ИСПОВЕСТ

Стеве Илића из Канбере,
Аустралија

Стево Илић припада групи како их у Аустралији зову, економских емиграната, а дошао је из његовог родног Бихаћа 1970. године  са супругом, сада упокојеном Савком, и сином  Велимиром,  док им се кћерка Весна родила у Канбери. Одмах по доласку, као дубоко верујућа и у српском духу патријархално васпитана породица, везали су се нераскидивом везом за цркву Светог Ђорђа, и остали јој верни до данас; Стево несебично помажући а Савка радећи вредно и неуморно у Колу Српских Сестара. Овде су сина венчали и троје унучади  крстили. Информације ради, син Велимир је члан ЦШО 22 године, а кћерка Весна 15 година. Стево се никада није истицао  као лидер,  већ као вредан и добар домаћин, помагао је увек својим трудом и физичким радом.

Стицајем околности, постао је и председник у времену, када је ову ЦШО захватила највећа криза. Опет стицајем околности, за време његовог мандата, урађено је врло много на материјалном плану:  фреске које представљају непроцењиву културну баштину Аустралије, комплетно су рестауриране, што је узело целу годину дана времена. Са скупоценом и модерном опремом изграђена је капела за продају и паљење свећа, замењен је олтарски део пода, са солеом у светом храму, подигнута је метална квалитетна ограда са зиданим стубововима, која данас украшава изглед целог објекта, замењено је мермерно постоље Чичиног споменика, преуређен је ентеријер сале “Спомен Центра Дража Михаиловић” где је инсталиран и прописан еркондишен, модернизован је велики санитарни чвор, и асфалтиран, поред црквене порте и преостали део црквеног имања.

Импресивна слика и велики посао. Али упоредо са великим трудом и радом, изродили су се и велики проблеми.

О свим догађајима у овоме периоду,
Стево Илић је желео да остави запис,
који ће остати као  историјско сведочанство:

"На редовној годишњој скупштини 2005. године предложен сам и прихватио сам се кандидатуре за положај председника. Нисам се томе надао, али већином гласова, скупштина ме је изгласала и ја сам се искрено прихватио ове тешке дужности и обавезе, истовремено схватајући да то подразумева и велику одговорност. Нисам имао искуства у вођењу послова, али сам у прошлих тридесет пет година пратио рад у ЦШО и учио се на примерима других. Исто тако не надајући се, остао сам на положају председника пуне три године. Нажалост, претходни председник, Срета Драгићевић, који је овај положај држао добрих неколик година уназад, имао је уз себе формиран и свој лични “клан”, уз помоћ кога је управљао ЦШО, и није могао да се помири са демократском судбином, и губитком на изборима за нову управу. То је показао истог дана на скупштини, кад је рекао да ће се “због овога крваво осветити”. Више је него јасно било, да ће почети саботаже, опструкција и бојкот. Тако је његов "клан" који је сада остао и био активан у фолклорној групи, на челу са Снежаном   Милутиновић и Горданом Иванчевић, почео  са злоупотребом деце, која су им служила као параван за остваривање њихових циљева у рушењу новоизабране управе. Инсценирали су и створили атмосферу са пропагандом и под изговором да се деца изгоне, што је било апсолутно неистинито. У међувремену, они су сами извршили потпуно издвајање фолколора из састава ЦШО, формирајући засебну организацију коју су и регистровали, и као независну чак и инкорпорирали код државних власти. Све су то радили без сагласности и одобрења Црквено Управног Одбора. Деца су злоупотребљена на најгоре могући начин где су по наговору чак и плакала, тако да су они сада имали вештачки створен и “разлог” да се жале тадашњем владики Милутину. Пошто је Срета Драгићевић уживао велику наклоност и заштиту владике Милутина и неизмерну подршку намесника Ђуре Ђурђевића у својим махинацијама, они су нас позвали на разговор, а разлог је био; проблеми у фолклору и тобожње неслагање у Управи. Сада је било више него очигледно да су успели да створе један фронт, односно паралелну групу, која је имала за циљ рушење новоизабране управе, и преузимање контроле у ЦШО. На владикин позив су се поред мене у име одазвали тадашњи наш парох о. Станиша Остојић и Сретенка Косановић. Састанку су још били присутни Гордана Иванчевић, Снежана Драгићевић и Илија Батар. Овом приликом нису успели да сруше Управу, јер смо постигли споразум о сарадњи и заједничком раду. Међутим, ту лед није пробијен, тако да се сада Срета Драгићевић, пошто није успео да се реши и истера свештеника док је био председник, поново обрушио на њега, који ни крив ни дужан наставља да страда.  Пошто је ситуација са непресталним изгредима Срете Драгићевића постала врло критична, а да би смо заштитили свештеника, били смо принуђени да му забранимо приступ просторијама и црквеном дому на годину дана.

