Паки, паки, с немиром, прогонимо с(в)е...
или
Још једном о владики Артемију

 

Осећајући људску, филозофску, грађанску, родољубиву и пријатељску потребу и дужност да изнесем, ако не свој нашој јавности а оно бар пријатељима, своје ставове и уверења у вези са владиком Артемијем, пишем ово надајући се да ће читаоци стрпљиво прочитати текст до краја, без предубеђења и злонамерности, трудећи се да следе законитости логичког расуђивања а не хировитости и брзоплетости доношења одлука на основу снажних осећања изазваних предумишљеним софистичким приказивања догађаја од стране владичиних непријатеља.

Морам одмах да наведем и разјасним додатне разлоге овог писања, наиме, да то не чиним као верник-хришћанин-православац, нити као члан Српске православне цркве, а ни као следбеник владике Артемија као духовника. Чиним то као човек који није верник, нити члан СПЦ, као особа која има атеистичка (са зрнцетом агностицизма) уверења, као филозоф и мислеће биће, формиран учењима Парменида о постојању и вечности, љубопитљивошћу према животу и људском роду сократовског типа, препорукама о начину живота класичне епикурејске школе, методама стоика при суочавању са животним проблемима и одважношћу античких циника у општењу са остатком људског рода.

Такође, пишем ово и као свако људско биће на које потресно делују неправда, превара, прогањање недужних без предочавања јасних доказа и доношење пресуда без могућности оптуженог да се брани, али и као Србин коме је немогуће да немо стоји по страни када његов сународник страда, и када се наочиглед свих бесрамно и најдрскије растаче и оно мало Српства које је остало након толиких уништења и издаја у ово наше доба.

Као нехришћанина ме се не тичу (осим интелектуално) унутрашњи догматски сукоби Цркве, али ме као мислеће биће и образованог човека итекако вређа то што ми се у лице просипају лажи о светости и православности особа и њихових чинова. Истинољубље и здрав разум у мени би се побунили и проговорили истом мером и када би муслиманске верске вође, или будистичке ламе, захтевали да их сматрамо правоверним а, на очиглед свих, мењали правила и начин исповедања својих вера. Исто сам тако, у прошлости, реаговао и на душоболна неслагања између прокламованих тежњи и доказаних непочинстава такозваних “боркиња” за људска права, или умоболних недоследности између комунистичко-социјалистичких теорије и праксе.

Такође, као обичног, просечног, ничим посебног човека, joш једног из масе народа коју хришћански великаши воле да називају грешницима и отпадом од вере, заиста ме истински понижава лицемерство самопроглашених “преосвећених” и “миропомазаних” који су се из својих дворова и од својих трпеза гневно подигли и разјурили широм Српства уваљени у лимузине, умотани у свилу и кадифу, напирлитани и накинђурени, од круне претешке од драгуља до бисерних скута својих мантија, да проказују народу ове жртвене јарце и грешнике, Владику Артемија и оца Симеона, који се, већ је пресуђено, не држе завета сиромаштва, скромности и уздржаности, и слепе покорности клики која се коначно дочепала црквене власти.

На крају, и да не узмем све ово у обзир, као слободан грађанин имам права да изразим своја уверења па то и чиним, без обзира што многи тврде да ми, обични смртници, немамо права да се мешамо у ствари Цркве, осим када треба да попове љубимо у руке и у исте им тутнемо, онако, полу-кришом, барем неколико десетина евра.

Стога, пре свега, желим да вратим наше мисли и расуђивање на оно што је у целој овој ствари најглавније а то је Космет и преживљавање, и опстанак, Срба на Космету.

С обзиром да Срби више нигде заиста немају своје оружане снаге које би могле да ослободе окупиране српске земље и да обезбеде народ од покоља и изнанства, нама, Србима, је преостало једино да се за Српство боримо речима, убеђујући владаре који одлучују о нашим судбинама да нареде својим послушницима да престану, барем привремено са уништавањем Срба и наше културе и историје, и да обезбедимо хуманитарну помоћ оној нашој сабраћи која преживљавају у конц-логорима, без најосновнијих услова за живот у случају да та помоћ престане.

Као особа која је академским радом стекла магистарску диплому управо из поља хуманитарне помоћи, а конкретним радом на терену стекла искуство у пружању исте, одговорно тврдим да се под хуманитарном помоћи не подразумева само најпростије обезбеђивање тањира топле супе, ћебета за покривање и паковања сапуна и шампона несрећном народу, већ се зна да је права хуманитарна помоћ оно што се уради на уклањању узрока трагедије и обезбеђивању услова да се она не понови, уз стварање услова за самоодрживо постојање, тј. повратак у своје домове, економски, социјални и политички опоравак од несреће, и напредак у развоју те људске заједнице.

Управо то је владика Артемије радио плаћајући за услуге лобистичких компанија у САД! Није владикина кривица то што у тој земљи влада систем у коме се плаћа за све, па и за обезбеђивање милости за прогнане, а у Вашингтону, центру система, су те цене највише!

Ипак, и у таквим условима је владика успео да обезбеди најбољу и најефективнију услугу за најнижу цену, неупоредиво нижу од цене српских политичара током пост-изборних прелетања или владика пред заседања Сабора! Владика је у службу узимао људе који су не само професионално били заинтересовани за тај посао, већ и духовно и морално посвећени истим циљевима за које се владика бори. Њихово деловање, које је често било волунтерско, укључивало  је, силом прилика, и плаћање за трошкове објављивања истинитих информација о Космету и Србима у најугледнијим медијима у САД, и организовање великих скупова моћних и утицајних особа у самом средишту Вашингтона, на 100 метра од самог Конгреса. Владика је тиме обезбедио управо оно што је фундамент хуманитарне помоћи: промена политичке атмосфере која је довела до доношења одлука које су омогућиле да се издају наређења на терену да се престане са истребљивањем Срба на Космету, да им се омогући достава хране и лекова, и довољно висок ниво безбедности у кретању ван енклава, тј. конц-логора у којима животаре без запослења, прихода, наде да ће им икада бити боље.

Стога, ово што нам политичари, владике и медији ових дана сервирају као дефиницију хуманитарне помоћи је најбруталнија увреда наше интелигенције, најлицемерније исмејавање народа за који се наводно брину, и најпримитивније понижавање управо оних који су се једини искрено борили да обезбеде праву хуманитарну помоћ за нашу сабраћу на Космету.

Да није било Артемија, Симеона, Џима Џатраса, не би данас било Срба на Космету којима би ови новопечени душебрижници данас говорили о томе како је проневерана хуманитарна помоћ за њих.

Владика Артемије је лично заслужан (тј. одговоран, са тачке гледишта његових непријатеља) управо за то што Космет није бесповратно, без отпора српских власти, и са потписом СПЦ, предат Шиптарима још 2006. године када је њихов хор, под диригентском палицом из Вашингтона, певао јадиковке и тужбалице како је све изгубљено и како наде нема.

Зар смо тако кратког памћења да се не сећамо ко је јурио по целом свету, претрпео сва понижења и тешкоће, али на крају убедио довољно важних личности широм света да подигну глас и да се спречи само-геноцидни дефетзам српских вођа, и државних и црквених, и да се и дан-данас води битка у вези са Косметом–што је и главни разлог прогањања владике Артемија данас! То му ови наши никада неће опростити! Приморао их је да се и даље копрцају као рибе на сувом кад их са запада притисну да дају Космет а то не смеју да учине због страха од народа!

Уместо да Артемију јавно захвале, поделе ордене и унапређења, црквени врх народу арогантно упућује такве поруке из којих се јасно закључује да је владика већ осуђен за криминал–иако су многи од прогонитеља јавно потврдили да је он частан и поштен човек!

Најгоре што покушавају да му прилепе као основану оптужбу је то да је непокоран одлукама својих надређених, и да владикини монаси и мирјанске присталице протестују против тих одлука и опиру им се. У исто време као да су слепи и глуви да виде и чују да само њихова страна пробија уши народу галамећи против Артемија, и не скида се са видика народног од тренутка када су у хајку кренули, док Артемијев глас не допире ван зидина Грачанице у којој, по уверавању његових прогонитеља, он седи слободан и поштован.

Иако најгорим именима називају монахе и народ који су дошли до Грачанице да виде свог владику, и грде их због непокорности Светом (?) Синоду, заборављају да се присете да дечанска братија, на челу са викарним епископом и игуманом, већ годинама одбија послушност свом надређеном и да Свети (?) Синод није никада њих осудио или покарао због кршења црквеног поретка и дисциплине.

Оптужбе лете на све стране да Артемије није поштовао законе Цркве (иако се никада не наводи ни један члан који је он прекршио!), али се заобилази разматрање чињенице да су 111. члан Устава СПЦ управо владике из Светог (?) Синода прекршиле, наметнувши администратора епархији чији владика је незаконито разрешен!

Изгледа као да владике СПЦ никада нису прочитале ништа из историје хришћанства, а нарочито православља, па понављају као папагаји да су обични људи, наравно само они са којима се они не слажу, незналице и да немају право да се мешају у црквене ствари. А историја доказује да су током векова баш мирјани, лаици, обични, али поштени људи, несвештена, али часна, лица, у великом броју случајева били ти који су писали најбоље и најкорисније расправе о теологији и црквеном праву и много пута изазвали реакцију у народу који је подучен њиховим речима истине и правде разјуривао корумпирани црквени врх и на чело цркве доводио праведнике и мученике, па почесто и људе који пре тога нису имали црквени чин. (Потражите причу о патријарху васељенском Фотију као један пример тога.)

Очигледно је да, у самозаљубљености и самоправедности, владике не само да вређају свакога ко је посветио време и ум Цркви и богословљу, већ и гордо одбацују помоћ у исправљању својих грешних одлука и уверења. Као у причи о заблуделом цару, изгледа да је потребан невих и мио глас безгрешног детета да викне “Цар је го”, па да се многи разбуде из транса и заблуда у које су упали!

Што се тиче јавног списка криминалних дела за које су оптужени сарадници владике Артемија довољно је навести само следеће: Речи, “наслућује се”, “верује се”, “изгледа”, “наговештава се”, претходе свим наводним криминалним радњама, али то не спречава медије да одмах након тога закључе да су оптужени крали, пљачкали, проневеравали... Истовремено, преносе се изјаве полиције које нису извештаји о њиховом раду на непристрасном прикупљању доказа већ су то потпуне судске пресуде у којима се одређује и казна за почињен криминал! Наравно, за све то време нема ни једне једине речи оптужених! Чак ни да им се да могућност да кривицу признају! Очигледно је да се мора избећи чак и могућност да оптужени изазову сажаљење код народа искреним признањем кривице и молбом за опроштај након покајања! Мора се бити немилосрдан у уништењу оних који сметају Светом (?) Синоду и лажној одлучној политичкој борби српских власти за очување Космета!

Дакле, једноставно је закључити да је подигнута политичка хајка против владике Артемија и против свих и свакога ко му је био сарадник, и ко се изјасни макар и са зрном сумње у гонитеље и њихове мотиве.

Рецепт уништења је исти онај који су користили Инквизиција против тзв. јеретика, Стаљин против тзв. контра-револуционара, амерички Сенат против оптужених за контра-америчку делатност, Тито против свих који су му сметали...:

Набацати делове истине једне преко других и добро их замесити са много зачина од илузија и заблуда све док не дође до пенушања изазваних посипањем целе смесе концентратом јефтиних емоција. Онда то оставити на страну да се надигне скоро до пуцања. У међувремену, основу за мешење овлажити сузама лажних праведника и посути вештачким заслађивачем обећања правде и бољег сутра. На ту основу треснути ранију смесу и добро је излупати маљем претњи и угњечити песницама страховања за сопствену безбедност. Онда све то пећи на великој ватри док не процврчи од муке. Кад добро загори, исецкати на безброј делова и поделити маси која нема укуса да осети горак укус бљувотине и која ће уживати у бесконачном покушају да све те залогаје самеље и прогута без имало воде преко које су жедни преведени.

 

Пријатно!

Вишеслав Симић

Вашингтон, САД  18. фебруара 2010.