"Подједанако је несавршена

тероја без праксе,

као и пракса без теорије"

Свети Григорије Богослов

 

Други одговор Епископу Иринеју (Добријевићу)

 

на његово писмо: "Поводом расколничке делатности самовољног штампања тзв. српског православног календара".

 

Први део

 

Уважени господине Епископе,

 

Овај одговор је био спремљен и дуго чекао на његово објављивање, јер сам лично сматрао да би можда боље било, мало и "за појас заденути". Дуго сам размишљао, да ли да Вам уопште одговорим, или не. Али пошто је више него очигледно да Ви немате намеру да са Вашом "свирком" коју већ предуго и у истом тону свирате, мало застанете и мало боље ослушнете глас верног народа, који еклесиолошки гледано сусштински сачињава и неприкосновени део Цркве, а без кога Цркве не би ни било, ипак сам се одлучио да то учиним, из још два разлога:

Прво, зато што сам то обећао у изјави за аустралијско издање Вести,

Друго, из једног врло важног разлога, будући да је ово повод и прилика, да  јавност до чије Вам је информисаности како видим веома стало, дође до још неких важних података који стоје сакривени, и који по нечијим мерилима не би требали и смели да се пред њу појаве. Зато ће и одговор, како због садржаја тако и дужине бити у два дела.

Претпостављам да нисам закаснио, будући да је Ваша реакција на издавање "спорног црквеног календара" дошла читава три месеца после његовог штампања.  Пошто је већ пристигло и време припреме за нови, сматрам  да овај мој одговор не губи чак ни на актуелности теме.

Наравно да ни њега не би било, као ни оног првог, да ме нисте поново прозвали у тој Вашој "енциклики", која је у истом стилу и на сва звона разглашена и публикована у електронским медијима, као и дневној и периодичној српској штампи.

Имајући у виду уводни део Вашег писма, у коме Ви упорно и по истом шаблону и на Вама својствен начин "читате" и делите "православне" лекције, потпомажући се цитатима из Светог Писма, поново сам у импресијуму из ризнице Светих Отаца цитирао великог васељенског учитеља и светитеља, Григорија Богослова, а са намером да Вас подсетим, да Ви понекад и наизглед,  "добро зборите", али од тога "ништа добро не творите", будући да Ваше речи и даље нису у складу са Вашим делима, или свеједно; Ваша дела нису у складу са Вашим речима, и Вашим "лекцијама".

 

Уважени господине Епископе,

Један од главних постулата Хришћанске Православне Вере, што сам у претходном одговору поменуо јесте, да се права вера темељи на делима, и она се  суштински много разликује од лажне, која се темељи само на речима, што је својстену вашем вољеном протестантизму, а коју неки православни "неотелози" данас стављају у први, главни и основни план, поричући чак и новозаветни Морални Закон.

Дакле још једном; према Христовом учењу права вера се  делима показује, оправдава и доказује, као и према тумачењу светог апостола Јакова, који каже да је "вера без добрих дела мртва". Ово је основна аксиома, фундамент и сведочанство истинитог поимања, суштински потпуног и правог православног хришћанског живота.

Што се тиче конкретно поменутог црквеног календара који је као што видимо и главни разлог овог Вашег обраћања, он је штампан из нужне потребе, како би сви они, које сте Ви, као "црквени поглавар" или "први човек српске цркве" у Аустралији како су Вас поједини и Вама блиски медији крстили, демонстрирајући свој неприкосновени апсолутизам - "апсолутну власт", прво ИЗБАЦИЛИ из административног општења са истом Српском Православном Црквом, па их онда као што овде тврдите, опет сами, прогласили за "самовољне отпаднике",  могли доћи до Календара, који је и уобичајена потреба сваког истиснски верног православног хришћанина.

Такав је случај и самном. Нисте се као епископ огласили, и одговорно поступили, када сам Вам се учтиво према меродавној одлуци Светог Архијерејског Синода и протоколу обратио, покушавајући да мој случај решим у окриву Српске Православне Цркве као институције којој и по рођењу и по крштењу припадам, и у којој сам  као свештеник служио пуне три деценије, или илустративно, дупло година више од Вас.

