Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“ (Мат.24,35).

После ових изговорених речи прошло је много секунди, много пута Сунце је зашло за хоризонт, много пута је Месец из младине прешао у пуноћу, само ове речи нису промениле своју истину. Од тренутка када су ове речи изговорене човек се мењао кроз историју патње, владања, пораза, стварања, губљења и неког поновљеног стварања, изговорене речи су и кроз ту историју људског исказивања остале истина изговореног.

Данас ми расправљамо о политици. У тој расправи враћамо се уназад. Тумачимо прошлост. Критизирамо прошлост да би омогућили опстанак садашњости. У критизирању предњаче они који заваљено седе у фотељи садашњости.

У том критиковању српске историјске прошлости примећују се ловци на грешке. Ако се појаве ловци добра из те прошлости, пре него што изнесу то добро на њих се обруши читав рој осуђујућих жаока.

Тад ловци на грешке употребе сва средства моћи да осуде оне који у својој историји виде храброст једног народа да се одупре злу које је стезало границе њиховог постојања, и злу које је роварило унутар њиховог постојања.

Данас ми расправљамо о православној вери. У тој расправи мало се враћамо уназад, мало или ни мало тумачимо прошлост нашег Православља. И у овој расправи постоје ловци на грешке и ловци добра.

Ловци на грешке су верски владаоци, њихови поданици. Они нису у лову против себе, они лове по православном хоризонту оне који виде њихове грешке.

Ловци добра су верници православног хоризонта који својим ловом желе да сачувају сва добра Православља и Светосавља. Не лове та добра ради трофеја које ће однети пред трон лобиста, већ их лове да их сачуване припоје уз речи „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“ (Мат.24,35).

Зашто се ловци на грешке мало или ни мало враћају у прошлост Православља?

Имају страх.

Зашто га имају?

Зато што ће у тој прошлости наићи на Православца, монаха Саву. У свом необузданом срљању неће лику и делу монаха Саве приступити смиреним кораком, већ вођени својим срљањем налетеће на лик и дело монаха Саве. Дезорјентисаног срљања одбиће се од лик и дело монаха Саве, удариће у лик и дело монаха Николаја и угруване слабости пасти пред лик и дело аве Јустина. Робови своје сујетне величине, кажњеници своје гордости, не прихватају да их задобијене модрице од сударања и одбацивања од дела православних горостаса, постиђено врате пред оне које они данас лове.

Дуги низ година из српског човека се извлаче његови витални сокови. Таман скући, људска сила га раскући. Таман стаса да корача по путевима своје отаџбине и да на тим животним путевима уложи стваралачко знање свог стасавања, људска сила га расели, отера у туђину и туђинске путеве. Таман се образује људска сила му вредност образовања затрпа шундом необразовања. Таман се сроде и изроде, људска сила му изрођено затре у колевци или му затрује на улици. У размацима дахтања те људске силе, српски човек је имао времена само да докучи обућу, одећу и комад хлеба. Ка нечем већем није имао кад да стигне. У теснацу српског живота, српски човек није могао да размишља кроз ширину, већ само кроз теснац опстанка.

Демократска Србија је данас циркуска вртешка. Ланци и седала на тој вртешци потичу још из комунистичког изума. Шкрипаво, зарђало и неудобно, нагризло зубом времена, декорисано у периоду тадашњег изума, као експонат срушеног царства верно се користи у данашњој модерној демократској идеологији Србије. Лете министри на тим неудобним столицама. Чврсто се држе за шкрипаве, зарђале ланце. Када се нађу у висини разређеног ваздуха, спрем њиховог центра за равнотежу зависи и мудрост којом ће осмислити теорију науке чијем министарству припадају. Циче, вриште, лете у том ваздушастом простору. Црте лица су им спрем еуфорије њихове душе. Само им је грч негодовања исти када истекне вредност жетона која покреће вртешку, када морају да сиђу са тих неудобних седала, одвоје прсте од тих шкрипавих, зарђалих ланаца, и место уступе министрима који чекају ред да се укрцају на вртешку демократске Србије. И почиње све из почетка. Жетон се убацује, музика зајауче, вртешка почиње да се покреће, окреће...министри се дижу на висину разређеног ваздуха...лете, вриште и спрем центра за равнотежу стварају нове мудрости у науци министарства ком припадају.

Народ гледа којом брзином се мењају министарска, научна достигнућа. Народ гледа којом брзином се од њега тражи да поступа по свим тим променљивим научним достигнућима. Хтео, не хтео народ је морао да изгуби стабилност свог центра за равнотежу.

Неко је све то посматрао. Неко је приметио да је народ изгубио стабилност центра за равнотежу.

Ко су ти посматрачи?

То су политичари из другог стабла демократске Србије. То су митроносци и ризоносци. То су школовани теолози којима је неко рекао да се школованим не могу звати ако остану школарци са знањем „заостале“ светосавске науке. Деле се на млађе и старије ризоносце. А разлика између њихове младости и старости је незнатна јер и једни и други имају беле нити у подвезицама своје косе и зачешљаности своје браде. И једни и други су са друге стране линије младости.

Заједничка им је само непослушност. Старији нису послушни Богу и оцима који су их у ризу обукли, а млађи нису послушни старијима. И једни и други нису послушни завету пред којим су лежали док их у ризу нису обукли.

Заштићени у свом имању заборавили су да је Откровење рекло да ће и од њих кренути знаци који наговештавају задња времена. Омамљени топлотом свог имања посматају циркуску вртешку демокртске Србије. Забавља их та цика и вриска. Привлачи их да и они направе забаву на хоризонту Православља, да и они осмисле циркуску вртешку Православне Србије. Умотани у свој скупоцен покривач имања, заборављају да се на вртешци губи топлота. Да брзина којом њихово тело сече разређен ваздух доноси хладноћу, доноси омамљеност центра за равнотежу и да из те омамљености мимика њихове душе не може бити на корист ни њима ни стаду које напасају на православном хоризонту.

Упорних амбиција, сигурни у своју школованост и сигурни у народну нешколованост поставише и они циркуску вртешку Православне Србије. Само што ову вртешку они нису могли да наследе. Нису имали од кога. Рисци прошлости су рисци садашњости и рисци будућности...ученици речи „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“ (Мат.24,35). Направише вртешку на чијој половини обруча висе ланци са седалима, а на другој половини „виси“ простор празнине. У изгубљеном балансу не попуњеног обруча они теже да намаме, привуку народ, да га седну и ланцима окаче на свој обруч и да тако равномерне тежине полете у простор празнине.

Да би им народ приступио и попунио празнину обруча, народ треба збунити, завадити...завадити га између себе и тако завађеног окренути га против црноризаца који служе Богу кроз прошлост, садашњост и који желе да своје служење пренесу у будућност.

Збунише народ својим новинама које као тупу иглу провукоше кроз ткиво Литургије.

Повредише том иглом и ткиво народа. Народ се поделио на оне који се не боје тог убода и на оне који се боје. Они који се боје нису се уплашили пред тупим убадањем већ су се уплашили да се не огреше од Бога и веру ако одлучно изваде иглу из литургијског ткива.

И народ без стаха и народ са страхом не супротставља се ризоносцима, не гази по њиховом заветном путу, већ се супротстављају ономе чиме их боду и чиме их збуњују.

Тим гласом народ не руши њихов углед, руше га они сами, народ их само опомиње да ће игром тупим предметом на крају пробости сами себе. Народ страхује да у том крају њиховог самоповређивања не буде више ни народа ни Светосавља.

Засићени православном вртешком, не зато што им окретање није донело разоноду, већ што народ није убацивао жетон да би се њихова вртешка још брже вртела и они још више подизали, решише да међу народ баце питање „службовања“ Патријарха Павла.

Треба да остане, не треба да остане...нека живи још, доста је живео...био је добар Патријарх, није био добар...екумениста је, није екумениста...хоће да се повуче са дужности патријарха, неће да се повуче...једни га штите од других, други га штите од „њега“ самог ... једни му суде што није укротио епископе, други му суде да их је у неукроћеност сам гурнуо...

Ка том подигнутом вихору око лика Патријахра Павла потрчаше новинари, аналитичари, историчари, организације нечијих органа. Пише се, фотографише се, објављује се. Јављају се они који знају нешто из прошлости, допуњују их они који знају нешто из садашњости.

Нешто процури, нешто исцури и кад се осуши нађе се на страницама новина или сајтова.

Читају сви. Највише црнорисци и они који у служби њима бришу мрље са њихових риза и они који у служби ? (коме и зашто) желе да додају мрље на њихове ризе.

Чита и народ. После прочитаног народ има само снагу да уздахне и тихо прошапуће „Боже сачувај, Боже опрости“.

Баш из разлога што народ тихо и шапатом изговара своје запрепашћење после прочитаног текста, после погледа са објављене фотографије, и у тишини свог страха се пита „Шта ће бити са Православљем, ша ће бити са Србијом и нама који смо изданци те Србије“, на њега се окомише и они који флекаве ризе носе, и они који служе да обришу, сакрију њихове флеке и они који желе да додају још флека на те црне одоре. Тон њиховог обрушавања носи увек исте гласове „конвулзивни незнабошци, страни плаћеници, не просвећени непријатељи православне евроедукације, слуге лобиста, отпораши истине“...и све те реторичке етикете стављају на чистину православне народне душе.

Политичарима је тај народ крив за прошлост историје, за историјско слово које каже да се народ увек одупирао европском поробљавању.

Политичким ризоносцима, администрацији њиховог опстанка, народ је крив због православне прошлости и тапијске истине да народ потиче од лика и дела монаха Саве.

И једни и други кажу да народ мора да се едукује и политички и верски. Кажу то је за добробит народа.

Да ли су изашли пред тај народ (и једни и други) да га питају да ли он то жели и шта је оно што он једино жели?

Нису!

А зашто нису?

Из страха. Знају они, ти несташни учењаци, када би изашли пред свој народ, када би поставили то питање свом народу да би било довољно да народ у ћутању остане пред њима, али би смирене, не истрошене црте српског лица показале да народ треба њих да едукује.

Едукује кроз истину Српске историје и истину Светосавске вере.

Сабор је из своје саборности донео разне новинске чланке. У различитости објављивања заједничко им је у текстовима било „епископска неслога“...заједничке им фотографије... све исти, луксузни кафићи иза чијих одшкринутих врата вире црнорисци.

Неко је написао да нема лицемерства код појединих епископа, посебно код епископа Амфилохија. Има, има, драги пишче, или драги писци, има лицемерства у свакоме ко не направи јавну трибину и не изађе пред народ са истином и са спремношћу да искрено одговори на сва народна питања. Лицемерство је и у нама који нећемо да видимо то лицемерство, то не образложено ћутање и не излажење пред народ.

Има и лицемерства у чувању Патријарха од народа. Патријарх се заветовао да ће служити Богу и народу.

Ко је тежи болесник био, ко је тужније у својој болести изгледао, наш Патријарх или упокојени Папа? Одговор знамо сви. А знамо и то да упокојени папа за свог живота није био скривен од народа. Специјална столица га је носила међу његов народ. Његов народ се није стидео његовог болесничког изгледа, није се стидео његових полуотворених уста и исцетка који се спуштао низ та немоћна, болесна уста. До краја је био на трону изабраности, до краја је био пред очима свог народа.

Ако се осуђују поједини епископи због својих недоличних поступака, па се кроз то осуђује и Патријарх који није (хтео) кажњавао њихово недолично понашање, да ли има неко да ми истином потврди да у Папином стаду није било недоличности и застрашујуће недоличности?

Истина зна да свако ко би се осмелио да тврди да у Папином стаду није било љигавог муља, неће то тврдити истином већ својом малоумношћу.

Знамо да је тамо било и биће оног што код нас није и неће никада у тој мери бити.

Али ето, они католици нису јавно судили свом Папи за све недоличне које је сачувао у тој недоличности. Нису му за живота развлачили име, дела и недела као што ми чинимо са делима и не делима нашег Патријахра Павла. Нису га склонили у казамат медицинског ваздуха, нису журили да му столицу владавине извуку испод њега док он сам својим смирајем на клоне са ње.

У поштовању му последње дане учинише достојанственим... у једногласном болу се опростише од њега...у достојанству прогласише његовог наследника за новог Папу...а поштовање на лик упокојеног Папе исказаше кроз жељу да се прогласи за светца...

Како овај беџ католичког јединства не узмемо за пример прављења беџа православног јединства?

Како само узимамо беџ који ће нас обележити словом срама, словом стидне истине да смо малоумно на нестајање пристали?

Католици све што је везано за ватиканско вођство претврају у једногласно право на вођство, у једногласно право да прво постоје они, па онда они којима они буду дали право на постојање.

А ми, где смо ми?

Свугде и нигде. Са сваким и без себе.

Наша површност, наш ген осуди свог, осуди га у слову, у зарезу...вирус који ће се преносити са поколења на поколење...вирус који је опаснији од „вируса“ од кога (кажу) да чувају Патријарха.

Тај српски осуђујући вирус брзином једном је пао на речи једног дечака кога су питали да ли зна ко је Патријарх Павле, и његов одговор „јер то онај дека што каже БУДИТЕ ЉУДИ“.

У вирусној брзини занемарише да је дете рекло „јер то онај дека што каже будите људи“ и осудише Патријарха зашто је од народа тражио да буду људи и тиме прескочио да то људство тражи и од себе.

Тужно, али истинито, о народу и Патријарху суде они који не желе да виде ни народ ни њега...који желе да виде грешке у народу и у Патријарху, а који ни једном нису иступили и јавно питали епископе зашто су били непослушни Богу, завету и Паријарху, зашто се нису постидели својих дела и Патријарховог ћутања пред тим њиховим(не)делима... не питају епископе зашто нису дигли глас и питали Патријарха Павла докле ће да буде слеп, нем и глув пред њиховим гресима???

Ако отац ћути пред бахатим делима сина, да ли он ћути што мрзи сина или што воли сина?

Ако отац крије синовљеву бахатост, да ли је крије из мржње према сину или из љубави према сину?

Да ли оцу треба судити због бахатих дела сина? Не, оца треба питати где је погрешио и да ли је погрешио у васпитању сина. Треба видети да ли отац није хтео или се син није васпитати дао.

Патријарху Павлу не треба судити због дела која су чинили епископи и то њихово чињење пада на терет његових плећа. Патријарха Павла сад не треба питати зашто је ћутао пред тим делима, сада је касно и за то питање.

Епископима не треба судити због оног што су чинили, чине, треба се борити да више не чине.

Зашто им не треба судити?

Зато што су увек имали своје присталице које су их подржавале и слепо пратиле? Пред епископима су те присталице увек стајале спуштене, покорне главе...кроз њихову покорност епископи нису могли или нису хтели да виде своја сагрешења.

Ви са покорним, спуштеним главама, не судите нама који се лицемерно не савијамо ни пред иконом, ни пред човеком...не вичите да смо конвулзивци, јеретици, секташи, православни примитивци само зато што у нама лицемерје не налазите...не трујте својим осудама и онако затрован православни хоризонт.

Подигните своје главе, погледајте прво себе у лице, завирите у „врлине“ свог чињења и мане свог не чињења...не износите приче о епископским сагрешењима и онда као изнете не потурајте их народу као кукавичко јаје. Ако се уплашите свог лика који ћете испред себе видети на кривите народ због тога...не кривите ни епископе за које кажете да их блати народ и да их блате лобисти...не кривите ни Патријарха Павла.

Кривица је само ваша, али због ње не падајте у бездан очаја, у суноврат непокорне гордости...сетите се да Јеванђеље каже да падамо и да устајемо, да се пада не бојимо ако знамо да нам је снагу устајања Господ оставио.

Не страхујте да узмете књигу Истине у своје руке, и својим прстима дођете до странице где ћете наћи речи „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“ (Мат.24,25)

Не страхујте да се вратите Православљу, Светосављу. Не страхујте да ћете тим враћањем изгубити право на постојање, на власт над собом, јер Божије заповести нису скамењени закони који се читају у цркви. Ти закони су путоказ за сваког човека, јер у њима стоји снажан закон моралности и владања којим можете успешно служити и себи и онима до себе.

Светосавка