Физички напад у црквеном дому

По истеку поменуте забране, значи после годину дана, Драгићевић и даље не одустаје од своје намере провоцирања чланова Црквеног Одбора и узурпирања “власти”. Намесник Ђуро Ђурђевић нас обавештава да је владика Милутин наредио, да се у тобожњем циљу "испитивања ситуације у ЦШО",  одржи састанак, на кога ће у име владике доћи он као намесник и свештеник Владислав Ђорђевић из Сиднеја. Уместо да се састанак одржи у заказано време у 5 сати после подне, ми смо чекали пуна три сата, до 8 сати. На наше изненађење, јер нисмо били обавештени, они су на састанак довели и Срету Драгићевића.  Без обзира на све, имајући у виду да је истекло годину дана, Управа је одобрила да и он присуствује, али никоме није било јасно у коме својству. Састанку је присуствовао и Владо Аћимовић. Срета Драгићевић је на одобрење намесника ЂуреЂурђевића добио и право речи. Међутим, тада настаје општи хаос. Он је почео врло неумесно да вређа чланове Управе, а посебно брачни пар Милана и Сретенку Косановић и мене. Кад смо се успротивили оваквом његовом наступу, ситуација је измакла контроли, и он је устао и почео на нас да баца столице израђене од металне конструкције. На мене је бацио десетак и испребијао ми руке и цеванице, док је Сретенку Косановић ударио у леђа и гвозеденим ногаром у пределу дојке, што је била врло озбиљна физичка повреда.

Наравно позвана је полиција, која га је службено привела у локалну полицијску станицу. Ми га нисмо ставили на криминални суд, јер смо имали у виду да има малу децу, па га тако ни јавни тужилац тада није теретио за овај физички напад и повреде које нам је нанео. Опет, крајње снисходећи Управа му је званично забранила приступ просторијама на још једну годину дана.

Црква без свештеника и без богослужења

После овог инцидента, напади на свештеника нису престајали све док није дошло до врло тешког вербалног напада, где је Драгићевић претио и јавно псовао мајку свима редом почевши од владике, а свештенику је псовао "дете у детету”, пошто је попадија тада била у другом стању. О овоме постоји записник и  званична изјава сведока (Statutory Declaration) на енглеском језику, у случају да дође до судског спора. Оваква атмосфера је се крајње негативно одразила на свештеника и његову породицу. Било је више него очигледно да Срета Драгићевић ужива посебну наклоност и неограничену подршку владике и намесника, пошто нису ништа предузимали, иако су о свему били званично и писмнео обавештени. Пример је био још очигледнији, када му због свих ових тешких  инцидената није  било ускраћено да буде и домаћин Манастирске Славе, за Светог Саву, где је владика Милутин са њим секао славски колач.

Увидевши да црквене власти ништа не предузимају да Драгићевића спрече у његовим нападима, већ га шта више и подржавају, и видевши да га по службеној дужности нису узели у заштиту, свештеник је једноставно био принуђен да напусти парохију и парохијску службу. Тако је ЦШО остала без свештеника.

Да ситуација буде још апсурднија, овога пута је из Олтара је узет  антиминс, и званично нас црквене власти обавештавају да нам се ускраћује свештеник све дотле док не скинемо комеморативне у металу изгравиране плоче са натписима, које су у међувремену биле постављене на Цркву и Спомен Центар Дража Михаиловић. Ово је сада учињено под изговором да нисмо за то тражили одобрење од црквених власти. Више је него очигледно било да је у овом прљавом послу у чијој су позадини биле црквене власти, ово био само изговор, који није имао никакве везе са стварншћу и тренутном ситуацијом у ЦШО.

На следећој годишњој скупштини, ја сам због обавеза око супруге која се тада била разболела нисам поново примио кандидатуре.  За новог председника био је изабран Бранко Јевтовић, док сам ја остао на позицији подпредседника, на којој се и данас налазим. У међувремену владика Милутин одлази и нови владика Иринеј по доласку, даје сагласност да поменуте плоче могу да остану, а привремено нам поставља за свештеника Николу Билића.

