ФИЛОЗОФИЈА ПРАВОСЛАВЉА Др. ЈУСТИНА ПОПОВИЋА

Језиву судбину имају људи без религијског осећања. Та лишеност је, у крајњој линији, истоветна са недостатком метафизичког смисла који човека свргава са постоља ''круне стварања'', чинећи га налик на нижа бића. Још више: поменута дефектност тешко унесрећава оног ко је њоме неизлечиво обележен. Зато су огромно заслужни ствараоци који на овај начин убогаљеним људима, кад случајеви нису инкурабилни, помажу да се спасу свог кобног унутрашњег недуга, будећи и развијајући у њима религиозност, чија је искра била затрпана пепелом духовне тромости, тупости, незнања, лакомислености и разним другим видовима душевних и менталних неизрађености и застрањености.

            Два српска савремена религијска ствараоца имају најнепобитнију и најчаснију заслугу за извођење нашега пометенога света из мрака верске равнодушности у узвишену светлост и свемоћни сјај хришћанства. То су два велика црквена писца и беседника, изврсна зналца православља и визионарски надахнута, неустрашива борца за њега, чију духовну стаменост и етичку прекаљеност нису били у стању ни да окрзну многобројни паклени насртаји, а чији озарени поглед, управљен ка сверазрешујућим хришћанским истинама, ни за тренутак није успела да замрачи густа помрчина хаоса, по коме се ломи и скоро четвороношке спотура јадно данашње човечанство.

            Први од та два представника Српске православне цркве, којима би се сваки културни народ, с правом поносио, недавно је, на нашу горку жалост, преминуо у туђој земљи. То је широм света познати и признати  Др. Николај Велимировић, епископ жички, богомдани беседник ранга једног Босијеа или Бурдалуа, чија је реч чаробнички дејствовала, - сугестивни мислилац и песник, теолог врло замашне ерудиције, чији је изузетни лични магнетизам победоносно развејавао беспутне стицајеве безверја. Али, Богу хвала, остао је међу нама други, млађи од та два великана православља, Др. Јустин Поповић, професор Универзитета, непрегледног знања, еминентни писац опсежне Догматике, дела које залази у езотерну срж проблема те теолошке дисциплине, као и многих других списа, писаних заводљивим, оригиналним стилом. Повучен у исто толико живописан колико сиромашан манастир Ћелије, Др. Јустин Поповић даноноћно моли Врховно биће за спас свих нас, пишући своја религијско-филозофска дела далекосежне вредности и мајсторски преводећи са грчког и снабдевајући их зналачким коментарима Житија светих, - тај спис чије проучавање пружа неварљиву и постојану утеху религиозним људима у садашњици усковитланој овим инферналним немирима.

            Неустрашиви продубљивач тајни свемира, изузетни зналац свих извора православља и проналазач свежих могућности српскога језика, Др. Јустин Поповић је подигао систем филозофије православља, осигуравши му одржљивост и убедљивост непресушним обиљем животодавних доказа. Квинтесенција тога система открива његову свеобухватност и непропадљивост. У православном хришћанству, онаквом како га је схватио, поставио, учио и примењивао Св. Сава, наш мислилац види једини излаз из кобне катастрофе у коју је, у наше доба, запао несрећни људски род. У својој књизи ''Светосавље'', штампаној у Минхену, као и у свом монументалном делу ''Филозофске урвине'', Др. Јустин Поповић јасно оцртава темеље неразорљиве светске идеологије. Као сви езотеричари хришћанства, он зна да је све физичко у битности метафизичко, а да се све коначно оснива на бесконачном. У односу на емпириски свет, он је илузионист: видљиви свет је изложба привиђења и непостојаних фантома. Таштину овога света истиче Др. Јустин Поповић снагом Библијског Проповедника и Босијеа у његовим ''Oraisons funebres''.

