Папа Иван Павле 2. и велика нарицаљка у Србији

И даље “српски” медији наричу за Папом – “миротворцем” и ридају што није посетио Београд. А, толико је волео Србе! Овај текст је мали прилог демитологизацији тог “општег места” у поробљеној и пониженој српској медијској апсани...

Папа Словен и православни Словени

Какав је био однос овог папе словенског порекла према православном Словенству?
У својој књизи “Кључеви садашњег крвопролића”, угледни римокатолички публициста Малахи Мартин ставио је до знања читаоцима да је Иван Павао 2. од свог устоличења свим силама радио на рушењу Совјетског Савеза и блока источних земаља, само да би касније имао отворени пут ка “несједињеним” и “шизматицима”, које треба привести у послушност Ватикану, користећи притом изразе пуне “екуменске љубави” и “толеранције”. У ту сврху, Иван Павао 2. се састао а Михаилом Горбачовом, који је од њега веома радо прихватио читав низ основних идеја за “перестројку”, процес у коме је Русија (иако дуго времена под именом Совјетског Савеза, то је ипак била Русија) остала без својих територија, политичке и војне моћи. Ово би можда личило на тврдњу параноичних “теоретичара завере” да сам Горбачов, човек који је продао Русију под власт криминално-космополитског режима, није у “Њујорк Тајмсу” од 9. марта 1992. објавио чланак “Мој сарадник – папа”, у коме, између осталог, пише и ово:
“Водио сам интензивну преписку са папом Иваном Павлом 2. од када смо се срели у Ватикану, децембра 1989. године. Мислим да се наш дијалог наставља (...) Спреман сам да признам да су његове речи укључивале многе идеје које су биле сагласне са нашим. Блискост између нас, о којој сам управо говорио, није била само лична, него и интелектуална. Оно што је увек дубоко уважавао у папином мишљењу и идејама – то је њихов духовни садржај, њихово стремљење да се помогне нова светска цивилизација. Поред тога што је папа, Иван Павао 2. је још и Словен”.
Горбачов даље наставља:
“Сада се може рећи да је све оно што се у Источној Европи десило последњих година било немогуће без огромних папиних напора и улоге коју он има у политици на светском плану. Мислим да су веома битни кораци, које смо предузели у својој земљи, имали значаја у развоју односа са Ватиканом. Нарочито смо схватили неопходност веза између Руске Православне Цркве и Римокатоличке. То је олакшало успостављање веза између наше земље и Ватикана. (...) Уверен сам да су акције које предузима папа Иван Павао 2. нешто што има огроман значај. Већ сам говорио о његовој високој духовности. Био сам, такође, запањен његовим људским квалитетима. Речју, он је велики човек: не бих хтео да преувеличавам, али, колико ја видим, папа је извор огромне енергије и изазива велико поверење. Папа Иван Павао 2. играће велику политичку улогу сада, кад су у европској историји наступиле дубоке промене”.
Борис Јељцин, који је Горбачова наследио у акцији коју бисмо могли назвати “Продајом Русије за тридесет сребрњака”, такође је успоставио присне односе са папским троном – посећујући Ивана Павла 2. у Ватикану, учлањавајући се у “папину масонерију”, Малтешке витезове, као и примајући папине сугестије у вези са Законом о слободи савести, усвојеним 1997. Русија је изложена невиђеној римокатоличкој пропаганди: по први пут у историји, у Сибиру је постављен бискуп Новосибирска, језуита Јозеф Верт. Језуити се за бискупе постављају углавном на мисионарским територијама.
Како се Иван Павао 2. учио љубави према Србима?
У веома занимљивом тексту “Успомена на моје сусрете с папом Иваном Павлом 2.”, умировљени бискуп Фране Франић из Сплита сећа се својих сусрета са понтифексом. Сећања је објавио угледни хрватски католички часопис “Црква у свијету” бр. 2/2000. Први сусрет бискупа Фране и папе десио се када су обојица били чланови комисије 2. ватиканског концила за израду пасторалне конституције “Црква у сувременом свијету”: “Двије су биле главне теме наших разговора: о положају Цркве према комунизму у Пољској и тадашњој Југославији и њезином националном саставу”. Бискуп Франић је “просвећивао” помоћног бискупа краковског Карола Војтилу. Да цитирамо: “Пољски бискуп Војтила мислио је да у Југославији не влада комунизам, него нека врста социјализма, јер да би се дошло из Пољске у Југославију, требало је добити исте документе као када се иде у било коју западну капиталистичку земљу. Бискуп Војтила је био увјерен да је Југославија чисто православна држава, са српским становништвом: дакле, једна велика Србија. Он се тада није запитао зашто се та држава зове Југославија, а не Србија. Тада сам мало боље схватио политику велике Србије, коју су ширила велепосланства и конзуларна представништва Југославије, састављена готово искључиво од Срба. Наравно да сам у дневним разговорима настојао информирати бискупа Војтилу о правој ситуацији у Југославији, с обзиром на комунизам и с обзиром на национални и вјерски састав. Он није имао појма о 7 милијуна католика у Југославији и 4 милијуна муслимана, ни да у Југославији постоје федералне републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора, Република Србија. Бискупу Каролу то је било нешто тако чудно као откриће Америке. На тај начин он је открио, а да му ја нисам требао посебно наглашавати, како су сви ти народи, осим српскога, у Југославији подвргнути политици однарођивања, посрбљивању и поправослављивању, у једну ријеч, да је Југославија тамница свих њезиних народа, под тиранијом српскога народа”.
Очито да будући папа никад није заборавио Франићеве поуке из доба 2. ватиканског концила. Догађаји из доба распада СФРЈ о томе сведоче.

Разарање СФРЈ

Папа Иван Павао 2., доследни непријатељ православног Словенства, није могао да се уздржи а да не учествује у разарању бивше Југославије и комадању живог ткива српског народа и његових територија, које је, захваљујући вољи светских моћника почело деведесетих година двадесетог века. Историчар Милан Булајић, на основу озбиљне анализе чињеница, у својој књизи “Разбијање југословенске државе 1991/1992 – злочин против мира”, тврди: “Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла 2. са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари пре католичког Божића, 23. децембра 1991.”
На првим вишестраначким изборима у Хрватксој победила је Хрватска демократска заједница, на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, на челу са кардиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ. Радио Ватикан тим поводом је саопштио: “Црква је на време схватила важност догађања и припремила је вернички народ, упозоравајући да нам је верничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које према верничкој свести гарантују слободу исповедања вере и слободу развоја сваког појединца”. Три дана после избора, на бискупској конференцији Југославије, ријечко-сењски надбискуп Антун Тамарут повезао је победу ХДЗ-а са Ускрсом те године и са победом “истине над лажју, љубави над мржњом, правде над неправдом”. Поводом референдума за отцепљење Хрватске од Југославије (и то у авнојевским границама), што је значило и отцепљење оног простора на коме су вековима већину чинили Срби) “Глас концила” је писао: “Можемо мирне савести рећи да је Југославија, свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од почетка је у Југославији, заправо, неприкладно бити по народности Хрватом и по вери католиком. Било је раздобља кад је то могло бити мање неугодно, али никад није постало угодно. Одрешито хрватско опредељење одувек се у Југославији сматрало државном опасношћу. Католиштво се у обе Југославије третирало као туђинска идеологија. Последица тако схваћеног и у пракси провођеног југословенства је све мањи број Хрвата у Југославији и у самој Републици Хрватској све неповољнији положај Католичке цркве”. То је био отворени позив да се 19. маја 1991. на Туђмановом референдуму гласа за отцепљење. Када је 86% пунолетних грађана изашло на референдум и када је 94% изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио Ватикана је кликтао: “Нити окорели оптимисти нису пре два тједна, кад је расписан такав референдум, могли предвидети тако једнодушан глас свих Хрвата”. Трстењак је такође поручио да ће те, 1991. “благдан Духова остати као најлепши дан у повијести Хрвата”, јер је то “дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје руке”.
Све је било као и 1941. Др Милан Булајић вели: “Као што је надбискуп Степинац 1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и “хрватске мужеве” у влади прве државе Хрватске, тако је загребачки надбискуп Фрањо кардинал Кухарић 1990. поздравио долазак на власт у најављеној другој држави Хрватској хадезеовског врховника Туђмана и “нових људи” који ће “исписати нову страницу повијести Хрватске” и “променити положај Цркве”.
Године 1941., 18. маја, папа Пио X2. примио је у посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао 2. примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била “приватна”, Туђмана је примио и монсињор Анђело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара. И иза посете Павелића и иза посете Туђмана стајао је ватикански хрватски завод Светог Јеронима. Ректор Завода, монсињор Мађарец, поздравио је 1941. Павелића; ректор Завода, монсињор Ратко Перић, поздравио је 1991. Туђмана, рекавши да он “уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности (...). Ми данас не примамо политику, него хрватску домовину и демокрацију, која је прошле године провалила незаустављивом снагом, а кулминирала претпрошле недеље у референдуму хрватског народа који се у целини определио за слободну, самосталну државу Хрватску”. Монсињор Перић је захвалио врховнику због његових значајних личних напора уложених у настанак нове државе: “Ми вам такође захваљујемо на свему ономе што сте учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, стручним радовима, својом патњом и затворима, и својим водством хрватског народа. Желимо и од Бога молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лађу по овом узбурканом мору у луку мира, слободе и благостања. Бог Вас поживио”.
Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време 2. светског рата. Врховник је рекао: “Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве и програм Хрватске демократске заједнице, до поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога духовног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен начин чудо, не би било могуће” (интервју “Гласу концила”).
Године 1991., 26. новембра, државни секретар Ватикана упутио је Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава свим чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи. Ту се, између осталог, вели: “Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би желели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло време да се међународно признају Хрватска и Словенија и то пре божићњих празника. Народи тих двеју република су слободно и демократски изабрали независност”.
Др Наваро Валс, портпарол Ватикана, изјавио је да је “Света Столица од почетка кризе радила на два начина: дипломатским путем и честим интервентима папиним. Дипломатским је путем Света Столица предлагала решење кризе међународним признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може решити тако да се поштују све стране и право на самоодређење” (“Глас Концила”, бр. 52/1991.).
Папа и Ханс Дитрих Геншер, министар спољних послова Немачке, постигли су договор да Ватикан и Немачка (сетимо се, Хитлерова Немачка је у Другом светском рату била главни савезник Павелића) први признају Хрватску и Словенију, вршећи тако притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто.
У свом предавању о “црквеној дипломацији” (“Глас концила” бр 7/1994.) бискуп дувањски др Ратко Перић, вели да је папа 26.11.1991. “позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио “меморандум” у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. јануара 1992., на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину”. Један од “увјета” био је “поштивање мањинских права”. Млада “Хрватска демокрација” у то доба је масовно прогањала Србе. Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу “Недељном Вјеснику”, датом почетком 1992., вапио је: “Минирање кућа, пословних просторија и аутомобила, пљачка станова и новчане уцене, насилно усељавање у станове и куће, разна малтретирања до убојстава на најзверскији начин, све се то чини да се створи одређена психоза страха, због чега многи напуштају своје домове и исељавају из Хрватске. На жалост, то се догађа чак и у Загребу. Тако, на пример, из месних заједница Козари Пут и Козари Бок (подручни уред Пешченица – Загреб), под притиском је до сада иселило више од десет хиљада грађана српске националности, остављајући своју тешком муком стечену имовину. Све су то били претежно радници. Знају се извршиоци свих тих дела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овде воде своје осветничке ратове и деле своју “правду” (...) У разредима неких школа нагло су нестали Срби, односно родитељи своју децу уписују као Хрвате. Барем је сада требало ову школску децу поштедети националног изјашњавања. А, што рећи о све чешћим појавама мењања имена и презимена и промене националне припадности код одраслих грађана?” Папа је, преко својих људи у Хрватској, за све ово знао, признајући Хрватску (а касније и унитарну, на исламском фундаментализму Алије Изетбеговића засновану Босну и Херцеговину), у сваком од ових зала је учествовао, као и његов претходник Пио X2..
У то време, после Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх српски господин Павле. У свом писму патријарх српски подсећа папу, не само на то да је први признао “сувереност и независност Словеније и Хрватске”, него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан корак, користио и “организам, структуре и институције Римокатоличке цркве”, у којој он није само “први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен први свештеник и њен стварни, апсолутни поглавар”. Као шеф цркве и државе, папа је двоструко одговоран за тај чин “пред Богом и пред историјом”.
У свом писму, патријарх српски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из српских Крајина никада нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх српски: “Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941-1945 (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављање те државе узео на себе – и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету – одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе. Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах сваког Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то у исто време”. Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да “благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској”. Патријарх сматра да се, посредно, оваквом погрешком каква је признавање Хрватске у авнојевским границама, доказује да је догмат И ватиканског концила о папиној незаблудивости – нетачан.

Папа је на ово писмо одговорио да је његово признавање Хрватске било само “средство притиска способно да рат приведе крају”, као и то да позива на екуменску молитву и дијалог.

Папа и Степинац

Папина екуменска стремљења наставила су се 1994., приликом посете Хрватској и клечања на Степинчевом гробу, као и у јесен 1998., када је Степинца прогласио “блажеником”.
Код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија “Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945” (“Јасен”, Никшић, 1999.). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: “Одмах после тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новог блаженога: Степинац, означен као “слуга Божји” и “мученик Вјере” овековечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра (...). Председник хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју верници певају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опседају десетине хиљада верника (по неким проценама, свих триста хиљада). Јован Павле 2. се обраћа маси жалосним гласом: “Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те речи: његова смрт узрокована је дугом патњом, последњих петнаест година његовог живота бејаху непрестано низање патњи” (...). О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле 2. не каже ни једну једину реч”. У закључку, на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: “Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац: са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад “протествовао”, али не постоји никакав документовани траг о било каквом “протесту”, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, известитељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: “Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протестовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степ