ОДБРАНИМО БОГОСЛУЖБЕНИ ПОРЕДАК У ЦРКВИ

 

У последњих неколико година били смо сведоци тоталне деструкције нашег народа на свим нивоима: на националном, на државно-политичком и на црквеном нивоу, који долази као кулминација и последица општег национално-моралног пада у коме се тренутно налази наш народ.

Ово забрињујуће стање у нашој цркви огледа се највише у нарушавању богослужбеног поретка као основног видљивог чиниоца јединства једне помесне цркве.

У последње две године ове промене у устаљеном богослужбеном поретку прелазе у један вид верске хистерије изражене у нетолерантности према свештенству и монаштву чија је једина кривица што поштују одлуку Светог Архијерејског Сабора о придржавању утврђеног богослужбеног поретка, поретка за чију су се доследност у спровођењу заклела и сва јерархија СПЦ. Јасно је да се оваква нецрквена и противканонска појава у ниједној озбиљној црквеној организацији не може толерисати, али у нашем случају опште националне дезорјентисаности и пометње која се преноси и на Цркву, ова појава несметано се примењује у праксу од стране појединих црквених великодостојника који не бирају средства да своја лична Литургијска и верска схватања спроведу у дело, а све под окриљем обнављања ‘’заборављене традиције’’ познате, очигледно само њима.У овој непримерној кампањи прекорачене су све границе једног црквеног дијалога, или богословске расправе, употребом средстава јавног информисања као оруђем за атак на оне свештенослужитеље који се не придружују овом новом покрету унутар наше Цркве.

Најврелије теме на интернет страницама и у новинама постале су извесне изјаве појединаца непримерне њиховом високом достојанству у Цркви Христовој. Услед честих инцидената који се дешавају тамо где се не примењује одлука Светог архијерејског сабора о богослужбеном поретку, ствара се пометња код верника Српске православне цркве. Патријархова болест и немоћ стварају још бољу климу за пропагирање ове идеје тзв. ‘’обнове литургијског живота’’ Цркве.
Чињеница је да је ова разједињујућа појава у Цркви навелико процурила у јавност и постала део дневне расправе на српским пијацама, трговима и шеталиштима. У читавом вртлогу обмана, бесконачних уцена и условљавања које спроводи Међународна заједница под паролом демократије и људских права, ова појава у Цркви долази као уље на ватру или со на рану нашој Цркви и нашем народу. За све ове године искушења и страдања, једина сигурна стаза којом је наш народ ходио и које се држао била је Српска црква. Али сада се и та стаза губи и затире кроз неприродне и Цркви и црквеном поретку стране реформе које све више попримају размере једног раздора који неоспорно постоји, али само још није озваничен.

Дакле, у овим тешким временима смутње и распарчавања Србије кроз отимање Косова и Метохије, као душе и језгра националног и духовног идентитета српског народа, наш народ је још више збуњен и растргнут посматрајући извесне инциденте у црквеном животу. У извесним случајевима народ је био принуђен да брани своју Цркву и њен поредак на начин на који је знао и онако како је своју православну веру доживљавао кроз векове свога мукотрпног, али поносног постојања на ветровитом Балкану.
Варали су се они који су мислили да српски народ не познаје Свету Литургију и да ће му се тек тако лако и епримећено подметнути тзв. ‘’обнова литургијског живота’’. Да наш народ не зна шта је српско појање; да не зна да српски владика када не служи треба да носи камилавку на глави, а када служи да треба да носи митру, јер је духовно крунисана глава.

Недавно смо били сведоци немилих случајева и на овим странама, када се пренебрегла устаљена пракса богослужбеног поретка. Такође, био сам присутан у овчарско-кабларском манастиру Сретење, 2003. године, када је на Светој архијерејској Литургији недостајало духа смерности, трпљења и љубави. Пошто су за ове реформаторе сви који се држе досадашњег устаљеног богослужбеног поретка и поштују одлуку Светог Архијерејског Сабора таоци западног терзијанско-могиловског утицаја који је тобож дошао кроз Карловачку митрополију, нема потребе улазити у дубину овога спора јер то није ни потребно, али морамо нагласити само две неоспорне чињенице од којих је једна историјска, а то је да је Карловачка митрополија, у периоду од 1710. па све до обнављања Српске патријаршије 1920. године,била расадник знања и образовања и неприкосновени носилац верске и националне
буктиње српског народа, која је обасјавала све поробљене српске покрајине кроз таму петвековног турског ропства. Она је у канонском смислу одржавала у континуитету црквеност, национални и верски идентитет не само српског, него и других народа, штитећи их од унијатске пропаганде.
Све у свему најкраће и најсажетије речено: када Српске цркве нигде другде није било, било је у Карловачкој митрополији. То су чињенице које се не смеју пренебрегавати.
 

Друга необорива чињеница, којој се сва људска филозофирања и умовања не могу супроставити, јесте да је Свети Архијерејски Сабор јасно и недвосмислено донео одлуку да се до даљњег има служити по устаљеном типику. Сва тумачења ове одлуке у неком другом смислу, тј. да новоуведена Литургија представља управо то устаљено богослужење, иста су као и тумачење Европске уније која нам ‘’помаже’’ отимајући нам најсветији део државне територије. Основни принцип функционисања Цркве јесте саборност и без ове карактеристике Црква и не може постојати, те не можемо а да не констатујемо да ове промене доводе до супротности ставова, што може да узме и шире димензије. У Цркви не постоји никакав дуализам,и ствари су јасне: или смо у Цркви или ван ње!
 

Поставља се незаобилазно питање свима нама који радимо на њиви Господњој на овом континенту и који прижељкујемо да црквено јединство коначно завлада и у овом делу Цркве, а то је: како ћемо успоставити црквено јединство на овим странама позивајући се на одлуке тог истог Сабора, када се одлуке тог истог Сабора не поштују у отаџбини:! На који ауторитет ћемо се позвати у одбрани канонског поретка на овом континенту, ако се тај врховни ауторитет наше Цркве оспорава у отаџбини. И сувише је наша Црква на овом континенту пропатила и још увек пати због несрећног раскола од пре више од 40 година, који није задирао у Литургијска и догматска питања. Па зар нам је потребан још један раскол много ширих и дубљих размера?! Исувише је велики број и оних који о овоме проблему ћуте и мисле да ће сам од себе исчезнути, али напротив, ова епидемија нарушавања богослужбеног поретка и ‘’модерног богословља’’ је почела полако да се шири и на ову страну океана. Зато устанимо сви у одбрану канонског поретка наше Цркве и не дозволимо никоме да нам у овим смутним временима уноси пометњу и немир када нам је национална слога и црквено јединство потребно, више сада него икада!
 

Остаје да се молимо Богу, Светом Сави, Светом владици Николају и Св. ави Јустину да нас сачувају од сваког зла и да морално подржимо нашу храбру браћу свештенослужитеље у отаџбини, који имају храбрости и ревности да се супроставе свему што нарушава богослужбени поредак.
 

Текст: Јереј Саша Петровић,

Парох храма св. Николе, Омаха, Небраска

Преузето са:

http://www.serborth.org/files/path/julyaugustsrbpages.pdf