и доказана било каква моја кривица.

Даље, “деклараторне одлуке”, за које су многи први пут и чули, нигде не постоје у Светим Канонима Васељенске Цркве, и оне су новијег датума, а уведене су у правни систем Српске Цркве у употребу из комунистичког жаргона и у послератном периоду српске окупације.

Ондашњи српски окупатори таквим дословце “деклараторним одлукама” да наведем само две: ЗАБРАНИЛИ СУ ПОВРАТАК НА КОСОВО СРБИМА КОЈИ СУ ПРОГНАНИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, и ПРОГЛАСИЛИ СУ НАРОДНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА Светог Владику Николаја Жичког и целу српску интелектуалну елиту, која се тада нашла у изгнанству и одузела им ондашње држављанство.

Исто као што ја за Вас нисам свештеник, тако бих могао и ја да кажем да ви за мене нисте епископ. Но, без обзира на то што ја лично сматрам да сте Ви епископ без благодати, дакле само са достојанством трона, ја Вас уважавам као епископа српске православне цркве, будући да се налазите на томе месту и будући да Вас ова држава третира и признаје као епископа.
И као што ова држава признаје Српску православну цркву као институцију, исто тако је Старокалендарска грчка православна црква, чији сам ја званични и признати свештеник, званично призната како од владе републике Грчке, где јој је и седиште, тако и од владе Аустралије, где има своју епархију, своје парохије и своје свештенство.

Епископ Дамаскин

Неби било у реду да се у моме одговору не осврнем и на мога претходника – састрадалника епископа Дамаскина, будући да је Ваша “посланица” плод како сте рекли “инфомација”, које су до Вас дошле о евентуалном његовом доласку у Аустралију као и о успостављању нове засебне јурисдикције.

Тешко је о овоме што сте све набројали говорити, али информације које нисте проверили не завређују пажњу, а нашироко одговарати представљало би губитак драгоценог времена. Господин Предраг Вучинић је што се тиче епископа Дамаскина, Вама у његовом одговору рекао суштину, а ја само да додам: наведите имена и презимена, као што се рецимо може наћи детаљан историјат скандала који су потресали америчку православну цркву (Ортходоx Цхурц оф Америца), и који је везан за епископа и свестеномонахе који уживају не само Ваше госпоримство него двојица од њих примљени и у Вашу јурсидикцију у Аустралији; суспендовани архимандрит Исидор (Бриттаин) и јерођакон Пантелејмон (Ерицксон). Тај скандал је проузроковао оставку митрополита Хермана, поглавара ове аутономне цркве, као и суспензију и превремено пензионисање епископа Николаја (Сорајића) и његово свргнуће са епископског трона.

То што износите паушале трвдње, без аргумената и доказа, то је могли смо да се уверимо део Вашег стила, којим на жртву прво извршите напад, стварајући тако претпоставку о кривици, а онда даља концепција је једноставна; лажна оптужба поновљена више пута постаје у очима многих непотпуно информисаних истина, будући да то каже нико други него “епископ”.
На крају, дали може епископ Дамаскин да буде крив, ако је он учествовао у нечијој хиротонији, а тај евентуално починио неки скандал? Ово је просто невероватно, са колико подлости се окривљује епископ Дамаскин, коме је отац био свештеник, а он у свештеномонашком чину четири деценије, и будући да нико не може да упери прст у њега да га конкретно и за било шта оптужи, како би нашао трунку сумњивога у његовој биографији. Уосталом, он Вас је својим смиреним, сажетим, и монашког завета достојним одговорм надмашио за три копља.

Одговорност

Мислим да би мој одговор био непотпун, када се не бих осврнуо и на Ваш увод из “посланице”, где кажете да сте побуђени одговорношћу, били принуђени на овај потез, и да издате овакво саопштење, какво сте га издали.

Свест о одговорности има врло велики значај и она је један од дарова, које Бог даје људима на рођењу, али га наравно не даје свима. Наша српска несрећа је, што су сви срби “писмени”, јер знају они отприлике сви да читају и да пишу, што у нашем случају, а што се тиче конкретно језика, не подразумева и писменост.

У оно време када су се свети владика Николај и ава Јустин ]елијски уписивали у богословију, београдска богословија је примала сто кандидата, а било је више од хиљаду молби, што је значило да се може извршити селекција, и тамо ући најбољи, а што је истовремено била и гаранција квалитетног свештеничког кадра. У послератном периоду па све до данас, нема селекције. Прво је на сцени било помањкање кадрова, па се примало у богословију све, на принципу, “што ти је то ти је”, или “дај шта даш”. Једна богословија рецимо прима тридесет кандиката а има двадесет молби. Док је данас завладала небивала и невиђена корпуција, где се потежу везе, препоруке и пријатељства, видели смо ових дана и десетине хиљада долара, а не преза се ни од најобичнијих отимачина парохија, какву су ови поменути, који су још увек Ваш кадар, починили у моме случају.

Оно што је врло битно да се зна, а то је да одговорност једног свештенослужитеља, за разлику од лаика јесте двоструког карактера, јер он како рекосте одговара “пред Богом, и пред Црквом,” али не рекосте пред народом, односно пред повереном Вам паством, која је Жива Црква.

Изгледа, колико можемо да сагледамо, да се паства не само глобално, него у ономе што је најважније, а где ћемо за сваку поверену нам душу, морати да дамо одговор на Страшном Суду, данас у потпуности занемарује као живи фактор Цркве Христове. А знамо господине “епископе”, да је и сам Спаситељ казао да је “због грешника, а не због праведника”, и дошао на овај свет.

Више је него очигледно, да сте Ви за ове две године Ваше или можемо слободно рећи “америчке” администрације у епархији Митрополије новограчаничке, велики број верних епархиота протерали из Цркве, заборављајући на Вашу “одговорност”, а посебно пастирску, односно архипастирску одговорност за сваку поверну Вам душу.

Док на другој страни врло много бринете о томе ко ће у којој Црквеношколској општини узети “власт”, односно кога ћете тамо поставити, не презајући и од невиђеног безакоња, не само када су у питању Свети Канони православне цркве, већ и државни закони.

Примера ради, незаконито сте државном департменту доставили списак Ваших послушника у ЦШО у Канбери, у намери да ликвидирате законити и легитимно изабрани црквено управни одбор.

То сте исто урадили и у Бризбану, па су тако ових дана, они који нису легитимни представници те ЦШО, потегли право на доларе, и колико смо сазнали банка је тренутно блокирала и замрзла црквени рачун.

Тако сте, из истог разлога доживели и фијаско на суду у Малбурну, и сада сагледавајући ситуацију у својој реалности, са мојом ЦШО, имате четири Српске православне ЦШО, које тренутно нису под Вашом јурисдикцијом.

Посебно је болно питање “Проперти траста”, са којим од првог дана немате никакав однос, док су на челу ове установе, која је предвиђена и важећим епархијским Уставом, пре Вас били сви Ваши претходници.

Оно што је превршило чашу, то је сагласност Светог Архијерејског Синода, коју сте издејствовали, да под плаштом њиховог одобрења, покренете против Проперти Траста државни суд, што смо сазнали прошле суботе 27. децембра, на ванредном састанку у Манастиру Новом Каленићу.

Овде ће свако господине “епископе” да се запита као и ја, да ли тако поступа човек који има свест о одговорности?
Исто тако не знамо шта сте изнели на јесењем Сабору у вези са овим и оваквим катастрофалним стањем у повереним Вам епархијама, и то ће наравно заувек остати тајна. Али знамо и видели смо шта сте изјавили у Вашем интервјуу за београдске Новости. Тамо сте рекли упркос овим чињеницама да у Аустралији “раскол не постоји”, а исто тако видели смо шта Вам је главна сметња: АУСТРАЛИЈСКИ, како рекосте АНГЛОСАКСОНСКИ ЗАКОН. Онда нам је свима било јасно где је и каква је Ваша одговорност за поверно Вам стадо.

Уважени господине “епископе”, ја сам Вам у једном моме обраћању написао, речи наводим по сећању, да се ниједан РАТ на свету, у коме су проливени и потоци крви, није завршио оружјем, већ за округлим столом. И овде, господине “епископе”, више је него јасно да сте Ви у једном великом рату, кога сте што је најтрагичније, повели против своје пастве.

А тек онда када престану разговори, и када уместо ЉУБАВИ на сцену ступи МРЖЊА, у свакој правној држави, као што је и Аустралија, неминовно на ту исту сцену ступају, адвокати и судови.

Протојереј-ставрофор Драган Сарачевић,
свештеник у свези клира Старокалендарске грчке цркве, парох за Сиднеј и Нови Јужни Велс, при Српској Православној Црквеној Општини “Свети Николај Жички”

У Сиднеју, 19. децембра 2008/ 1. јануара 2009

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар