Још један коментар на текст „И у СПЦ има вехабија“ чији је аутор Жељка Јевтић, није моја жеља да наведеном тексту дам вредност свог уложеног времена, већ потреба да уважим све оне људе који коментаришу текст из „Блица“ и који се у својим коментарима питају како је дошло до поделе у православној вери, ко их је довео и коме се данас може веровати.

Освртом на дилему „коме се данас може веровати“, одговорићу из личног става да поверење без дилеме долази само одна када је човек у смиреној, искреној вери. Када човек верује у Бога онако како верује у себе, како верује виду својих очију, онда му нико не може донети дилему у оно у шта верује. Такав човек без калкулације своје снаге верује у свој ум који му сигнализира шта је исправно а шта је лажно.

Дилеми подлежу само они људи који још увек себе нису пронашли у вери ка Богу. Таквог човека сваки шум ваздуха, свака реч другог човека може одвести у сумљу ка Богу и науци која сведочи Његово постојање. Сваки манипулатор, истрениран говорник, може направити пометњу код људи који још увек свет држе испред Бога.

Србија данас одише једном тешком пометњом. Сведочи о тешкој палости српских живота. Од распада Југославије српски човек је претурио многе проблеме, издаје, лажна обећања и лажне оптужбе. Гимнастицирање над српским животима је једно креирано лудило коме ни један човек, ни једна нација не би могло без последица да се одупре.

Када злонамерници крену ка неком циљу (у овом случају Србија је тај циљ), прво шта ураде разбију јединство тог циља, доносе и мењају услове живота, кроз те услове живота доносе и мењају право на живот. Са пуштеном пометњом ка народу они будно прате како пометња утиче на народ. Сваку реакцију пометеног народа они обележавају својим „рецкама“. Сабирају „рецке“ и онај збир који понесе највећи број рецки за њих је статистика народне сналажљивости у хаосу који су пред народ пустили. Док праве збир своје рачунице они и даље шаљу нове пробеме и нове лудости ка народу. Њихов циљ је тај да се народу не дозволи предах и могућност простора да сакупи снагу и загосподари над њиховим гадостима, да би тако могао да загосподари над својим животом и сачува право које има сваки човек на нормалне услове живљења.

Удар злонамерника је на свим путевима који воде ка јединци, ка националном опстанку једне државе, и удар на све путеве који јединку воде из породичних домова у јавни простор где се остварује право на садашњост и будућност.

Кроз тај злонамерни удар нападнут је опстанак породице. Српска нација остаје без радних места, без права на рада места. И они који имају право на неко радно место робовласничка су статистика послодаваца. Јефтино злоупотребљена радна снага. Запослен радник не ради у границама својих могућности, већ ради у границама преко својих могућности. За послодавца радник није човек, већ покретачко биће које њему доноси добит. Планирање породице је „кобна грешка“ сваке запослене жене ако се одлучи да постане мајка. Са сазнањем да се плод у њој развија она за послодавца постаје нерентабилно биће којег се он мора ослободити кроз давање јој отказа. Не мали број је послодаваца који при запошљавању жене постављају питање да ли је рађала и да ли ће рађати.

Рођена деца, стасала за рад немају где да нађу радно место, јер пре њих на то радно место чекају њихови родитељи. У атмоствери депресивне породице и атмосвери улице на којој се налазе све понуде западне „разбибриге“ млади се данас одлучују за улицу. Не утрошене енергије, заустављене амбиције, млади данас импулс живота налазе у разним стимулансима који их на тренутак одводе у неко „блажено“ стање. Ти тренутци „блаженства“ од њих праве зависнике. Та зависност их води ка агресији, агресија ка пропасти.

Младе девојке су данас луткице у рукама одраслих људи. Када се игра заврши та младост добија плату за пружену забаву. Тако су ти зрели људи данас једини „чаробњаци“ који неусмереној младости пружају оно што им родитељи нису у стању да пруже и оно што младост себи не може да пружи кроз право на поштен лични рад.

Тако је свака пора српског живота затрована. Како год да данас у Србији неко живи, било поштено или непоштено, здраво или лудо, не подлеже осуди. Осуда припада онима који су одговорни за пуштено лудило у Србији. Осуда припада онима који стоје на челу руковођења Србијом. Осуда припада и свима онима који на било који начин сакате српско биће.

Напред наведено је слика световног српског живота. Таква слика се данас осликава и у духовним одајама српске православне вере.

Злонамерници су завршили посао око разбијања српске државе. У томе су им свесрдно помогли издајници из редова српства. Завршили су посао око разбијања српске војске. И ту су били помогнути српским издајницима. Сада је ред да се разбије српска православна Црква. И у том реду стоје српски злонамерници.

„ Угледни “ представници српског православља, углађено суде народу, суде и онима који су разоткрили њихове намере и који својим ставом штите и Цркву и народ.

„ Угледни “ представници српског православља када су притиснули дугме погона за уништење светосавског поретка и уништење једнообразног светосавског поретка, рачунали су на свој положај и на моћ тог положаја који ће им омогућити да лако збуне, заведу и заваде верујући народ.

Кроз погон уништења иду истом режијом којом су се служили и они који су разбијали српску државу, српску војску ( ради те паралеле текст у својим првим редовима носи опис стања у српској држави). Та режија тврди да је непријатељ свако ко искрено воли своју Србију, ко искрено воли своју Цркву и ко исрено жели да настави живот морала како је у Србији преношено са оца на сина, са мајке на кћерку.

Свако ко жели да сачува достојанство српске државе, тиме и достојанствено право свог личног живота, и истину светосавља, за њих је националиста, шовиниста, па данас и неонациста.

Бити националан, или припадати национализму, по званичном светском праву тог појма каже се следеће „НАЦИОНАЛАН (нл. nationalis) народни, народски, који припада неком народу, који се тиче једног народа, који је својствен једном народу, отачаствен, завичајан; национални карактер скуп свих оних особина којима се један народ нарочито издваја од других народа; национализам (фр. nationalisme) народњаштво, љубав према свом народу, родољубље.

Ако светски призната теорија национализма и право да будеш националан, тај појам не тумачи никаквим екстремним описом оних који припадају одређеној националности, зашто се онда само Срби осуђују и кажњавају као скуп људи који припада српској националности?

Ми не можемо ходати боси као што то могу људи из племена у Африци. Не можемо вући људе у носиљкама као што то раде људи у Кини. Не можемо живети на леду као што живе људи на Северном Полу. Не можемо живети у пустињи као што то могу људи из арапских земаља. Не можемо медитирати пред Богом јер нисмо Будисти. Не можемо клањати пред Алахом јер нисмо муслиманске вере. Не можемо признавати Папу јер нисмо католици и нисмо отишли из једнообразне вере већ смо у изворној вери остали.

Све то можемо ако сами хоћемо, или ако нас на то натерају, али онда нисмо Срби са српском националном традицијом коју има сваки народ, онда смо Срби са туђим националним духом, и Срби који су сами погазили свој национални дух.

Толико година је Мојсије водио јеврејски народ далеко од египатског ропства, водио ка земљи која ће им дати право нације и националног постојања.

Толико година су се Црнци борили да из ропства изађу са правом на живот који има и бели човек, онај исти који је црном човеку бесправно одузео то право. Црнци су успели јер су се рађали са знањем да им је бели човек непријатељ и да морају да изнесу то непријатељство.

Толико година су се Индијанци борили за своју земљу и своје национално право које им је бесправно одузимано од самозваних харача створене Америчке државе. Индијанци нису успели јер су били лаковерни према белом човеку. Били су поткупљиви са лажним обећањима белог човека. Индијанац је живео жиботом природе, а бели човек животом откривене технике. Та откривена техника, та огромна различитост у условима живота за Индијанце је био мамац чуда, награда или казна из редова веровања у разна божанства.

Толико година је трајао одбрамбени рат Вијатнама против суровог америчког напада. Годинама су Вијатнамци бранили своју земљу и право на свој национални идентитет. Вијатнамци су успели јер су били одлучни да се до последњег боре за своју државу.

Албанци или у народу Шиптари са Косова градили су свој сан да Косово припадне њима. Јединствено су ишли ка остварењу свог сна. Иглали прљаво коло свог националност права, расипали недужну крв, рушили туђе домове, али су до свог циља дошли.

Хрвати су се борили за своју државу. Јединством љубави према свом циљу дошли су до своје државе. Не стиде се свог националног обележја и поносно га стављају као званичну целину хрватске државе.

Црногорци су створили своју самосталну националну државу. Поносно су је осликали са прошлошћу и садашњошћу и као такву припремили за будућност.

А Срби, где су Срби? А Србија, где је Србија?

Срби су ту где су им и преци били. Србија је ту где су и границе њене државности, али и ту где више нема ни националног права, ни закона, ни садашњости, а по најмање будућности.

Ко је за то крив?

Ми који живимо у Србији, који се Србима зовемо, али из неких нама личних разлога дозвољавамо да нам све узму, да са нама управљају као што и техника управља роботом.

Кажу да је Србија земља у транзицији, а истина је другачија. Та истина показује да је Србија земља по којој се вршља са разарањем и брисањем националног лика. У Србији више не постоји државни смисао живота, оно што подлеже поретку једне законске државе. Живи ко како хоће и ко како може.

Управо та слика ко како хоће и ко како може, данас је слика српске православне вере и слика представника Српске православне цркве који су на челу православне вере.

Једни у православној вери раде како хоће, а други православну веру бране како могу, јер морају да је одбране.

У границама могућности и обавези морања створила се слика нас који смо одлучни да одбранимо светосавску православну веру. Они који раде како хоће, у редове нас који смо спремни да понесемо дуг према светосавској вери и да је од сакаћења заштитимо, убацили су своје „војнике“ који ће програмирано уносити хаос и као „целина“ са нама тај хаос треба да падне на све нас и да га ми као обележена „опасна“ организација понесемо.

У редовима одбране светосавља налазе се и људи који су огорчени на државне преваре, огорчени на личне губитке у овако расутој држави, налазе се и они који су одбачени или одбегли из породичног дома, које је васпитавала улица и који су као недужни понели терет улице по којој су лутали и тражили себе.

На основу циља окупљених верника у одбрану светосавља, посматрачи су нас крстили именом „Ревнитељи“. После тог крштавања додавали су нам особине спрем капљица којима су нас крстили. Какву су воду на нас бацали, кроз мутнину те воде о нама су судили. Намерно су занемарили да смо ми нешто друго од онога што потиче из њихове руке, њихових уста, њихових планова.

Доносе пресуду о нама а да нас и наше залагање и не познају, па кажу „Противници су комуникације с другим вероисповестима, сматрају то прљањем или нападом на православље“.

Ова реченица је лажна оптужба. Ми нисмо противници никаквог сусрета са људима друге вероисповести. Наше православне храмове посећују и друге вероисповести. У те посете долазе као туристи или као несрећници личног проблема који их доводи да свој проблем још пробају да реше у православним светињама, крај моштију светитеља који се налазе у нашим храмовима.

Пред моштима Св.Василија Острошког стајали су или клечали људи различите националности и различите вероисповести. Православно монаштво и православни народ никада их није терао из те велике светиње. Навешћу једне од личних примера које сам могла у таквим ситуацијама и сама да видим.

Један је био у манастиру Острог. Стајала сам у дугачкој колони народа који се полако померао и стрпљиво чекао тренутак да целива мошти Св.Василија Острошког. У тој колони се налазила и жена муслиманске вероисповести. Којој вери припада могло се закључити по гардероби коју је носила на себи. У руци је држала крупно, непокретно дете. Људи око ње, чим су приметили да она већ са тешкоћом подноси терет детета у рукама, пружили су јој своју помоћ. На смену су узимали дете на своје руке. Када је дете почело да јечи, пушта из себе нејасне гласове, народ је схватио да је детету већ тешко у тој дугачкој колони. Рекли су мајци да крене да се пробија кроз народ до врата у цркву у којој су мошти светитеља. Од човека до човека се преносио шапат да пропусте жену, а њено дете се преносило са руке на руку, док мајка и дете нису стигли до самог улаза у цркву и тако им се омогућило да се не муче у непрегледној колони народа.

Други пример је био у светињи у којој се налази део моштију Св.Марије, или у народу Огњене Марије. Дошла је породица из Словеније са ћерком која је нервно оболела у секти у којој је била. Намештала сам цвеће крај дела моштију Св.Марије када су ми пришли. Нешто словеначки, нешто српски у болу и надолазећим сузама рекли су ми за проблем који их је довео до ове светиње. Питали су ме шта треба да раде јер су они католици и не знају какви су обичаји у православној вери. Рекла сам им да се моле онако како би се молили и у свом храму. Онда су ме питали како да се крсте, онако како се крсте у својој вери или онако како се крстимо ми у православној вери. Нисам стигла да одговорим, у разговор се укључио један старији човек и рекао им „сузе и молитве су наш крст пред Богом, а не наша рука и положај наших прстију. Моли се ти брате (значи православац је католика ословио братом, иако је тај православац окусио национални рат који је протутњао земљом на којој се налази светиња са делом моштију Св.Марије) онако како само може несрећно родитељско срце да се моли“.

Трећи пример је био на дан славе једне православне светиње. У порти те светиње било је много православног народа који је ту дошао на Литургију. Кроз окупљен народ је кренула жена са двоје деце. Свако је држала за руку. И она и деца су била оскудно обучена. У очима им се видела дубока бол и страх. Жена је говорила мало на Мађарском, мало на Српском. Садржај њене приче је био да је побегла са децом од пијаног и агресивног мужа. Да већ неколико дана лута са децом и ноћи у шуми. Молила је народ да јој помогне својом милостињом. Окупљен православни народ није гледао што је она католкиња, већ је видео само њене сузе и чуо њену потресну причу. Домаћин славе је задужио два младића да крену кроз народ и да прикупе новац за несрећну жену и њену децу. Новац је прикупљен. Монахиње су напуниле торбу намирницама, пешкирима, средствима за личну хигијену, умотале три ћебета, везале канапом и све то је било пружено несрећној жени.

Из напред наведених примера, а постоји много примера за које ја не знам а десила су се, види се да ми нисмо противници контакта са народом друге вере и друге нације.

Ми само не желимо контакт са другим верама које имају циљ да се наша вера угуши и да постанемо целина њихове вере.

Ми не упадамо у храмове код владика који не виде опасност од дијалога с дригим вероисповестима. Ми улазимо у храмове и тим уласком опомињемо владике који учествују у дијалогу који се одвија ради планирања угушења наше вере и нашег припајања туђој вери, да постојимо као православци и да ћемо се до краја борити за то православље.

Даље се каже „У Патријаршији кратко оцењују да „ти људи литургију доживљавају као ритуал, вера им је исто што и нација, што је заправо нетачно, а Цркву виде фундаменталистички“.

Није се написало ко је то из Патријаршије рекао, да ли господин Григорије, господин Хризостом, пензионисани владика Атанасије, господин Игњатије, или господин Јован шумадијски, или све укупно они којима је и Патријарх Павле сметао па се са његовом паном и његовим живљењем играју као и мачка што се игра са мишем.

Лично мислим да господин Иринеј Буловић није дао тај коментар, иако се и он налази на „листи жртава“, из разлога што се он сам оградио од новинара рекла-казала, и што је он увек именом и презименом стајао иза сваког свог интервјуа датог новинарима. Лично је изјавио да осуђује новинарске манипулације и реченице „извори из Патријаршије“ и да треба именовати ко стоји иза тих „извора“. А и господин Иринеј Буловић је опрезан и „мудар шахиста“, он се својим „умним капацитетом“ неће спуштати на непрофесионализам новинара. А тај непрофесионализам је показала новинарка Жељка Јевтић. Осмислила је текст који ју је у свом садржају оставио откривену и подложну деманту. Остала је откривена управо из разлога што је журила да тему вехабија у СПЦ спроведе у дело свог „научног“ рада, а да се пре тога корица те науке није ни дотакла. Господин Иринеј себи не дозвољава губљење времена са малим људима, малим новинарима. Његови циљеви су „узвишенији“. Он себе не види као монаха, епископа, он себе види као победника у новом светском поретку.

Да ли је она измислила коментар из Патријаршије, или је тај коментар заиста дошао из Патријарише, за нас није битно. Речи којима се нама суди да Литургију доживљавамо као ритуал, говоре о ономе од кога је таква осуда потекла, да они нити познају нас, нити познају Литургију. Ми на Литургији стојимо онако како су стајали и наши преци. Литургија се служи на исти начин како су је служили и наши старозаветници од којих смо је као такву наставили кроз време да служимо. Како они пре нас Литургију нису доживљавали као ритуал, тако је ни ми данас не можемо ритуално доживљавати, јер из ње ништа нисмо мењали да би је спрем себе прилагодили.

Даље кажу „вера им је исто што и нација, што је заправо нетачно“. У овој реченици онај ко ју је изговорио, или написао, показује своје непријатељство и према православној вери и према српској нацији. Вера и нација јесту исто. Како за православца, тако и за католика, тако и за исламисту, тако и за будисту.

Вера и нација не могу бити исто само за оне који припадају различитој националности а истој вероисповести. На пример, имамо православне Кинезе. Заједничко са њима нам је вера, а различито од њих нам је националност, јер они су Кинези а ми смо Срби. Католицизам и националност ће бити једно у Хрватској, али неће бити исто у Хрватској и у Енглеској. Хрвати припадају једној нацији, Енглеси другој, а вероисповест им је заједничка.

Нација и вера не би имали ништа заједничко када би један народ сам од себе пристао да сачува националност а мења вероисповест. Као када су Срби пристали да православље мењају за веру комунистичког атеизма. Пошто је некадашњи Словен српског ткива некада био паган и многобожац, па касније каналисан ка једнообразности са живим Богом, данас је смешно рећи да срска нација није исто што и православна вера. Бити Србин, а не бити православац могло се само у комунизму, а очигледно се може и данас код ових православно-новинарских комуниста. Чак и Срби који су православну веру мењали за исламску веру, у не знању коме припадају добили су право на муслиманску националност и тиме право да верски и национално добију лик неке нове народности.

Даље се каже „Њихова константна мета су епархија жичка, шумадијска и браничевска“. Наведене епархије нису наша мета већ рак рана српског православног ткива. Ако се тој болести не стане на пут ширења, њена метастаза ће појести цело православно ткиво. Ако лекар има право да отклони тумор из људског организма, ко то право одузима верујућем народу да отклони тумор из њиховог православног организма?

Даље се наводи „Иако не упадају у цркве у Бачкој, на интернет форумима критикују и епископа Иринеја...“

Прво ми нисмо банда већ смо грађани Србије који не носимо никакав досије упадајућих преступника закона и људског морала. Нисмо ни штеточине животињског порекла па да се наша кретања означавају са упадањем.

Друго, господину Иринеју Буловићу је најлакше било да литургијски поредак мења без дизања гласа православног народа, из разлога што Срби у његовој епархији годинама живе у заједници са другим народима и другим вероисповестима, и у недостатку неговања свог националног припадања, па тако и своје националне вере, примали су оно што су гледали да други народи око њих негују и чувају. Када је православна вера изашла, после комунизма, на светлост српског живота, Срби у епархији Бачкој су већ имали навике других народности. Као такви немају слух за оно што је њихово и оно што је туђе.

Морам се вратити на почетак текста и дати коментар на још једну написану реченицу. Она гласи „Закочили су се у времену за које су се ухватили као једино исправно и за то им је подлога национална прича, а никако богословска“.

