Вишедневни јауци жртава из провалије

У месецу јулу 1941. отпремљени су сви Срби и Јевреји преко Госпића на Јадовно, где су поубијани. Кратко време после тога преостали Хрвати отпремљени су у Стару Градишку и Јасеновац, а затим је логор Јадовно ликвидиран.

ЈАДОВНО
У ноћи између 22. и 23. јуна 1941. усташе су у сабиралишту у Загребачком збору утоварили у камионе око 200 интернираца, већином Јевреја, и отпремили их у Госпић. Од те групе одвојили су у Госпићу 25 лица и превезли их у заселак Јадовно, који се налази на Велебиту на висини од 1200 метара. У густој шуми ти први интернирци логора Јадовно морали су оградити бодљикавом жицом простор од 4-500 м2; изван ограде саградили су две бараке, једну за стражу, а другу за заповедника логора и његовог заменика.
Убрзо затим почеле су пристизати једна група интернираца за другом, већином Срба, поред њих и Јевреја. Истовремено почињу усташе да убијају интернирце. Убијали су их у околини логора, код једне провалије, у коју су бацали жртве пошто би их претходно убили - заклали, ударили маљем по глави - или су жртве и живе бацали у провалију. Јадовно је на тај начин служило као пролазни логор у који су усташе доводиле жртве разних сабирних логора - казнионе у Госпићу, логора Даница, и др. - и одатле су их, после краћег боравка, упућивали на губилиште.
Транспорте и колоне интернираца усташе често нису ни уводиле у логор, већ су их упућивале право на губилиште код провалије. Из исказа сведока види се, да је код Јадовна поклано или побијено око 10.000 лица, од тога неколико стотина Јевреја, све остало Срба доведених са целе територије НДХ.
Првог августа 1941. усташе су почеле ликвидирати логор. Пошто су мању групу интернираца Хрвата пустили или отпремили у друге логоре, извршили су ликвидацију на тај начин што су све преостале Хрвате, затим све Србе и Јевреје побили.

СВЕДОК СЛАВКО РАДЕЈ ИСКАЗУЈЕ О ТОМЕ:
"...Везани су жицом један за другога, постављени на руб једне пећине, први је гурнут у провалију, па су се остали стровалили за њим, а затим су усташе за њима бацале ручне бомбе. По причању једног мештанина, још неколико дана након овог страховитог покоља, чули су се из провалије јауци жртава. Сигурно знам да се није спасао ни један од јеврејских омладинаца, који су одведени на Јадовно и Паг..."
Законодавство. - Напад Немачке на СССР био је и у НДХ знак за јачање терора према Србима, Јеврејима и Хрватима антифашистима. Једна од првих усташких мера била је масовна интернација Јевреја.
Сигнал за масовна хапшења Јевреја дао је "поглавник" Павелић Изванредном законском одредбом и заповиједи од 26. јуна 1941:
"Будући да Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравања пучанства, те својим познатим спекулативним начинима отежавају опскрбу пучанства, то се колективно за то сматрају одговорним и према томе ће се проти њима поступати и спремати их, поврх казнено-правне одговорности, у заточеничка збиралишта под ведрим небом".
Павелићева Изванредна законска одредба нормирала је, дакле, да је свака конкретна инкриминација као оправдање хапшења Јевреја непотребна, јер је "законски" установила да Јевреји "шире лажне вијести и спекулативним начином отежавају опскрбу пучанства" па да за то одговарају колективно и могу без икаквог посебног образложења бити интернирани у "збиралишта под ведрим небом".
Кад је затим Законском одредбом о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне логоре од 23. 11 1941. одређено да се "непоћудне особе", које су "погибељне за јавни ред и сигурност или које би могле угрозити мир и спокојство Хрватскога народа" могу упутити у концентрационе логоре, сви су Јевреји третирани као "непоћудне и погибељне особе" и као такве отпремане у логор. У Винковцима пронађено је 366 "приједлога о присилном боравку у логору" које је саставило Предстојништво градског редарства у Винковцима. Наведени предлози садрже фотографије, личне податке и отиске прстију 366 Јевреја, који су отпремљени у логоре, и сви имају исти текст, који гласи:
"... Предлаже се усташкој надзорној служби - равнатељству усташких редарстава НДХ у Загребу (Уред 1) да се над предметном особом изрече одлука о присилном боравку у логору, у трајању од пет година.
Образложење: Установљено је, да су сви винковачки Жидови потпомагали енглеску промиџбу лажних вијести и да мрзе силе Осовине, а тиме и саму НДХ. Надаље је установљено да Жидови и њихове жене и деца поскупљују животне намирнице и тиме корумпирају наш народни хрватски живаљ. Расадник су неморала у прошлости и садашњости. Услијед тога треба именованога као члана те заједнице мисли и рада пресудити на присилни боравак и рад".
Ток интернације. - Масовна хапшења и интернације започеле су крајем јуна 1941. У неким градовима, као на пример у Загребу, вршене су азбучним редом; у неким су најпре хапшени мушкарци, а затим жене и деца; у неким местима у унутрашњости похапшени су сви Јевреји током једног дана или, тачније, током једне ноћи. Те су интернације вршене целе 1941. и током пролећа 1942.

Страх од ноћног шума аутомобила

лето 1942 злогласни Иван Тољ, тада котарски претстојник у Винковцима, извео је "чишћење" Срема од Јевреја. Похапсио је све сремске Јевреје (око 100 лица) и сместио их у сабирни логор у Винковцима, - који се налазио на игралишту спортског клуба "Цибалиа", под ведрим небом.
После тога је наступило релативно затишје до маја 1943.
Али и за време тог затишја на територији Хрватске хватани су појединци, затварани, одвођени у логор и убијани. У априлу 1943 остао је само врло мали број Јевреја на слободи. Од око 25.000 Јевреја на територији НР Хрватске и Срема емигрирало је дотле око 2.000, а око 17.000 чамило у немачким и усташким логорима или већ било убијено.
Иако се усташама заиста није могло пребацити да нису довољно радикално решавали "јеврејско питање", Немци нису били задовољни што се око 5.000 Јевреја налази још у слободи. Тражили су од усташа да се сви још преостали Јевреји уклоне. А да би били сигурни да ће ликвидација преосталих доиста бити извршена, захтевали су да им се нови интернирци изруче, да би их могли отпремати у своје логоре и тамо побити.
Овом немачком налогу је удовољено. Током маја 1943. похватале су усташе у самом Загребу око 1.700 Јевреја, а око 2.500 у осталим местима НДХ и предали их Немцима, који су их одвели у своје логоре већином у Освиецим.

СВЕДОК АЛЕКСАНДАР БЕНАК КОЈИ ЈЕ У ТО ВРЕМЕ БИО "САВЈЕТНИК МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА НДХ" ИСКАЗАО ЈЕ:
"... Познато ми је да је концем мјесеца априла са стране њемачког посланства у Загребу било затражено, да се остатак Жидова у Хрватској ухити и заточи у логорима. Ради тога одржана је сједница код главног равнатеља Црвенковића, те је тој сједници присуствовао изасланик њемачког посланства СС-Хауптстурмфухрер Абрумеит, са стране главног равнатељства др Мајић као надстојник политичког отсјека, и ја као тумач. На тој сједници дата је начелна привола са стране главног равнатељства и одређене смернице, према којима ће се извршити заштита особа у мјешовитом браку и особа, које су као стручњаци неопходно потребне у привреди или другом јавном звању. Тако је за град Загреб у присутности наведеног Нијемца састављен попис особа које се имаду заштитити, тај се попис касније и надопунио, односно исправио...
Колико је мени познато, сви ухићени Жидови требали су бити скупљени у Загребу и одавде одведени у Њемачку у концентрационе логоре. Наведени Абрумеит имао је провести организацију тога транспорта као прихваћање тих особа у Загребу..."
После овог последњег "лова" остало је на слободи око 1.300 Јевреја, од којих је око 1.000 живело у браку с нејеврејским другом, а остали живели кријући се од власти или заштићени као специјални стручњаци. Од ових преосталих, од маја 1943. до маја 1945, један део је похватан и убијен.
Поступак код хапшења и у сабиралиштима. - Хапшења су по правилу вршена ноћу. Наоружани револвовером, бомбама и машинском пушком, проваљивале су усташе у станове. У року од неколико минута извршено је одвођење. Често жртве нису имале ни толико времена да се честито обуку, а још мање да понесу собом најпотребније ствари. Тако су усташе поступале нарочито ако би одводиле све станаре из једног стана. Тада би се враћале још исте ноћи у стан и опљачкале га. Ако би хапсиле само неке станаре, препоручивале би жртвама да понесу са собом најбоље и највредније предмете. Приликом транспорта или чим би стигли у сабиралиште или логоре, усташе би хапшенике скидале голе, женама би понекад прегледале чак и вагину, затим их потпуно опљачкале.
У Загребу и осталим градовима долазили би по жртве полицијским камионима. У страху су ослушкивали Јевреји с ноћи на ноћ шум аутомобила. Одахнули би када би овај прошао, а претрнули ако би се аутомобил зауставио пред кућом или у близини, кад би зазвонило кућно звонце или ко лупао на врата. Многи нису могли да поднесу тај страх те су извршили самоубиство.
Хапшења су вршена и на тај начин што би усташе изненада блокирале поједине улице и хапсиле сваког Јеврејина који би наишао а којег би лако познале по јеврејском знаку. Да би тај лов био што успешнији, били су усташки агенти посебно награђивани за тај злочиначки рад. За сваког ухапшеног Јеврејина примали су по 100 куна у име награде.
Људи ухваћени по улицама нестали би, а њихове породице нису знале шта је са њима. Тек се после извесног времена сазнавало за појединце да су стрељани "ради одмазде" или да се налазе негде у логору.
Од хапшења и отпремања у логоре нису били поштеђени ни жене, деца, старци и болесници. Болеснике су односили на носилима и редовно их убијали приликом транспортовања или код доласка у логор.

Посебан вагон за силовања

Код масовних хапшења концентрисани су ухапшеници у тзв. сабиралиштима. Таквих је сабиралишта било у свим већим местима. Били су то или жицом ограђени простори под ведрим небом или који затвор, школска или напуштена фабричка зграда, и томе слично.
Поступак у сабиралиштима већ је личио на поступак у логорима.
Код доласка у сабиралиште, заточеници су пролазили кроз дуге редове усташа, који су их немилосрдно млатили гуменим палицама, батинама и кундацима, те су многима већ у сабиралишту сломили руку или ногу, избили зубе, цигаретама испржили тело, итд.
Затим је следила пљачка новца и свих предмета од вредности.
У сабиралиштима се лежало на голом бетону или на земљи под ведрим небом у жицом ограђеном простору.
За цело време боравка у сабиралишту усташки су стражари злостављали ухапшенике, обасипали их погрдним речима и свим средствима настојали да им боравак буде што тежи.
Највећи број Јевреја, на десетине хиљада, прошло је кроз сабиралишта у Загребачком збору и Госпићу.
Поступак код транспортовања. - Из сабиралишта су хапшеници отпремани на железничку станицу, а затим утрпани у вагоне у толиком броју, да је један лежао на другоме. Вагони су закључани на полазној станици и хапшеници нису могли излазити до одредишта. По неколико дана нису добијали ни воде ни хране, а уз то су злостављани од усташа које су их пратиле. По који хапшеник је убијен, а жене силоване.
Страховити злочин извршен је над једним дететом приликом утовара жена и деце у камионе у сабиралишту у Госпићу. Једна Јеврејка замолила је једног усташу да јој подигне дете у камион. Усташа је забио бајонет у дете и тако дете пружио мајци.
СВЕДОК ЛИДИЈА РОСЕНБЕРГЕР ОПИСУЈЕ СВОЈ ПУТ ОД ГОСПИЋА ДО КРУШЧИЦЕ:
"...Концем коловоза 1941. отпремљени смо у великом транспорту од 800 људи у затвореним вагонима за Јастребарско. Томе транспорту биле су прикључене и жене из логора Пага, Жидовке с дјецом и то око 100. Пут до Јастребарског био је права мука, јер смо били у једном марвеном вагону нагурани по 50, који је био кроз цијела два дана затворен, тако да нисмо добивали ни хране ни воде, а нужду смо морали вршити у самом вагону, и то жене пред мушкарцима, и обратно...
Већ 2.9.1941. отправљени смо и ми - око 300 - за логор Крушчицу. Путовали смо на исти начин као из Госпића за Јастребарско, само с том разликом да смо овај пут били затворени четири пуна дана без хране и воде".
СВЕДОК ЕРЕНФРОЈД-ПОЛИЋ ИСКАЗАЛА ЈЕ:
"... На станици Јасеновац наша је композиција стајала једну ноћ, а то је била једна од најгорих ноћи што смо их провели у нашем заточењу. Онај исти Босанац којега сам споменула у Сланом нахрупио је с дугим усташким бандитима са ножевима у устима у вагоне, претресли су сав наш пртљаг и одузели нам све, осим најпотребнијих одјевних предмета.
Још исте ноћи, након напред приказане пљачке, навалили су бандити поновно у вагоне, осветљавали ручним батеријама поједине заточенице те натјерали млађе и лепше пред један празан вагон у који су их после водили и тамо покушали силовати. Читаву ноћ чуле смо запомагање и јаук тих несретница, па како су се оне енергично опирале бандитима, то су их они читаву ноћ злостављали и млатили. Друго јутро су те другарице потпуно плаве од ударања дошле у вагоне, но нису ништа говориле о томе што се догодило, јер су им бандити запријетили смрћу, уколико би о томе говориле..."
"... Једном су тако ухватили Филипа Штајна, који је храну сакрио у пумперице. Случајно му је успело да се спасе из затвора тик пред одлазак на губилиште али је у затвору толико остарио као да је у њему био више година, а не три или четири дана. Затвор је мијењао израз лица људима који су у њему провели макар само 24 сата. Филип Штајн ми је приповједао, да га је Матијевић тукао по глави, а Милош му је кљештима чупао и фркао кожу. Када је пак рефлексивно ради удараца дизао руке да се одбрани, уперио је Милош у њега револвер и рекао, да ће га одмах устрелити, ако само трепне. Морао је раширити руке и гледати у цијев револвера, а Матијевић га је тукао по читавом тијелу, по глави и по мошњи. "Али вјерујте, као да уопће нисам осјећао ударце, јер сам гледао само револвер", причао ми је после Штајн. Осим њега било је у затвору још 53 заточеника, којима су биле испржене ноге и руке. Удови су им били сасвим поцрнели, - то су били углавном интелектуалци. Пола сата после његовог изласка из затвора, побијени су сви, иако су се надали да ће остати у животу. Сутрадан је Милош са Штајном разговарао, - овај је морао радити у управној згради, - и премда га је јуче још тукао и скоро убио, разговарао је као да ништа није било, па му је поклонио цигарету. Кад је Штајн све то причао, наваљивале су му сузе на очи." (З. с. Ђуре Шварца)

Присиљавали су рођаке на међусобно убијање

СВЕДОК ЈОСИП РИБОЛИ У СВОМ ПРИКАЗУ НАВОДИ:
"... Кад би логор био препун, одлучиле би усташе да ликвидирају становити број затвореника. Сви су се заточеници морали у ту сврху навече или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике, ходајући од групе до групе, расветлио им фењером лице и запитао одакле је који. Ако се тако није напунио потребан број жртава које су биле из крајева који нису Маричићу по ћуци, онда је прикупио и оне који му се иначе нису "лично свиђали".
Таква је ревизија трајала по неколико сати..."
Маричић се шетао с пратњом и враћао по више пута истој групи, уживао садистички у мукама заточеника, који су били у неизвесности неће ли коцка пасти на њих.
Оне друге "наступе" - ради поласка на "рад у Немачку", итд, сматрале су усташе "шалом", уживајући у томе што се саме жртве добровољно јављају да буду послане у смрт.
Сведок Ото Брајер приказује овако судбину оних који су се пријавили да иду у логор у Ђаково:
"...Усташе би заточенике утовариле у камионе па силом им наредили да чучну или сједну. Покрили су их затим великим цирадама, а онда се на сваки камион попело пет-шест усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачење и убијање звале усташе "опоравак у Ђакову".
СВЕДОК МИЛАН ЂУЗЕМИЋ ОПИСУЈЕ МУЧЕЊЕ У ЈАСЕНОВЦУ НА СЛЕДЕЋИ Н