Врло добро знате, што сте у једном Вашем писму и потврдили, да ме је претходна епархијска администрација, (епископ Милутин, арх. намесник Ђуро Ђурђевић и парох флемингтонски мој духовни син Владислав Ђорђевић) обманула и преварила лажним обећањем,  отимајући ми парохију, и остављајући ме са породицом на улици и без хлеба, што је и код Вас остало, као да се ништа није ни доголило. И Ви сте следили линију те исте администрације,  не показујући основну бригу коју као епископ требате да водите о једном своме свештенику, а шире и о његовој породици, пошто за разлику од латинске јереси, ми православни свештеници нисмо у целибату.

Нисте се огласили и помогли у решавању мога случаја, ни према поменутој одлуци Светог Архијерејског Синода, Број 1085 записник 1183 од 28. септембра 2006. године, према којој сте имали и обавезу да га решите. Уместо тога, Ви сте пожурили, да моју "смртну пресуду"  (коју су надамном донели: ваша претходница и олигархијска дружина: покојни Драгомир Шиповац, и још увек заогрнути мантијама Српске Православне Цркве; Ђуро Ђурђевић и Недељко Милановић..., а коју је из истог овог круга "мојих убица", Михаило Кнежевић потврдио) иквизиторски ИЗВРШИТЕ.

А извршили сте је нечувено у историји канонског права; прво без доказане кривице а под претпоставком; неоснованом забраном свештенодејства и онда "деклараторним рашчињењем", које исто Свети Канони не познају.

Поред великог броја ниских удараца, који наравно одликују карактер и менталитет самих састављача ове Ваше "енциклике", написали сте и то, да календар "представља памфлет испразних саопштења и исказа несретног распопа..." што се односи на мене, и што представља још једану низу доказа, у вашем очајничком и бескрупулозном настављању деградирања моје личности.

Много би боље било, и озбиљније изгледало, да сте конкретно навели шта то НИЈЕ ИСТИНА у тим, како рекосте "испразним саопштењима", него што и даље сервирате јавности овакве уопштене фразе у Вашем већ опробаном стилу, а без било какве аргументације.   Уосталом, поменута саопштења у календару су била написана, потписана и послана Светом архијерејском синоду, који је показао и своју "не - бригу", односно степен своје "не – одговорности" за управљање Црквом, тиме што не само да није одговорио, него није ни обавестио пошиљаоце да су ове представке уопште и примљене, барем "на знање". Овиме је, уместо приступања решењу одређених или једноставније речено текућих питања у Цркви, Синод као што и Ви показујете, показао да се служи ћутањем, а што је много опасније и убитачном тактиком: ИГНОРИСАЊЕМ.

У праву сте, а то сте једино у праву у овом случају, да Календер кога критикујете има известан број штампарских грешака, које су чисто техиничке природе. Ја се овим путем у име уредништва, а захваљујући ево Вашем прозиву званично извињавам, истовремено уз  обећање да ћемо у издању које припремамо за наредну годину извршити исправке и садржајно га обогатити.

Када сте поменули реч "несретан", граматички, а што је српска реч, правилно би било "несрећан", желим да Вас упитам, да ли се Ви господине епископе, после свега овога што се издогађало у "повереним Вам епархијама", а што се и данас на сцени догађа, осећате срећним? Додуше, можда и јесте најсрећнији због тога што Вам се указала прилика да Вашим апсолутизмом манифестујете и Вашу ничим ограничену власт, и да на самом почетку каријере покажете  неумољиву снагу и јачину Вашег жезла, тиме што сте свој бес искалили на мени настављањем непримереног прогона и "деклараторним рашчињењем". Можда је због овога једино од Вас срећнији Ваш клирик и још увек намесник, мој инквизитор и "главосеча" г. Ђуро Ђурђевић, који је био перјаница моје егзекуције, и који је у мојој успешно по чисто стаљинистичком принципу спроведеној и оствареној "ликвидацији", сада вероватно нашао највећу утеху свога живота, и мир и спокој успешно извршивши овако велико "не-дело", о које ириније: према своме "брату у Христу".

Додуше није искључено, и врло је могуће да Ви и осећате неку врсту среће и задовољства, када овако џелатски, без гриже савести и у диктаторском маниру, умишљајући да као епископ имате "апсолутну власт", да деклараторно рашчините, почистите и избришете из црквеног живота, искључите из финансијског чланства, и једноставно поизбацујете све оне, које Ви у чисто глобалистичком смислу сматрате непожељним, и онда их следећи исту ту политику, прогласите за "лоше момке", по чему би касније требало да се равна, и да Вас подржава и цело јавно мњење.

У томе имате и врло јасну и осведочену логистичку подршку контролисаних средстава информисања, која су претворена не само у Аустралији, него и у целом свету,  у средства обмане српског народа. Ово сте имали и од кога да научите. У то сам се уверио, јер сам једно време живео са својом породицом у Вашој Америци. Када сам био на парохији у Чикагу, имао сам прилику да се уверим да су се тог начела фалсификоване демоктратије американци држали и у Рату у Заливу, са монтираном причом о тобожњој угрожености Кувајта. Касније у рату против Срба, са монтираном причом о угрожености Шиптра на Косову. у коме сте и Ви као Американац учествовали ослобађајући америчке плаћене убице. Као најновије сведочансто је рат у Ираку, где је исто тако монтирана прича о тобожњем оружју за масовно уништавање, кога нико и никада није пронашао.

Тако је Вашим доласком у Аустралију дошло и овде до планских рушења верски и национално утемељених Управних одбора ЦШО у Епархији Митрополије Новограчаничке. Примера ради, на истом принципу је дошло и до изрежиране и монтиране приче о годишњој скупштини у Цркви Светог Ђорђа у Канбери, којој сам присуствовао и био сведок.. Ова је прича по својој монтажи најсличнија монтираној причи о сарајевским  "Маркалама" или косовском "Рачку". Овде је помпезно и то још у три новинска наставка или боље речено памфлета, крајње бласфемично монтирана прича о тобожњем "избацивању" из чланства и "пребијању" и то ни мање ни више, него како је у  насловима посебно наглашено "утемељивача", који то са правног аспекта гледано, заправо нису. Права слика описаних догађаја заправо је ту била потпуно обрнута. Поменути, да им не помињем имена, одиграли су једну врло прљаву улогу, којом су показали да су били раме уз раме и у служби оних Ваших отимача, који су претходно погазивши све законе и Неба и земље, већ извршили отимачину црквене имовине ЦШ Општина у Блектауну, Кабрамати, Гринзбору, Водонги... Или мисле заједно са Вама, да су те отимачине неприкосновено извршили, пошто ових дана сазнајемо да је у Водонги случај ескалирао и да је већ пред судом, а у Кабрамати да се већ навелико припрема одлучујућа "битка".

 

Уважени господине епископе,

Желим да Вас подсетим да је историја људског рода забележила, и на своје сметлиште сместила све своје диктаторе и деспоте, почев од атинског законодавца Дракона, (седми век пре Христа), чији су закони "крвљу писани", па све до данас, да их не именујем.

Зашто је то тако, објашњење нам је дао велики владика Његош, у оно време и господар Црне Горе у своме "Вијенцу славе црногорске" и то у само једном стиху:

"Коме закон лежи у топузу,

Трагови му смрде нечовјештвом."

 

Историјског подсећања ради, један од таквих диктатора,  драконске провенијенције, био је и Римски император Калигула, који је владао Римском империјом непосредно после Христовог Распећа. Сведоци тог историјског раздобља су забележили, да је он у своме болесном уму замишљао; "како би то лепо било, када би цео свет којим он неприкосновено влада и управља, имао само једну главу, па да је он једним замахом мача одсече". Није ми намера, нити желим да будем саркастичан, али за његов живот везан је и још један интересантан детаљ из његове деспотске биографије; историја га је упамтила и по томе што је у Римски Сенат увео свога коња, и инаугурисао га за једног од сенатора.

Чувени историчар Светоније, описујући његов живот, написао је у једној сентенци следеће: "док није постао император, знао сам га као принца, а после тога све што је од њега остало било је; Калигула монструм."

Но, и поменути законодавац Дракон, исто као и Калигула, имао је у оно време уз себе и иза себе цео један државни апарат који га је подржавао, имао је и ондашњу војску и полицију, као и сви потоњи диктатори, али се и поред свега тога његови закони нису могли одржати, будући да су били претерано строги и неумољиви, што би се могло и толерисати. Али се није могла толерисати њихова свирепост. За разлику од његовог великог претходника, императора Јулија Цезара, који је постао жртва завере из зависти, да би завереници окончали Калигулин драконизам, били су принуђени да га скрате за главу.

Дали сте Ви господине епископе, некада размишљали о томе, где ће Вас као епископа Свете Христове Цркве, конкретно Српске Православне Цркве, историја сместити, и по чему ће Вас запамтити? Или можда мислите да ће те се као заробљеник своје сујете, и као личност са великом амбицијом али са очигледно малом потенцијом,  "прославити" манифестацијом своје диктаторске и апсолутистичке - "апсолутне", а у својој суштини, само фиктивне власти?

Усуђујем се да кажем, да се све ово што сте Ви урадили са својим "подчињенима", и што још увек пројављујете на делу са својом паством, којој треба да будете по Христовим речима,  "...пастир добри, који живот свој полаже за овце своје", граничи са драконизмом. Калигула је секао главе, римска инквизиција је спаљивала на ломачи, њихови наследници Стаљин и Броз су крволочно и зверски убијали, док  Ви у Аустралији вршите најгрозоморнији злочин; а то је до сада невиђени "покољ поверних Вам душа", како би то рекао свети Јустин Ћелијски. Несумњиво је, да су инквизицја и њени изданци били хуманији: јер они су убијали тело, а Ви потпомогнути Вашом организованом и у Вашем јарму упрегнутом камарилом, убијате Душе.

Какво значење имају за Вас конкретно у еклесиолошком смислу, поверене Вам душе, за које требате, и за које ће те дати одговор на Страшном Суду?  И то за сваку поверену Вам душу понаособ! Дали се сећате бар неких лекција из њујоршке "православне" Семинарије, из Пастирског Богословља? Или, конкретније; дали се сећате  Христових Речи; "да Сунце Божије обасјава подједнако и добре и зле, и да Бог даје кишу подједнако и праведнима  и неправеднима?", као и то да је Црква ту због грешних људи. Није ли Спаситељ рекао да је он "дошао због грешника а не због праведника"? Дали сте Ви господине Епископе дошли у Аустралију да овом народу као Слуга Светог  Олтара и као Христов Слуга по Христовом примеру као Епископ служите, или сте дошли да овај народ служи Вама, и дрхти од страха пред Вашом појавом, очекујући свирепу освету за сваку своју реч коју буде изрекао на рачун Вашег безакоња?

Није ли Христос у своме Светом Јеванђељу казао, да је "Он дошао да служи, и да свој живот положи у откуп за многе?".

Овај народ који је "умирати свико, у смрти својој да нађе лијека", постепено увиђа и закључује, ко Вам је узор у Вашем раду  и понашању, али је са друге стране, привремено и само илузорно "срећан", што немате своју личну  војску и полицију, или пак подршку државе, коју су имали у своје време римски инквизитори, односно латински јеретици, како их Свети Сава у своме Законправилу назива и сви остали њихови следбеници. По свој прилици заборавили сте лекције из историје, која је забалежила да су верски ратови били најкрвавији ратови по својој манифестацији, а по дужини трајања од свих осталих ратова и најдужи. Изгледа да Вас господине Епископе, Историја као "учитељица живота" није много животу научила.

 Ваше иживљавање надамнаом и над мојом породицом, као и својеврстан и невиђени духовни терор, кога смо преживели и кога још увек преживљавамо, Ви сте наставили на темељу и остацима претходне администрације, која је на челу са Ђуром Ђурђевићом и Михаилом Кнежевићом, Епархију Новограчаничке Митрополије – преименовану Слободну Српску Цркву,  претворила у једно обично удружење отимача, лажова и превараната. Ваш начин управљања и жеља за потчињавањем и покоравањем "непокорних", жеља за неприкосновеном влашћу и владањем над другима, жеља за урнисањем свих ваших неистомишљеника, по свирепости свога чина, има сва обележја драконизма, будући да за сво ово време нисте пројавили нити једну једину трунку Хришћанске Љубави ни према "своме свештенику" и његовој породици, ни према верном народу, а за коју свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој Првој посланици у Светом Писму каже, да "је Бог". Прошлог пута сам Вас подсетио на Химну Љубави, светог апостола Павла, а ево шта каже Свети апостол и јеванђелист Јован:

 

"... А који нема љубави (тај) не позна Бога; јер је Бог љубав". (1 Јованова, 4, 8.)

 

Ово је реч Светог Апостола, за коју не треба тумачење. А свети Оци кажу: "Хришћанина без вере не може бити, нити вере без љубави, нити љубави без добрих дела (сравни, 1. Посланица Коринћанима светог апостола Павла, 13, 1 - 8, 13). Иначе, како каже Свети Владика Николај Жички, "хришћанин остаје ништа друго до незнабожац, иако исповеда Име Божије и Христово".

Из свега до сада виђеног, не можемо да закључимо дали сте на њујоршкој "православној" семинарији имали преко потребан поменути предмет Пастирско Богословље. Можемо да закључимо да сте у тумачењу Светог Писма Новог Завета прескочили једну много важну лекцију и у њој разговор и питање светог апостола Петра, које је упутио Христу Спаситељу: "Учитељу, ако ми сагреши брат мој, колико пута да му опростим? Дали до седам пута?" Дали се сећате шта му је Спаситељ одговорио? Ако се не сећате, ево да Вас подсетим како Спаситељ алегоријски каже: "Не велим ти Петре до седам, него до седамдесет пута седам...?

Или, дали се сећате још једне много важније лекције из Светог Писма Новог Завета, тематски везане за ову поменуту, а то је; "Тумачење молитве Господње?" у којој централно место  представљају Спаситељеве речи: "...и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим..."

Дигресивно подсећање; У време оно кад сам учио богословију, једног летњег ферија чекао сам на аутобуској станици у Горњем Милановцу аутобус за Београд са већом групом путника, међу којима је био и један крупан и снажан младић у мајици са кратким рукавима, и са истетовираном руком на којој је писало дословце: "Бог прашта – ја не". Помислио сам у себи,  "колики је овај човек безбожник."

Не значе ли ове речи, које сам навео у Молитви Господњој, којима се молимо Богу дословце;  да нама Бог опрости сагрешења наша, али исто онако и на онај начин, како ми опраштамо другима сагрешења њихова? Дали ово у крајњем смислу не значи, да нам Бог неће опростити, ако ми другоме не опростимо? Не произилази ли из овога да човек који верује у Бога треба и да ОПРАШТА? Не налази ли се опроштај у самој суштини хришћанске философије живота,  а ја, као и многи други се питамо, дали Ви као епископ и пастир уопште имате ту способност;  да опростите? Ако немате ту способност, онда Ви нисте пастир, већ најамник, а најамник је онај,  како сте већ небројено пута и посведочили, који  "не мари за овце своје", а то дословце каже Спаситељ у своме Светом Јеванђељу.

Изгледа да сте у Вашој едукацији, прескочили и Христову параболу о Пастиру, који је чувао сто оваца, па кад му се само једна изгубила, оставио је свих оних деведесет и девет, и отишао да тражи само ону једну, и тражио је све док је није нашао и вратио у стадо. И Христос каже да је "његова радост била већа за њу једну, која је била залутала, него за свих оних деведесет и девет осталих."

Према ономе што показујете на делу, више је него очигледно да Ви од Ваших подчињених, који за Вас будући екскомуницирани и прогнани, више и нису Ваша паства, само тражите покајање, а нисте спремни никоме да опростите. Зар није покајање тесно везано и нераздвојиво од опраштања? Зар хришћанство није вера праштања? Зар опроштај није православни хришћански поступак? Дали знате да се и у филозофији живота и етици, величина човека мери по спремности и могућности да опрости, и да је човек велики онолико колико може да опрости? Ви тражите да се они који су  "прогнани правде ради" покају, незнајући због којих то грехова својих, па кад се "покају", да они који су, како их Ви називате "залутали", и даље остану на улици, изопштени и ван Цркве, или као ја и моја породица, после три деценије у свештеничком чину, на улици, без парохије и без хлеба.

А да случај буде још интересантњи, после три добијена процеса на највећим судским инстанцама; пред Специјалном Краљевском Комисијом Комонвелта Аустралије, пред Врховним Судом и пред Врховним Судом за Индустријске Односе, као и после мога постављања за Судију Поротника у истом Врховном Суду од стране Државног Правобраниоца, државе Нови Јужни Велс.

Према ономе што сте до сада већ испољили, Више је него видљиво и очигледно да сте Ви заједно са Вашом подрепашком олигархијом, која  Вас као јерархија, читај властодршци, огрезла у "безакоњу и бешчашћу сваке врсте", несебично подржава, Христову јеванђелску аксиому, "љуби ближњега свога", заменили   сатанском: "уби ближњега свога".  Разлика између ове две аксиоме је за Вас и Њих, на први поглед  врло мала и занемарива, јер се ради о разлици која је само у једном слову.  Али када узмемо у обзир чињеницу да је америчка квази демократија  глобалистичке провенијенције одавно и сатански изједначила човека са бројем, онда је ствар више него јасна о каквом се ту менталитету ради, какав се менталитет поспешује, промовише и инаугурише.

 

Протојереј Драган Сарачевић

 

У Канбери, на Велику Госпојину 2009. године