Српски народ се није закочио у времену, српски народ је од других остао закочен у времену и тренутку када се кренуло на разбијање Србије. Српски нрод се није ухватио за то закочено време као једино исправно и за то му не служи национална прича. То закочено време је управо неисправно за српски живот и опасност српског живота. Српски народ нема српску причу своје националности, већ има српску историју која му је дала право на српску државу и право на живот у тој држави. Српски народ, закочен у времену од непријатеља српства у себи чува ту истину српске историје. Та истина српске историје за њега је једини сведок његовог постојања и права на то постојање.

Написати „и за то им је подлога национална прича, а никако богословска“, може да напише само продукт новог светског поретка, марионета науке без научности, новинар без новинарског знања, човек без лика са ликом људског наличија.

Зашто на ову реченицу гледам на овај начин? Зато што другачије гледиште не постоји. Не може богословска прича да стоји испред националне приче. И Исус када је стварао хришћанску науку или како би овај нови поредак рекао хришћанску причу, није ту науку стварао у ваздуху већ на простору једне државе, на простору једног националног постојања а у том националном постојању у коме је мисионарио и подучавао народ хришћанском науком, постојали су национални закони, обичаји, историја тог националног постојања, или национална прича како би то рекла новинарка текста на који дајем свој коментар. Бог је прво створио човека, дао му простор где ће живети, где ће се рађати, а онда му дао закон по ком треба да живи. Значи прво се створио човек, затим се одредио простор где ће он развијати свој живот, а онда је дат закон по коме он треба да живи.

Ако се човек не држи своје националне припадности, тако неприпадајући не може да се држи ни своје „богословије“. Само што богословија није име за хришћанску науку, у овом случају православну хришћанску веру. Теологија је наоука о Богу, а богословље је систем учења хришћанске цркве. Богослов је студент теологије, вероучитељ. Ако нам национална прича (за нас национална историја) не буде ослонац, ако ослонац пронађемо у богсловској причи (како сугерише и закључује новинарка) онда можемо да лутамо као што лута и мува без главе. Богословска прича може да буде прича по избору. Та прича може да буде причана из Јеванђеља а може да буде и причана из богословског доживљеног искуства.

Данас је врло опасно бити неопрезан у слушању богословских прича и узимању тих прича за национални идентитет.

Зашто је опасно?

Зато што данас свако може да буде ђак богословије. И онај ко верује у Бога и онај ко верује у добит богословског „заната“.

Новинарка даље пише „Али „ревнитељи“ готово никада нису истурени играчи. Они, најједноставније објашњено, подбуњују неук народ по селима и мањим местима који долази у цркву. Говоре им да су им владике „издајници српства“, да ће ако су на таквој литургији постати католици, да је то „чему присуствују против наше српске цркве. Истурају често старије, али и децу која држе иконе и онда се дословно догоди лом на литургији...“

И у овом цитату се види да новинарка не зна о чему пише, да она познаје само жељу да се укључи у тему везану за збивања у СПЦ.

Прво, сви ми који се боримо за очување светосавља смо верници ревносне одлуке да се православна вера сачува у оним оквирима каква је била када јој се православни народ почео враћати, значи како је наслеђена од наших предака. Ми припадамо Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, а не кабареу, па нам требају истурени играчи, не фудбалском тиму па нам опет требају истурени играчи, не некаквом провоцирајућем митингу па нам требају истурени играчи. Од тог „неуког народа по селима и мањим местима“ како новинарка са градских бина гледа на све што се налази испод града, сви можемо да научимо најисправнију православну веру. То су људи који су имали веронауку пре комунизма, и пре ових данашњих верских комуниста. То су људи који живе у борби са природом и у тој борби штите и своје усеве и своје голе животе. Ко се искреније моли Богу од човека који се из невоље моли. Као такви они познају извор побожности а не елаборат побожности.

Управо је у овој реченици направила шупљу грешку. Најактивнији борци светосавља су људи из града. Људи у граду имају мање обавеза од људи са села и мањих места. Људи на селу имају свакодневних непрескочених сеоских обавеза. Људи из мањих места имају обавезу са проблемима који чине живот у мањем месту и оскудицама које се осете у разлици између живота у „малом“ и живота у „великом“.

Људи из града се воде својим знањем, али савете траже од људи из села или мањих места.

Припадам редовима одбране светосавља, али нигде ни од једног „неистуреног играча“ или свештенослужитеља на које је мислила новинарка, нисам чула реченицу да су нам владике издајници српства. Свугде чујем само речи да је непријатељ свако ко ради против светосавског поретка, против православног идентитета, против српства и српске државе. Чујем да говоре да такве не слушамо, да за таквим не идемо, па све да су то и они сами, да се клонимо и њих ако видимо да одступају од Јеванђеља, светоотачке вере и светосавске Литургије.

Нико никога не истура у прве редове (како каже новинарка). За нас нема првих и последњих редова. За нас постоји само право старијег и право млађег. Право доказаног и право да се докажеш. Оно што као доказ о себи треба да дамо то је да смо људи и у свету и у вери. Да поштујемо морал људскости и морал хришћанства. Да поштујемо Божију заповест „Љуби ближњег као самог себе“. Да смо спремни да праштамо и да праштање тражимо.

Да није дорасла јавног новинарског рада говори и стил њене реченице „..и онда се дословно догоди лом на литургији...“ пример лом припада некој световној теми која се може описати а не ситуацији која се може догодити у тренутку док траје Литургија.

Из њених редова се види сва мржња према онима по којима оплиће својим пером. Може се видети да је сигнал добила од оних који желе да се нереди редово појављују у СПЦ, да се провоцира и да се излази са темама које ће сукобити народ у СПЦ.

Осудила је народ или „ревнитеље, фундаменталисте, вехабије и неонацисте“. Осудила је и „скривене играче“. Осудила је и владику Никанора, а онда када пише о проблемима које је изазвао господин Јован, онда каже „Камера све снима, а после на интернет стиже део где је владика због ометања литургије ЕВЕНТУАЛНО (крупна слова су коришћена са моје стране да би се истакло њено значење употребљене речи евентуално) повисио тон“.

Новинарка као клон може да буде кроз више бића присутна свугде. Она зна и шта се дешава међу чачанским вехабијама, и шта се дешава у целокупној жичкој, шумадијској и браничевској епархији. Она стиже да види и догађаје на лицу места и да види снимке са камера са тог места. Она зна и како се манипулише са „сељацима“ и „малограђанима“ (онима који припадају малој средини). Она зна ко је направио „лом“ у Душковцима. Она зна шта скривени играчи говоре окупљеном народу. Она зна и шта мисле они који се скривају са својим мислима у Патријаршији. Она зна све.

А да не зна баш ништа утврдиће сама ако крене на места о којима пише и кроз писање људе из тих места оптужује. Нека слободно дође међу нас. На челу јој не пише да се зове Жељка Јевтић па да мисли да мора да нас се боји. Може ући међу нас као непознато биће и као члан наше „хајдучије“. Техника је данас савршена. Све нас у кретњи и речи може да сними, а да то нико од нас не види и да тако буде сигурна да јој нико од нас хајдука не може наудити и снимљено одузети.

Нека снима и дела свих оних које брани као жртве наше хајдучије, али нека буде вешта па нека уђе у њихове редове и сними оно што јавности није доступно.

Све снимљено о њима и нама нека изнесе у јавност и нека онда пусти народу да донесе суд и о њима (жртвама) и о нама (хајдуцима, вехабијама...или како јој год воља да нас зове).

Тек тада нека у свој текст укључи психоаналитичара др Александра Вучо и нека га замоли да своју психоанализу даје над примером а не да је без примера извлачи из науке коју је студирао.

Једна од његових реченица је следећа „Застрашујуће је да се овде почињу појављивати људи типа шпанске инквизиције и још само фали да почнемо да ловимо вештице, мада је последња и спаљена на тлу Србије“.

Коју и чију је он психологију студирао, када је његова психа испуњена толиком мржњом према онима које и не познаје, чије речи и дела не познаје, чије животе не познаје, а о њима пише кроз најмрачније поре свог ума и своје душе.

Замислите свест човека који кроз своју школованост у двадесетпрвом веку себи даје право да изговори такву једну реченицу и том реченицом осуди народ који није ни видео. Онда замислите када би морали да одете код тог човека и да урадите тест личности који би он после прегледао и о прегледаном донео свој суд. Ко би вас опрао од оцене коју би он дао о вашем тесту и том оценом вас оценио као шпанског инквизитора и када би он о вама пресудио да је у вашем тесту личности пронашао да се у вама налази скивена жеља да вештице спаљујете на ломачи. Па пошто он зна да је последња спаљена на тлу Србије, ко би вас спасио када би он својом психоанализом открио да је тај последњи инквизитор предак вашег постојања?

Он даље овако суди о људима, православним хришћанима који се боре за очување светосавља.

„Ти људи као да се идентификују са божанском моћи, што је јако опасно по људски мозак и доводи до осећања ничим заслужене праведности и величине. Не могу да виде да је решење увек разговор. Очито је нешто јако погрешно са њиховим идентитетом, када могу да подлегну манипулацији за коју сам сигуран да и потиче од некога у СПЦ“.

Новинарка препричава следеће размишљање психоаналитичара „Он додаје да су очито неспособни да нађу срећу са другима, већ морају стално да исказују надмоћ“.

Затим поново цитира психоаналитичара „И то чине не би ли покрили сопствену беду. Све такве групе имају исти психолошки начин понашања: стално морају да имају непријатеља да би узвисили себе“.

Господине Вучо, ваша теорија описа једне групе људи је прецизно запамћена из уџбеника из којег сте је учили, али је погрешној групи људи додељена.

И ми, као и ви у својој теорији, постављамо питање зашто поједини наши епископи доводе до раскола у православној вери и зашто се не држе светосвског поретка, зашто га мењају и зашто не поштују последњу Одлуку Сабора.

Ово ваше излагање нам је помогло да збуњеном народу одговоримо ко су црнорисци који газе светосавски поредак и тим гажењем уносе немир у православну веру.

Немојте нам замерити што ће наш одговор о расколничким црнорисцима бити кроз вашу анализу. Тај одговор гласи овако,

„Ти људи као да се идентификују са божанском моћи, што је јако опасно по људски мозак и доводи до осећања ничим заслужене праведности и величине“.

Ваша реченица упућена нама „И то чине не би ли покрили сопствену беду. Све такве групе имају исти психолошки начин понашања: стално морају да имају непријатеља да би узвисили себе“, обавезује вас да дођете међу нас, да нас упознате, да се упознате са нашим породицама, нашим животима и нашим тренутцима које проводима у својим храмовима док траје светосавска Литургија.

Тек тада можете донети суд о нама. Када на лицу места утврдите да ми немамо сопствену беду, већ се боримо са изрежираном националном и верском бедом, да ми немамо исти психолошки начин понашања, а он је да стално морамо да имамо непријатеља да би узвисили себе, већ да свако од нас има свој лични начин понашања, тек тада можете писати истину о нама.

Без тог упознавања са нама о којима пишете психолошке теорије личите на кројача који брани елаборат ново патентиране летилице.

И мој закључак на крају је тај, ако поменуте епископе, „жртве“ православног народа, треба да брани једна оваква новинарка и један овакав психоаналитичар, онда они заиста и јесу жртве, али не верујућег народа, не вехабија, не фундаменталиста или неонациста (зависи већ како ко успе „име“ да нам упамти), већ су они жртве бића заробљеног у њима самим.

Нека их Бог ослободи личног ропства, нека и мене ослободи њихове амбиције да ме „заробљену“ у времену националног идентитета као „ослобођену“ јединку поведу ка западној слободи.

М.Г.