Насилно преузимање ЦШО и црквене имовине

Ни овиме се ситуација и даље не смирује. У међувремену, супруга Срете Драгићевића једне вечери за време пробе фолклора, вербално а без икаквог повода, напада заменика секретара и бармена  Драгана Дмитровића, док је он био на своме дежурству у бару црквеног дома, сипајући му кока колу у очи. Иако је Драган преко овога прешао, и није реаговао, она се није тиме задовољила, већ је позвала свога брата који га је са својим друштом сачекао, и физички га напао скочивши му налеђа и претукао га, исте вечери када је изашао из црквеног дома да бици смеће. После овога инцидента, на опште изненађење, добијамо писмо од владике Иринеја, којим захтева да се Драган Дмитровић искључи из чланства, што смо наравно одбили. Исто тако, што је несхватљиво владика Иринеј исто писменим актом забрањује ЦШО да дотичног нападача  без одобрења црквених власти пријаве полицији, или дају на грађански суд.

У овом периоду, Срета Драгићевић поново уз помоћ намесника Ђуре Ђурђевића, свештеника Николе Билића, успева да издејствује, да владика Иринеј без икаквог објашњења и образложења  смени нашу Управу и постави своје "повереништво" са свештеником на челу. Клаузула о такозваном "привременом повереништву" у нашем Уставу Слободне Цркве не постоји. Без обзира на то, владика је у државну канцеларију за регистрације корпорација – Државни Регистар, (Office of Regulatory Services) доставио  списак са именима оних које је поставио у "повереништво", што је наравно представљало озбиљну кривичну повреду аустралијског државног закона.

После овога, без обзира што је овај поступак владике Иринеја био незаконит, долази до насилног преузимања ЦШО и црквене имовине од стране његовог “повереништва”, наравно без било какве примопредаје. Повереништво са свештеником на челу, мења браве и кључеве, и тако цело црквено имање узима у посед. Свештеник лично обучен у мантију, у присуству већег броја чланова црквеног одбора и парохијана, са чекићом у руци одваљује врата и катанац на бару у црквеном дому, и ставља ланац са катанцем на улазну капију. Интересантан је и врло болан догађај који је везан за катанчење црквеног имања.

У моменту када је свештеник Никола Билић стављао ланац и катанац на улазну капију, Сретенка Косановић га је питала: "Оче Никола, зашто закључавате капију, како ће људи да дођу у цркву?" Свештеников одговор је био: "Кад буду људи долазили, ја ћу да откључам". Сада ово све више није личило на Цркву, јер није имало ничега заједничког ни са вером у Бога ни са Црквом.

Легални Управни одбор, кога је Држава званично признала после годишње скупштине, на Велику Среду 2008. године успео је да преузме поново контролу у управљању Црквеном Школском Општином и црквеном имовином. Тада смо ми који смо били присутни били и сведоци, да је Срета Драгићевић у црквеном дому скидао инсталиране камере, које су они поставили после узурпације власти, и док су Цркву нелегално држали у поседу. Овде није јасно, како је он скинуо и однео камере и инсталацију, кад је то плаћено из црквене благајне, и било власништво Црквене Општине, а не његово лично. Остао је само екран у канцеларији, у коју није могао да уђе. Овај  поступак довољно сведочи о томе, да је он са његовим “кланом” руковао са Црквом, као да је то његова лична својина.

Црква поново без свештеника

Владика Иринеј истог дана, после неуспелих разговора са полицијом, коју су били позвали да интервенише, забрањује свештенику да служи. Неколико чланова Црквеног одбора одлазе код свештеника сутрадан на Велики Четвртак и моле га да служи, што он одбија са образложењем да му је надлежни епископ – владика Иринеј званично забранио. Ово је било више него невероватно, да због сукоба владике са Црквеним Одбором, сада црква остаје опет без богослужења, чиме поново опет испашта народ целе парохије. Оно што је још трагичније, били смо без богослужења за Васкршње благдане.

Овде желим посебно да напоменем да није истина да је Управа свештенику дала отказ, како данас многи причају и мисле да је то истина.  Истина је да га је владика преместио са службом у Манастир, а онда у Кабрамату, о чему сведоче и владикина званична акта. Управа је од њега тражила, што је и логично пошто је престао да служи, да напусти црквену кућу у којој је живео, а  где није плаћао кирију, и где Црквена Општина плаћала одржавање, струју, воду, гас ни телефон.

Болест и смрт супруге Савке

Као што сам напред напоменуо, супруга ми се разболела од једне врсте неизлечиве болести, и све до упокојења, била је прикована за болесничку постељу пуну годину дана. Нисам желео да буде у болници, већ сам целу ту годину провео бринући се о њој и дан и ноћ. У међувремену, када је избио неспоразум између владике Иринеја и наших епархиота у вези са противуставним сазивањем Црквено-народног сабора, уместо у Манастиру Каленић, сазван је у Александрији у Сиднеју, ја сам тога дана исто био у Манастиру, где сам касније сазнао као и сви остали, да сам заједно са њима "искључен из финансијског чланства" у мојој ЦШО. Овде никоме од нас још није јасно, како смо искључени, и ко нас је искључио. Према нашем Уставу, из финансијског чланства једино је Управни Одбор тај који је меродаван да искључује. У овом случају смо искључени због присуствовања скупу у манастиру, што је противно закону  о слободи кретања, а исто тако, ако смо били против владикине одлуке да се Сабор сазива ван седишта наше епархије, опет смо искључени због вербалног деликта и слободе мишљења, што је у Аустралији исто противзаконито. Оно што је најважније, то је да нисмо били позвани ни на Црквени Суд који би требао да докаже и неку нашу кривицу, на основу које би смо евентуално и могли бити искључени. Касније, на једном од богослужења у Манастиру ја сам се и причестио, после чега је, како сам чуо свештеник о. Јаков Јовић, због тога што ме је причестио, суспендован и стављен под забрану служења 6 месеци.

У међувремену, моја супруга је преминула. Пошто је црква била без свештеника, обратио се намеснику Ђури Ђурђевићу који је према црквеним правилима и прва претпостављена власт. Тражио сам да ми обезбеде свештеника и да опело буде у нашој цркви Светог Ђорђа.  Одговорио ми је да треба да пита владику, па ће ме онда обавестити. Дан за сахрану је био одређен и сахрана је била заказана са погребним предузећем. Пуна три (3) дана од намесника није било одговора. Не само да није било одговора, него сам га ја сваки од ова три дана по неколико пута звао и он се није уопште јављао. Дан уочи заказане сахране, имајући у виду да познаје број мога телефона,  ја сам позвао са  мобилног телефона који није био мој. Тада се намесник јавио, и рекао да опело могу да изврше о. Илија Драгосављевић из Канбере или о. Qупко Чубриловић из Вологонга, и да могу да бирам кога хоћу, али да опело не може да буде у нашој цркви, него у Манастиру. Наравно, мени је било све једно који ће свештеник да врши опело, али нисам пристао да опело буде у манастиру, него сам из разумљивих разлога тражио да буде у нашој цркви. Остало је на томе,  да ме намесник поново позове истог дана у вези моје молбе да опело буде у нашој цркви.

Пошто позива није било, и пошто смо сви били у неизвестности, ја сам са породицом  био приморани да тражим решење. Дан уочи сахране, позвали смо проту Драгана Сарачевића, који служи у грчкој цркви, који је тада био на годишњем одмору у Квинсланду. Иако је био на одмору, нисмо морали да остављамо поруку. Прота је одговорио на позив, саслушао наш проблем и казао да за тако нешто не сме да буде препрека ни годишњи одмор. У разговору смо сазнали да је и његова мајка преминула у Србији истога дана када и моја супруга. Тако је прота Сарачевић прекинуо свој годишњи одмор, сео на авион и долетео у Канберу. Исте вечери уочи опела,  по обичају имали смо и молитву у препуној капели погребног предузећа.

Сутрадан, у 9 сати ујутру, само два сата пред почетак опела, уследио је позив од наменика Ђуре Ђурђевића, са образложењем да ће свештеник бити послан у нашу цркву за 11 сати,  и да опет наводно могу да бирам кога желим, о. Илију Драгосављевића или о. Qупка Чубриловића из Вологонга. Ово је било више него јасно да је требало спречити проту Сарачевића да одржи опело, па је сада оно могло да се обави у нашој цркви. Захвалио сам се и рекао да је касно, и да опело моје супруге више није његова брига, а ни виших црквених власти.

На великопосне задушнице ове године, били смо на гробљу, и моја кћерка Весна је замолила проту Илију Драгосављевића, који је преливао друге гробове, да одслужи помен и прелије мајкин гроб. Није урадио, а одговорио је да не сме.

Ове дубоке ране у мојој души и на моме срцу још нису  зарасле и још нису престале да ме као Србина, православца, светосавца и верника боле.

У моје име и у име моје породице, мојих кумова и пријатеља, неизмерно се захваљујем проти Драгану Сарачевићу, бившем дугогодишњем секретару наше епархије, који као свештеник сада служи у Грчкој цркви.  Од када је владика Иринеј уклонио свештеника из нашег светог храма, и од како не признаје легалну и по закону изабрану Управу, коју признаје ова држава, он је по потреби долазио, служио, исповедао, причешћивао, освећивао славско знамење, и наше домове.  И ако Бог да, он ће одслужити и годишњи парастос, и освештати надгробни споменик, мојој покојној Савки, којој нека Бог подари рајско насеље у царству небеском.

Стево Илић,

подпредседник ЦШО, својеручно

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар