СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ОСНОВНА ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА - БОГОЧОВЕК

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ БОГОЧОВЕКОМ.

И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у провиђење,
у страшило, у бесмислицу . И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другого под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свесила, Сва Божанска савршенства Он је снео са неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском.
У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавнијем, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих.

Зашто је Богочовек све и сва у Православљу?
Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштитити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати.
И то стварно не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовек постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инословља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство.
Нигде интегралног човека у инословљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колика је бесмислица ''уметност ради уметности'', толико је и бесмислица и ''човек ради човека''. Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега.

Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога.
Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инословљу је само голи човек.

У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква.
Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.

Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме.
Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом-Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу ( Кол. 3.1-3).

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског.
Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели - постали су ђаволи; откинуо се у многоме и човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А када се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола.
То никада није могао, не може, нити ће моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком.Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

* * *

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. У ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

+  +  +

ЗАШТО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАН 

Џон Френсис (Френки) Шефер

 Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив "Sham Pearls For Real Swine" ("Лажни бисери за праве свиње"). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православљe припадао је протестантској евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац. 

Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског "секташтва" одвела у историјску Цркву.

Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве - о томе да је она истинска Црква - оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да "верујем" у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.

Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом - личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.  

Смисао  

Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.

Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом - да изоставимо трансцендентни вечни смисао - изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања "слободног ударца", чак и у случају да је он изведен.

Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. "Ограда" - традиција - може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.

Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо - сводећи га на оно шта то "њој значи".

Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других "секти" шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она "истинска црква".  

Богослужење  

Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или "род земаљски". Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.

Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве - читаве Цркве - која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.

На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна "традиција" и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато "што је омиљен" или "харизматичан", па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између "духовне" или "световне" стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.

Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству - предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа - она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему - или њој - помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво "духовна", него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.  

Легитимитет  

Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу - са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих "осећања". Речи "тако уче Св. Оци" или "то је оно чега се Црква увек придржавала" дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, "првобитне" Цркве - Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.

Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.

По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану "плуралистичку" визију о томе шта значи бити хришћанин - идеју да је добро да "лично" верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од "секти". Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.  

Нови живот  

Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине - извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити - пре него постати - Хришћанин.

Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње - већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.

Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа - укључујући и погрешне форме произвољног "богослужења". Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности - радије него уживање у проповеди - чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.

Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко "доказивање", већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке - и историјска извесност - коју нуди историјска заједница верних.

+ + +

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

О ПОСТУ

Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом - осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о "похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију - "да га је милина гледати". Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће - "да је дрво врло драго ради знања"?! Храна, љепота, знање - три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи", не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух - то генијално описује Достојевски - "претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом." Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је "камење". Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест - о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, "јудол плачевну", како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, "Епу о Гилгамешу", у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!"

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом "високоречју", "високоглаголанију", "гласу његове гордиње"- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла - за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме", који је испуњен смиреноумљем, "висине смирених ријечи". Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је "Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно". Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице ГОсподње". А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

ПИтање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Мирополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски
АМФИЛОХИЈЕ (Радовић).