            Ретка је дубина којом је наш мислилац сагледао колико је страшно бити човек, и колико се људског бића, таквог какво оно јесте, ваља плашити. Визионарски је и до јада искусио да из човека урлају апокалиптичка чудовишта. У ставу етичара који није ни у каквој заблуди о ономе што се у свету догађа, он пита: ''Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?'' И утврђује неоспорни ужас: нико од ђавола, од зверова и од животиња не треба толико да се стиди себе као човек.

            Код нас нико није са толико смелости и надахнућа закорачио у решавање обесхрабрујућег проблема смрти, као Др. Поповић, који неумитно и непорециво показује да се смрћу завршавају сви прогреси на овом свету, - који он генијално назива ''воденицом смрти''. Са врхунском речитошћу и убедљивошћу, приказује он читав овоземни живот као плен смрти. Најдубље проживљеним речима, из којих избија силина налик на ону старих јеврејских пророка, писац даје разне аспекте примарне истине да је најсигурнија тековина људског прогреса смрт, која, уствари, стоји иза свих наших прогреса. Наш неодољиви контроверсист обелоданио је и сву промашеност разноврсних облика рационализма Запада са њиховим тобожњим прогресима. Истакао је сушту неоспорност тврђењем да ниједна од међусобно противречних западних филозофских концепција није била у стању да пружи напаћеном људском индивидууму путоказ за истинско спасење из ''воденице смрти''. На супрот томе, наш мислилац успео је да нас убеди да се прави прогрес састоји и да се може састојати једино у победи над смрћу, у ''обесмрћењу и душе и тела'', - што значи у спасењу од греха и зла који су једини творци смрти. Осећање бесмртности долази од осећања Бога, које, као такво, не трпи грех који производи смрт.

            Систем Др. Јустина Поповића има пуно етичко дејство, јер један од његових основних ставова утврђује да су непријатељи човекове бесмртности његови греси, страсти и пороци.

            У односу на наш кукавни овоземни свет црни песимист, српски филозоф православља је величанствени оптимист, кад закорачи у област суштинског хришћанства. Он теши своје опако обезглављене ближње, проповедајући им да прави хришћани не треба да се боји ђавола и његове мрачне војске. И упућује на врховно уточиште, - на Нови Завет који садржи практично упутство како човек себе смртнога може прерадити у бесмртног.

            Писац непролазне православне Догматике учинио је приступачном примарну мистерију хришћанства. Он је, наиме, објаснио да су утеловљавањем Логоса трансцедентне божанске вредности постале иманентне људској природи. А то значи да се, као богочовечанска сила и живот, Христос перманентно понавља у сваком хришћанину, јер је овај органски део Христове цркве, која је његово богочовечанско тело. Морална конзеквенција оваквог тумачења јесте поставка да је човек без еванђелских врлина слеп за праве вредности овога живота, да насумице тумара кроз гудуре страшних тајни овога света, док се не сурва у неку од њих. ''Ван Богочовека, нигде мира човековој души. Свуда претеће урвине и језиви понори'', казује наш аутор ''онима који имају уши да чују''.

            Наш филозоф православља не сустаје да подсећа људе на оно чему их је Христос учио: да су вечна бића, која се привремено налазе на овом свету. Уз то, он не престаје да теши своје ближње несумљивошћу да њихов вечни живот, ако правилно схвате и примене еванђелска учења, почиње већ у овом животу, а да се наставља после смрти. Али он припрема праве хришћане и на мучеништво које их неотклоњиво чека. Јер као за прве хришћане, тако и за припаднике Христове свих времена и за данашње, посебно, има пуно важење страховита истина коју Др. Јустин Поповић формулише: да што више Христа има у себи један човек, њега све више гоне и све више по њему газе.

            Најзад, да ниједан свесни хришћанин не треба да се боји патњи, проповеда, учи, и светлим примером свога крајње самопрегорног живота показује  Др. Јустин Поповић, са Др. Николајем Велимировићем највећи духовни херој Српске православне цркве. У тој цркви ће ова два ретка имена служити као блистави путокази будућим поколењима.

Др. Ксенија Атансијевић

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар