Идентитет Аутентичне Хришћанске Цркве
Први део:
Православље и римокатолицизам
Увод
На овом свету постоје разноразне религије у великом броју. Свака верска група верује да је њихова вера – права вера. То је разумљиво, јер ако не би тако веровали, не би тој верској групи припадали.
И хришћани верују да је хришћанство права вера. Али хришћанство није једно и хомогено, већ се дели на православну и римокатоличку цркву, на главне протестанске заједнице које представљају Лутерани, Методисти, Англиканци, Презбитеријанци и стотине радикалних протестантских секти.
Недавно је, у години 207, римски папа Бенедикт XVI изјавио да је римокатоличка црква једина права хришћанска црква, а римокатоличка вера једина права вера. Разумљиво је што он тако верује и говори, али и православна црква верује и учи да је она једина истинска хришћанска црква и да је православље једино право хришћанство. И сам назив православне вере означава то веровање и тврдњу, јер реч православље потиче од грчког термина ортос што значи право, (правилно), и доксео, што значи веровање (исповедање, учење).
Разумљиво је и за очекивање је да свака хришћанска верска заједница сматра, верује и тврди да је она једина истинска хришћанска црква или заједница, и да оно што она верује и учи јесте право, истинито хришћанство. Обзиром на то да само једна Црква, или једна верска заједница може бити права, истинска Црква или хришћанска група и то стварно јесте, треба наћи начина како утврдити која то јесте, а то може бити само Црква или верска заједница која је сачувала суштину хришћанства.
Како се то може утврдити? Историја хришћанства и његовог развоја од самог почетка до дана данашњег нам ту може помоћи.
Аутентична хришћанска Црква може бити само она коју је основао Господ Исус Христос. До 1054. године и римокатоличка и православна црква су биле једна, света, васељенска и апостолска Црква. Обе могу да тврде да их је основао Господ Исус Христос. Да се одлучи која је од њих остала аутентична хришћанска Црква мора се знати шта је било у почетку хришћанства, шта се, када и од кога променило, додало или одузело од првобитног веровања и учења, и која од те две цркве је сачувала више или све догме и каноне Древне Једне, Неподељене Хришћанске Цркве.
Главне протестанске групе и стотине њихових касније насталих секти нису постајале до почетка шеснаестог века, а неке су настале такорећи јуче. Значи није их основао Господ Исус Христос, већ поједине људске личности. Самим тим они носу ин е могу бити аутентична, првобитна хришћанска црква.
Иако је то тако, православни верници, чију цркву је основао сам Господ Исус Христос, и која постоји од почетка хришћанства, изложени су у целом свету пропаганди агресивнх неправославних мисионара, нарочито Баптиста, Назарена, Мормона и Јеховиних сведока, који их убеђују да је њихова вера право хришћанство, а не православље. Недовољно упознати са богословљем и историјом своје православне цркве,православни верници су лаки плен пропаганде секташа.
Циљ овога чланка није да се расправља са нехришћанима или са неправославним хришћанима, већ да православне вернике упозна са историјским фактима и на тај начин им помогне да се заштите од секташких мисионара и да остану православни, да поштују свачију веру, али да своју воле и остану јој одани.
У чланку ће се указати зашто прави православни верници не могу и
не треба да напуштају православље и прихвате било римокатолицизам или протестантизам, али треба да прихвате и римокатолике и протестанске вернике, и све људе уопште. Има дивних особа у свакој вери и у свакој нацији. Ничију веру не треба омаловажавати, али својој треба остати веран. Ми православни не смемо никада заборавити да је хришћански Бог – Бог љубави, не смемо да се оглушимо о молбу светога Јована Богослова који саветује: Љубазни, да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога јер је Бог љубав (Прва посаница св. Јована 4:7-8). Овај Христу драги апостол је заправо само поновио заповест Господа Исуса Христа који је рекао: Ово је заповест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама (Јеванђеље по св. Јовану 15:12).
Има и сувише мржње у овом свету. Ми хришћани, сви ми, треба да покушамо да остваримо неку врсту равнотеже ширењем љубави и потискивањем мржње. Не да волимо само православне, ни само хришћане, већ све хришћане и сва људска бића. Није могао човек, већ само Богочовек да каже и тражи да волимо и непријатеље своје.
Када сам рукоположен за свештеника, 10. јуна 1951 године, пре рукоположења сам се исповедио. Један од савета који ми је исповедник дао био је: мрзи грех, али не и грешника. Верујем да би ако би, ако не сва људска бића оно сви хришћани, или макар сви православни хришћани поступали по овом савету, у људском друштву било мање зла, невоља и насиља.
Постоје неке православне особе које су из неких разлога напустили православље и постали чланови неке протестантске секте. Човек се мора питати шта су они пронашли да у православљу није добро, или да је боље у секти. Могуће је да има нечег лошег у православним појединцима, мирјанима и свештенослужитељима, али то није грешка или кривица православља, и њихове недостатке не треба приписивати православљу.
Ако ја кажем да је православље вера дивна, пуна духовности и лепоте, може се сматрати да је у питању моја пристрасност, јер сам православни свештеник. Али то се не може рећи за Ј. Ц. Димона (J. C. Dуmont), римокатоличког свештеник, директора Центра Истина, упознатог са православљем, који овако мисли и пише о православљу у Предговору књизи Дух источног православља (The Spirit of Eastern Orthodoxy, New York, 1962:9) чији је аутор М.Џ. Гуилоу (M.J. Guillou):
Треба само да помислимо на дубоки аутентични смисао
“мистичног” карактера хришћанске вере који се још увек налази
на Истоку, на сакраменталну атмосферу која окружује не само
њено богослужење, већ и исповедање вере, па чак и управљање,
нешто о чему је Запад можда сачувао апстрактан појам, али чију
је стварност скоро потпуно изгубио.
Први део: Православље и римокатолицизам
Првославна и римокатоличка Црква још увек имају неке заједничке догме. Обе верују у једнога Бога у три Лица, Оца, Сина и Светога Духа. Заједничко им је и поштоваље за Богородцу и светитеље. Обе имају седам светих тајни, иако неке од њих не врше на исти начин. Обе сматрају Свето писмо и Свето предање извором хришћанске истине и учења. Монаштво се негује у обе. Светитељи од првог до деветог века су им заједнички, а тако исто и Свети Оци из тога доба. Обе имају апостолско пријемство.
Међутим, постоје и значајне разлике између православне и римокатоличке цркве. Овде ћемо расмотрити ако не све, онда већи број тих разлика.
Папско првенство
Римоктолички теолози тврде, а римокатолички верници верују да је папско првенство засновано и посведочено Библијом, и као доказ навод текст из јеванђеља по св. Матеју 2:18-19.
Када је Господ наш Исус Христос запитао своје апостоле шта они мисле ко је Он, импулсивни апостол Петар је одговорио: ти си Христос Син Бога живога (Св. Матеј 16:16). На то му је Христос одговорио: …благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу теби то јавили, него Отац мој који је на небесима. (Св. Мтеј 16:17-18)
Православно богословље учи и тврди да је вера да је Христос Син Бога живога камен на коме је саграђена Црква. Цркве нису и не могу бити грађене на људским бићима, већ на вери. Апостол Петар је ту и такву веру изразио. Првославни хришћани кадгод приступају да приме свето причешће изговарају наглас молитву која почиње речима: Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога Живога који си дошао на свет да спасеш све грешнике… Без вере да је Христос Син Божији не би могло постојати хришћанство ни хришћанска Црква, а без папе је то могуће.
Даље римокатолички теолози наводе као доказ папског првенста речи Христове прибележене у јеванђељу по светом Матеју 16:19: И даћу ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; а што разријешиш на земљи биће разријешено на небесима. На овоме стиху римокатолици заснивају своју догму о примату папе. И да је Господ Исус Христос дао кључеве царства небеског само апостолу Петру, онда би се можда то могло прихватити. Али није! Исто то што је рекао апостолу Петру, рекао је и осталим апостолима, и њима је обећао дати кључеве царства небеског, и дао им је власт да разрешавају, односно опраштају грехе. Ко не верује нека прочита у јеванђељу по светом Матеју 18:18 а у јеванђељу по светом Јовану 20:22-23.
Свето писмо не даје подлоге за догму о папском примату, а историја нам открива праве разлоге за појаву и извор идеје о првенству папе.
Рим је у доба настајања хришћанства био престоница велике и моћне римске империје која је обухватала велики део света. У Рим су довођени стотине ако не и хиљаде хришћана из свих делова империје и у Риму су мученички умирали. И апостол Петар је је пострадао у Риму. Хришћани у том граду су неустрашиво вршили хришћанска богослужења у подземним богомољама познатим као катакомбе. Све ово објашњава зашто је патријарх Рима, папа, био веома цењен од остала четири патријарха и хришћана уопште.
Римокатолички теолози заснивају догму о примату и на тврђењу да је апостол Петар био први патријарх Рима, односно папа. То само по себи - чак и ако је тачно – не оправдава захтев за папско првенство. Редослед помињања пет патријараха древне хришћанске цркве почињао је са римским папом, а на другом месту је био цариградски патријарх, иако је та патријаршија последња по постанку. То је зато што је и Цариград био престоница Источне римске империје. После тога долазе по реду патријарси Александрије, Јерусалима и Антиохије.
Да политички разлози нису били пресудни, првенство би имао патријарх Јерусалима. Наш Господ Исус Христос је био оваплоћен (рођен) у Витлејему јудејском. Своју спасоносну мисију је обављао на територији Јудеје, Самарије и Галилеје. Разапет је и васкрсао је у Јерусалиму, а Он је за хришћанство и хришћане свакако важнији него апостол Петар.
Христови апостоли су рођени и одгајени на територији Истока, у Јудеји, Самарији и Галилеји. Први хришћани су настали у Јерусалиму. Први хришћански мученици, почев са архиђаконом Стефаном, пострадали су у Јерусалиму, а не у Риму. Први апостолски сабор одржан је у Јерусалиму (Дела апостолска 15:5-21). Апостол Јаков, патријарх јерусалимски, а не апостол Петар, председавао је на сабору. Апостол Петар је само обавестио сабор о покрштавању незнабожаца и на сабору је расправљано да ли је потребно незнабошце који су се крстили и обрезати. Апостол Јаков је предложио а апостолски сабор прихватио и одредио да се незнабошци који прелазе у хришћанство само крсте а не и обрезују (Дела апостолска 15:19-20).
Римокатолици такође тврде да је папа од најранијег доба уживао првенство. То је утолико тачно што је уживао првенство међу једнакима (primus unter pares), али не и апсолутно првенство.
Седам васељенских сабора одржани у периоду 325-787, на којима су формулисане догме и канони хришћанске Цркве, одржани су на Истоку а не на Западу, не у Риму, већ у Никеји, Цариграду, Ефесу и Халкидону. Сабору су присуствовали делегати из свих патријаршија Неподељене хришћанске Цркве, укључујући и римске, и учесници на саборима а не папа су формуисали догме и каноне хришћанске Цркве. Одлуке Васељенских сабора су биле обавезне за све хришћане, сем оних који су прихватали и следовали учења јеретика.
Ко је Глава Цркве?
Римокатолици морају да верују да је папа, а не Христос, Глава хришћанске Цркве. Ми, православни хришћани, а и протестанти, верујемо да је Христос, а ни папа, ни апостол Петар, ни ма које друго људско биће било или јесте Глава Цркве.
У Светом писму је веома јасно и на више места указано да је Христос Глава Цркве. Апостол Павле у посланици Колошанима 1:17-18 пише: И Он је прије свега, и све је у Њему. И Он је глава тијелу цркве, који је почетак и прворођени из мртвијех, да буде он у свему први. Обзиром на то да је Црква Тело Христово, како би то Тело млгло имати неког другог а не Христа као своју Главу? О Христу као Глави Цркве апостол Павле пише и у посланици Ефесцима (1:22-23).
Папска непогрешивост
Догма о папској непогрешивости када говори ex cathedra, то јест када прокламује званично учење римокатоличке цркве, прихваћена је званично године 1870 и ретроактивна је.
Као потврду за непогрешивост папе, римокатолички теолози цитирају из јеванђеља по светом Матеју 28:18-21; 16:18; по светом Јовану 14:15-16; из Прве посланице Тимотеју 3:14-15 и у Делима апостолским 15:28. Када неко прочита наведена места увидеће да се у њима уопште не говори о непогрешивости папе.
Да наведемо макар један пример који показује да папа није непогрешив ни када говори еџ цатхедра. На дан 8. децембра 1854., папа Пије IX је званично прогласио догму о безгрешном зачећу Богородице (то јест да је и она као Богочовек Исус Христос безгрешно зачета), познату као Ineffabilis Deus која је формулисана на Првом Ватиканско сабору. Догма је и погрешна и неприхватљива.
Безгрешно зачеће Мајке Божије
Безгрешно зачеће Исуса Христа је догма која је формулисана и усвојена на првом Васељенском сабору у Никеји 325. То је догма Неподељене хришћанске Цркве обавезна како за православне тако исто и за римокатолике, а не и за Протестанте. Заснована је на јеванђелским текстовима у јеванђељу по светом Матеју 1:18 и по светом Луки 1:38.
Римокаточика погрешна и неприхватљива догма према којој је и Ана, мајка Богородице безгрешно зачела своју кћи Марју, нема никакву потврду ни у Светом писму ни у Светом предању. Донета је на провинцијском а не на Васељенском сабору, те већ отуда нема важност за све хришћане.
Филикокве
Догма која се односи на Светога Духа формулисана је и усвојена на Другом васељенском сабору одржном у Цариграду 381. године. Садржи је девети члан Никејско-Цариградског Символа вере који гласи: И у Духа ветога, Господа Животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином обожава и слави, и који је говорио кроз пророке. На Четвртом васељенском сабору, одржаном у Ефесу 431. године одлучено је да се анатемише свако ко тексту Символа вере дода макар једну јоту. А у случају филиокве не ради се само о једној јоти, већ много више.
На помесном сабору у Персији десетом члану Никејско-Цариградског Символа вере у коме стоји да Свети Дух, који исходи од Оца додата је фраза и Сина (на латинском језику filio ljue). Године 587 додатак и Сина (filio ljue) први пут је коришћен у Толеду, Шпанија али без одобрења и сагласности петорице првобитних патријараха.
Из Шпаније се употреба филокве пренела и на Француску где је употреба истога била осуђена на сабору у Ђенотили одржаном 767 године. А папа Лав (795-816) забранио је употребу филокве при изговарању Символа вере. Поред тога, наредио је да се оригинални текст Никејско-Цариградског Символа вере, без филиокве, уреже на сребрне плоче и да се плоче поставе испред цркве светога Петра у Риму. Уз плоче са текстом Символа вере поставио је и натпис на латинском језику који је гласио: Haec Leo posui per amore et cautela Orthdoxae fidei (Ја, Лео сам ово поставио из љубави и ради чувања Православља).
Под утицајем и присилом франачких владара Пипина и Карла Великог, на крају деветог века, фраза филиокве је постала обавезни део Символа вере за римокатолике, а касније и за Протестанте који потичу од римокатолика.
Целибат свештенства
Обавезни целибат за римокатоличко више и ниже свештенство је најпре усвојено на помесном сабору у Етинији. Епископ Осориус, који је том сабору присуствовао, био је и на Првом васељенском сабору у Никеји. Покушао је да постигне да сабор усвоји целибат као обавезу за сво хришћанско свештенство. Није успео.
Године 1075. папа Григорије VII је завео целибат као обавезу за римокатоличко више и ниже свештенство, а Први латерански помесни сабор одржан 1123. године је одобрио и завео целибат као обавезу.
Првобитно, целибат није био обавезан за свештенство Неподељене хришћанске Цркве. Није практикован ни у апостолско доба од стране апостола. У Првој посланици Коринћанима 9:5, апостол Павле поставља питање: Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? То показује да су сродници Исуса Христа, апостоли Јаков и Јован, и Кифа (Кифа, који носи и име Симон, је апостол Петар. ММ) и други апостоли били жењени.
Први патријарси из раног хришћанства, укључујући и папу, као и свештеници и ђакони били су жењени. Тако је било и касније. Познато је да је Феликс III (483-493) био жењен и имао двоје деце. Хормидас (514-523) је имао једног сина. Силвестер (536-537) је имао ћерку Антонију. Хадријан (867-872) је такође имао једну ћерку. Климент IV (1205-1268) је имао две ћерке, а Феликс В (1439-1445) је имао једног сина.
Постојао је већи број папа који су били синови папа или католичких свештеника. Имена неких папа који су били синови папа или римокатоличких свештеника су: Дамаскус (348-366), Инокентије I (401-417), Бонифације (418-422), Анастасиус I (496-498), Агапиус (535-536), Силверус (536-537), Деусдедикт (882-884), Бонифације VI (886-896), Јован XI (931-935) и Јован XV (889-896).
У историји има такође докумената о томе да је било папа који нису били жењени, али су имали љубавнице и са њима добијали децу. Папа Инокентије VIII (1484-1492) и Александар VI (1492-1503) су имали већи број деце. Јулије (1503-1513) имао је три ћерке. Павле III (1534-1549) је имао три сина и једну ћерку; Пије IV (1559-1568) - три сина, а Григорије XIII (1572-1585) једнога сина.
Целибат није природно стање за свакога. Целибат наметнут од римокатоличк цркве, довео је до неморала римокатоличког вишег и нижег свештенства. Оно је узрок скандалозних сексуалних злоупотреба. Недавно је штампа у Америци више пута писала о проблемима римокатоличке цркве у овој земљи са великим бројем њених свештеника оптужених и осуђених за сексуалне злочине и педофилију.
Првославна Црква се држи одредаба Првог васељенског сабора које се односе на овај предмет. За епископе, који се по правилу бирају из редова монаха, целибат је обавезан, јер је целибат обавезан за све монахе. Ђакони и свештеници могу да се жене пре рукоположења и само једном чак и ако им супруга умре или их напусти.
Пургаторијум
Овај термин произилази из латинског глагола пургаре који значи чистити, очистити. Римокатолчка црква учи да је пургаторијум место или стање привремене казне за оне који су овај живот напустили али нису потпуно искупили своје грехове. Ово учење је проглашено на сабору у Флоренцији а усвојено на сабору у Тренту. Оба сабора су били провинцијски, те њихове одлуке нису обавезне за све хришћане.
Indulgencije (Опроштајнице)
Пошто, како римокатолицизам учи да је било светитеља који су имали вишак врлина и заслуга, то се из залихе тих њихових врлина и заслуга могу исте куповати од оних који их нису имали довољно.
У Светом писму има места у којима се хришћанима препоручује давање милостиње и вршење доброчинстава. Продавање indulgencija (опроштајнице) је обична трговина за коју нема основе ни у Светом писму, нити у Светом предању. Папа Бенедикт IX (1380-1404) завео је продају индуленција само за живе особе. Од средине петнаетсог века, папе су завеле продају идулгенција и за преминуле. Живе особе су могле куповати опроштајнице за своје преминуле сроднике или пријатеље.
Злоупотребе са продајом индулгенција бие су заиста запрепашћујуће. Перауди, легат папе Сикста IV (1471-1484), продавац индулгенција је изјавио да индулегенције могу бити сигурно ефективне за сваку душу у пургаторијуму, чак и за особу која је починила смртне грехове, само ако је идулгенција плаћена.
Године 1517, папа Лео X (1513-1521) је распространио продају индулгенција да би прикупио средства за довршење цркве светога Петра у Риму, чију је изградњу отпочео папа Јулије II (1503-1513). Продавац индулгенција у Немачкој је био Терцељ. Он је продају вршио на такав недостојан и скандалозан начин да је згрануо Мартина Лутера који се побунио против тих и других злоупотреба у римокатоличкој цркви и почео Лутеранску Реформацију.
Грегоријански календар
Календар којим се служила Неподељена хришћанска Црква све до 1582 године био је Јулијански. Те године папа Григорије XIII усвојио је календар који му је предложио Алојзиус Мириус из Напуља.
Одлуку о усвајању новог, Григоријанског календара папа је објавио на дан 24. фебруара 1582 у папском прогласу названом Интер Грависсимус, а на дан 5 октобар 1582 папа је додао десет дана том датуму и променио га на 15. октобар 1582. Од онда сваког столећа се додаје још један дан свакој години, сем у столећима чији је број дељив са четири. Сада је разлика између Јулијанког и Григоријанског календара 13 дана.
Ни Јулијански ни Григоријански календар нису тачни у мерењу времена. Осим тога, Григоријански календар се не држи правила о дану празновања Васкрсења Христова како је одредио Први васељенски сабор 325 године. Сабор је донео одлуку да празник Христовог васкрсења не сме никада да претходи празновању јеврејске Пасхе, нити се празновати заједно са њом. Догађа се када се Васкрс празнује по Григоријанском календару да бива пре прославе јеврејске Пасхе или исте седмице. Сем тога, употреба Григоријанског календара ствара хаос у црквеном празничном календару. Тиме што су тај календар прихватиле и неке православне цркве, календар је поделио православне.
Григоријански календар следују римокатолици и протестанти. Све до недавно сви православни су се служили Јулијанским календаром. Онда је негде око 1924. године Грчка православна црква усвојила Григоријански. То је довело до поделе грчке православне цркве на новокалендарску и старокалендарску. Касније су Григоријански календар усвојиле Финска и Бугарска православне црква. Православна црква у Америци, која је под тим именом настала половином двадесетог века, (дотле је званично била Руска митрополија), као и поједине парохије националних православних цркава које су у Америци под њом, држе се Григоријанског календара.
Треба напоменути да све православне цркве које су усвојиле Григоријански цалендар – сем Финске – и даље празнују Васкрсење према правилу Првог васељенског сабора. Једино Финска православна црква га, заједно са католицима и протестантима, просвлавља по Григоријанском.
Свето причешће
Римоктоличка црква као причешће употребљава хостије (обланде) умешене од бесквасног теста, а православна користи хлеб од квасног теста, као што је то било правило у Неподељеној хришћанској Цркви.
Римокатоличка црква учи да се претварање хлеба догађа у тренутку када свештенослужитељ изговори Примите, једите ово је Тело моје… а вина када изговори Пијте од ње сви, ово је крв моја…Православна црква верује и учи да се претварање догађа када свештенослужитељ, после призива Светога Духа и пошто је благословио хлеб и вино, изговара речи Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин,
У последње време неки српски православни епископи, и свештеници којима је тако наређено, пред освећење Дарова не изговарају молитву Трећега часа којом се призива Свети Дух и уче да се претварање хлеба и вина догађа у моменту када свештенсослужитељ,. пре благосиљања хлеба и вина, чита молитву Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове. Тих неколико епискиопа и свештеници којима они тако наређују активно и упорно раде да се света литургија служи како се – како они тврде – служила у најранијем хришћанском добу. Другим речима, у српској православној Цркви, од њеног постанка па све до сада, литургја се погрешно служила.
Иако је Господ Исус Христос, када је установио евхаристију, рекао Пијте од ње сви, ово је Крв моја…римокатолички верници су, бар до недавно, као причешће примали само хостију (обланду) а из путира су се причешћивали само свештенослужитељи.
У прошлости, а и сада, да би неко примио свето причешће у православној цркви се захтевала припрема, која се састојала од уздржавања од грешења и мрсне хране, повећања духовности и исповести. Уз то онај који је био спреман да прими свето причеће, није смео ништа јести или пити од поноћи пред причешћивање па до после примања светог причешћа. Постојала су и постоје олакшања и разрешења за болесне.
У новије време, да би се верници што чешће причешћивали, припрема за примање светог причешћа свела се сасмо на уздржавање од јела и пића од поноћи до после примања причешћа. Ово је одавно била римокатоличка прак . Сада је код њих припрема за примање причешћа сведена на уздржавање од јела и пића само два сата пре примања причешћа.
У Неподељеној хришћанској Цркви, свето причешће су могли да дају само свештенослужитељи. Код римокатолика није више тако. Пре више од двадесет годна био сам у Калеџвилу, Минесота у доминиканском Центру где се налази библиотека са микрофилмовима хиљаде рукописа (углавном латинских). Прегледао сам и проучавао известан број микрофилмова на којима су снимљени словенски рукописи. Директор Центра, др Јулиус Планте ме је замолио да присуствујем њиховој литургији што нисам могао одбити. У огромној сали олтар је био на некој врсти боксерског ринга. Када је дошло до причешћивања, неколико студената су разносили и раздељивали причешће. Видео сам да је велики број причасника, када им је пружана хостија, сами их узимали у своје руке и стављали их у уста. На то ми је др Планте рекао да идемо напоље и додао Да сам знао шта ћете видети, никада Вас не бих позвао да присуствујете. А недавно, када сам у болници обилазио једног православног болесника, са којим је у истој соби лежао један римокатолик, видео сам мирјанина римокатолика да причешћује тог болесника.
Миропомазање
И римокатолици и православни обављају ову свету тајну. У православној цркви ова света тајна се обавља одмах после крштења, истом приликом. У римокатоличкој цркви ова света тајна се обавља када крштена особа напуни дванаест година као потврда (конфирмација) припадности хришћанству. Ту свету тајну код њих може да обавља само бискуп.
У православној цркви се миропомазање обавља у исто веме када и крштење, у сагласности са речима Господа Исуса Христа упућеним Никодиму: …заиста, заиста ти кажем: ако се о не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије (Јеванђеље по св. Јовану 3:5). У православној Цркви, крштење је крштење водом, а миропомазање је крштење Духом Светим.
Јелеосвећење
Јелеосвећење је света тајна и у православној и у римокатоличкој цркви. Вршење ове свете тајне датира од почетка хришћанства што се може видети по савету светога апостола Јакова, који каже: Болује ли ко међу вама, нека дозове старјешине црквене, нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћиће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се (Посланица светог Јакова 5:14-15) Очевидно је да је ова света тајна установљена за исцелење болесника и опроштаја његових грехова. Код римокатолика се ова света тајна назива последњи обред и тиме сугерира да је иста припремање за смрт.
Друго одступање код римокатолика у вези са јелеосвећењем је у томе што они ову свету тајну обављају и над већ умрлим особама. У православној цркви свете тајне могу да се врше само за и над живим особама, а не и мртвима.
Последице неких историјских збивања
Има православних особа које ако не разумеју значење речи као што су папски примат, непогрешивост, филиокве, безгрешно зачеће, читали су или лично проживели насиља, прогоне, зверства почињена од стране римокатолика. Навешћемо само неке примере таквих догађаја:
1. Папина делегација коју је 1054. године послао у Цариград да ради на измирењу са православном црквом, понашала се као осиони окупатор. Делегати су ушли у цркву свете Софије, на свети престо најпре ставили докуменат који је садржао анатемисање православне цркве, а затим су довели неке проститутке које су голе ставили да седе на светом престолу.
2. Крсташи Четвртог крсташког рата, (1204-1261), које је организовао папа Инокентије III (1198-1216) да ослободе Јерусалим од Турака, освојили су Цариград 12. априла 1204. Византијски император и православни патријарх су морали побећи у Никеју. Крсташи су пљачкали православне цркве и домове православних хришћана. Балдвин, један од вођа крсташа прогласио је себе за византијског императора и крунисао се у цркви свете Софије. Неколицина других вођа крсташа су заузели територије византијског царства и прогласили их латинским државама. Томас Морозос, венецијански римокатолички свештеник, прогласио је себе за цариградског патријарха.
3. Света Гора је такође заузете и опљачкана, а велики број православних манастира на њој су разорени. И у Солуну неки православани манастири су претворени у римокатоличке, цистерцинске. На Кипру, хиљаде православних људи, жена и деце су умрли под копитама крсташких коња.
4. Инквизиција у Шпанији је мучила и убијала многе невине.
5. Лов на вештице је срамна страница у историји римокатоличке цркве. Изложене мучењу, ухапшене жене, иако невине, признавале су да су вештице и онда су спаљиване.
6. Ђироламо Савонарола (1452-1498), који је јавно негодовао противу неморала и злоупотреба у римокатоличкој цркви, заједно са својим сарадницима Фра Силвестром и Фра Домиником најпре су обешени, а идућег дана, 23 маја 1498 године, њихова тела су окачена о један крст под којим је наложена ватра те су тела изгорела. Пепео њихових тела бачен је у реку Арно.
7. Галилео Галилеји, (1564-1642) астроном који је прихватио Коперникову теорију да се земља окреће око сунца, а не обратно, био је прогањан, хапшен, натеран да се одрекне те теорије иако су и Коперник и он били у праву.
8. У временском периоду 1941-1945 на територији Хрватске, стотине хиљада Срба, Српкиња и Српчића и хиљаде Јевреја и Цигана су свирепо поклани и поубијани. Клање и убијање су вршили усташе, римокатолички верници, а са њима су били и неки римокатолички свештеници. Групе православних, који су да би спасли животе или избегли мучења пристали да се покрсте, да постану римокатолици, римокатолички свештеници који су били са усташама су покрштавали и на тај начин их наводно спасли, одмах су их, по њиховом одобрењу, или чак захтеву усташе клали и убијали да се не врате у православље и тиме изгубе тек задобијено спасење. Папа Пије XII (+1958) знао је за та клања и убијања невиних хришћана, али ни прстом није мрднуо да их заштити.
9. Године 1995, када су Хрвати уз помоћ Америке поубијали неколико хиљада српских православних верника у Крајини и нагнали око 200,000 њих да побегну у Србију, митраљирали су из авиона колоне избеглица који су напуштали Крајину. Папа Јован Павле II није нашао за сходно да ишта учини да заштити хришћане, јер су православни а не римокатолици. Ниједном речју није осудио злочине над Србима које су вршили било Хрвати било Шиптари на Косову.
10. Папа Јован Павле II је путовао у многе далеке земље, а стигао је и до не тако удаљене Хрватске у којој је Јасеновац где су усташе поклали и поубијали стотине хиљада православних хришћана. До Јасеновца није стигао иако није далеко ни од Ватикана ни од Загреба.
11. Западњачка средства за обавештавање јавности, предвођена америчком штампом, објављивала су масу лажи о српском народу и српској православној цркви. Било је могуће овом пакленом пропагандом заваравати и залуђивати обичан, необавештени свет, али не и садањег римског папу Бенедикта XVI. Он је свакако добро обавештен шта се радило и ради у Хрватској, Босни, Крајини и н а Косову, али није за то показао никакав интерес нити вољу да помогне. И он, као Америка, Енглеска и Француска, такозвани савезници Срба у два светска рата, изгледа имају више симпатија за муслимане него за православне хришћане.
Све горе изнето се не може лако заборавити, а још теже је опростити. Патријарх Герман је рекао да оно што је Србима учињено треба опростити, али не заборавити. И јеванђеље тражи од нас да праштамо, али не безусловно. За добијање опроштаја потребно је тражење опроштаја. Нас Србе кажњавају и за злочине које нисмо учинили, и од нас траже да тражимо опроштај и за оно што нисмо скривили. Да ли је ико од нас Срба тражио опроштај? Ако неко од оних који су починили злочине над Србима затражи опроштај, морамо опростити, али не ако опроштај не траже.
Матеја Матејић,
протојереј-ставрофор
Каталог Православних
ресурса на интернету
Насловна
Уводна
реч
Сопоћански апел
Трубачи свирају на буђење
Трубачи
свирају на спавање
Јасеновац
Православна трибина
Архива порука
Вера Божанска
Библиотека
Aдресар