Превод документа из Равене

Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве. Црквено општење, саборност и власт
Равена, 13. октобар 2007.

Увод

1. "Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао" (Јн 17, 21). Одајемо благодарност тројединоме Богу који нас је сабрао - чланове Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - да можемо одговорити заједно у послушању на ову молитву Господа. Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност. Нека би Дух васкрслог Господа да силу нашим срцим и умовима и донео плодове јединства у односу између наших Цркава, тако да заједно можемо служити јединству и миру целокупне људске породице. Нека би нас исти Дух водио ка пуном изражавању тајне еклесијалног (црквеног) заједништва, које са благодарношћу исповедамо као чудесан дар Божији свету, тајну чија лепота зрачи нарочито у светости Светих, на коју су сви позвани

2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни - нарочито три свете тајне хришћанске иницијације - и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Онда прозучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је "унијатство" (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.

3. На основу ових заједнички потврда наше вере, морамо сада извући еклесиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4. Јединство и разноврсност, однос између једне Цркве и много помесних Цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође поставља питање односа између власти инхерентне у свакој црквеној институцији и саборности која тече из свете тајне Цркве као заједнице. Пошто термини "власт" и "саборност" покривају веома широку област, почећемо са дефинисањем начина како их ми разумемо (1)


I. Темељи Саборности и Власти

*

1. Саборност

5. Термин саборност или синодалност потиче од речи "сабор" (σύνοoος на грчком, цонцилиум на латинском), која примарно означава окупљање (сабрање) епископа који врше нарочиту одговорност. Такође је могуће, међутим, схватити термин у смислу обраћања свим члановима Цркве (уп. руски термин соборност). Сходно томе прво ћемо говорити о саборности означавајући да сваки уд Тела Христовог, на основу крштења, има своје место и ваљану одговорност у евхаристијској кинонији (communio на латинском). Саборност одражава Светотројичну тајну и у њој налази своје коначно утемељење. Три личности Свете Тројице су "набројане", како је Св. Василије Велики рекао (О Светом Духу, 45), без назначавања да "друга" или "трећа" личност имплицира било какво умањивање или подређеност. Слично томе, постоји такође поредак (τάξις) међу помесним Цркама, који међутим, не имплицира на неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија изображава Светотројичну кинонију остварену код верних као органском јединству неколико чланова од којих сваки има способност руковођења, службу или свештеничку службу, потребну у њиховој разноврсности и различитости ради просвећивања свих у једном еклесијалном Телу Христовом (уп 1 Кор 12, 4-30). Сви су позвани, ангажовани и сматрају се одговорним - свако на различит али нимало мање истински начин - у заједничком достигнућу дела која, кроз Светог Духа, чине присутним у Цркви службу Христову "пут, истину и живот" (Јн 14, 6). На тај начин се света тајна спасоносне киноније (salvific koinonia) са Благословеном Светом Тројицом остварује у човечанству.

7. Цела заједница и свака личност у њој носи "црквену свест" (εκκλησιαστική συνείoησις) , као то назива грчка теологија, односно сенсус фиделиум у латинској терминологији. На основу Крштења и Миропомазања (Кризмања) сваки члан Цркве врши један вид власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) одговорни су за веру коју су проповедали на свом Крштењу. Наше је заједничко учење да народ Божији, примивши "Помазање од светога" (1 Јн 2, 20 и 27), у заједништву са својим пастирима, не могу грешити у питањима вере (уп. Јн 16, 13).

8. У проповедању вере Цркве и у разјашњавању норми Хришћанског понашања, епископи имају специфичан задатак по божанском устоличењу. "Као наследници Апостола, епископи су одговорни за заједништво у апостолској вери и за верност захтевима живота у корак са Јеванђељем" (Валамски документ, нап. 40).

9. Сабори су главни начин на који се општење (заједништво) међу епископима врши (уп. Валамски документ, нап. 52). Јер "приврженост апостолском заједништву повезује све епископе заједно спајајући епископе помесних Цркава у Колегијум Апостола. Они такође формирају колегијум укорењен Духом у 'једном за све' апостолске групе, јединствено сведочење вере. Ово значи не само да треба да буду уједињени међу собом у вери, мисији, помирењу, већ да треба да имају заједничко исту одговорност и исту службу Цркви" (минхенски документ, III, 4).

10. Ова саборска димензија живота Цркве припада њеној дубоко укорењеној природи. Односно, она је основана у вољи Христовој за његов народ (уп. Мт 18, 15-20), иако су њена канонска остварења потреба такође одређена историјом и друштвеним, политичким и културним контекстом. Тако дефинисана, саборска димензија Цркве треба да се заснива на три нивоа заједнице, помесном (локалном), регионалном и универзалном: на локалном (помесном) нивоу епархије поверене епископу; на регионалном нивоу групе помесних Цркава са својим епископима који "познају који је први међу њима" (34. апостолски канон); и на универзалном нивоу, где они који су примуси (протоси) у различитим регијама, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче укупности Цркве. На овом нивоу такође, протоси (примуси) морају признати који је први међу њима.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што изображава њену католичанскост. Бивајући "католичански", то је живи организам, Тело Христово. Свака помесна Црква, када је у општењу са другим помесним Црквама, јесте пројављивање једне и недељиве Цркве Божије. Бити "католичански" дакле значи бити у општењу са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога прекидање евхаристијског општења (заједничарења) значи рањавање једне од суштинских особина Цркве, њене католичанскости (саборности).

*

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на ексусију (еxхоусиа), као што је описана у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је поделио после Његовог Васкрсења, кроз Светог Духа, са Својим Апостолима (уп. Јн 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (уп. 1 Кор 15:24-28 ), Царство Божије разоткрива свету: учењем (уп Мт 5:2, Лк 5:3); чињењем чуда (уп. Марко 1:30-34, Мт 14:35-36); протеривањем нечистих духова (уп. Марко 1:27, Лк 4:35-36); опраштањем грехова (уп Марко 2:10, Лк 5:24); и вођењем својих ученика путевима спасења (уп Мт 16:24). У сагласности са овлашћењем које су добили од Христа (уп. Мт 28:18-20), вршење власти предате апостолима, а касније и епископима укључује проповедање и учење Јеванђеља, освећење кроз Свете Тајне посебно Евхаристије, и у пастирском руковођењу оних који верују (уп. Лк 10:16 ).

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јединој Глави Цркве (уп. Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (уп. Јн 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (уп. Ефес 1:10, Јн 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних који су је примили, нити је она нешто што је поверено (се делегира) од заједнице; већ је пре дар Светог Духа одређен за службу (oιακονία) заједнице и никада се не врши ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (уп. Св. Кипријан, Еп. 66:8 ).

14. Вршење власти остварено у Цркви, у име Христово и силом Светога Духа, мора бити, у свим својим видовима и на свим нивоима, служба (oιακονία) љубави, као што је била Христова (уп. Мк 10, 45; Јн 13, 1-16). Власт о којој ми говоримо, пошто изражава божанску власт, не може постојати у Цркви осим у љубави између онога који је врши и оних који су јој потчињени. Она је, стога, власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Будући да је то учествовање у власти (εξουσία) распетог и вазнетог Господа, коме је дата сва власт на небу и на земљи (уп. Мт 28, 18 ) она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отеловљена и Крста, она је коренито различита од оне вођа нација и великаша овог света (уп. Лк 22, 25-27). Док је ова власт сигурно поверена људима који су, због слабости и греха, често кушани да је злоупотребе, поред свега по самој својој природи јеванђелско поистовећење између власти и службе установљује основну норму за Цркву. За Хришћане, владати значи служити. Вршење и духовна делотворност црквене власти је стога обезбеђена кроз слободну сагласност и вољну сарадњу. На личном нивоу,ово се преводи у послушање власти Цркве да би се пратио Христос који је био вољно послушан Оцу чак и до смрти и то смрти на Крсту (уп. Фил 2, 8 ).

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима

II. Троструко остваривање Саборности и Власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене - екумене) која обухвата све помесне Цркве.

*

1. Помесни ниво

18. Божија Црква постоји тамо где постоји заједница сабрана заједно на Евхаристији, којој началствује, непосредно или преко својих презвитера, епископ који је легитимно рукоположен на апостолско прејемство, учећи веру коју је примио од Апостола, у општењу са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове Евхаристије и ове службе јесте сабрати у аутентично заједничарење вере, молитве, мисије, братске љубави и међусобне помоћи, све оне који су примили Дух Христа на Крштењу. Ово заједничарење јесте оквир у којем се црквена власт врши. Заједничарење јесте критеријум за његово вршење.

19. Свака помесна Црква као своју мисију има да буде, по милости Божијој, место где се служи и одаје почаст Богу, где се објављује Јеванђење, где се славе свете тајне, где верни теже да ублаже светску патњу, и где сваки верник може пронаћи спасење. То је светло света (уп. Мт 5, 14-16), квас (уп. Мт 13, 33), царско свештенство свето (уп. 1 Пет 2, 5 и 9). Канонске норме које управљају њоме имају за циљ да обезбеде ову мисију.

20. На основу тог самог Крштења које га или је учинило удом Христовим, свака крштена особа је позвана, у складу са даровима једног Светог Духа, служи унутар заједнице (уп. 1 Кор 12, 4-27). Стога је кроз заједницу, помоћу које су сви чланови (удови) у служби једно другога, помесна Црква се већ пројављује као "синодална" или "саборна" у свом устројству. Ова "синодалност" не показује себе само у односима солидарности, међусобне помоћи и комплементарности које разни рукуположени свештеници међу собом имају. Наравно, презвитерство је сабор епископа (уп. Св. Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова "десна рука" (Дап, 2, 28, 6), тако да, у складу са препоруком Св. Игњатија Антиохијског, све буде учињено у сагласности (уп. Ефесцима 6). Синодалност, међутим, такође укључује све чланове у послушању епископу, који је први (протос) и глава (кефали) помесне Цркве, које захтева црквено заједништво. У очувању Источног и Западног предања, активно учешће мирјана, и мушкараца и жена, монаштва и посвећених особа, остварено је у епархији и парохији кроз многе видове службе и мисије.

21. Способности руковођења чланова заједница своје порекло имају у једном Светом Духу, и усмерене су на добробит свих. Ова чињеница скида светло како на захтеве тако и на ограничења власти сваког у Цркви. Не треба да постоји ни пасивност ни замењивање функција, нити немар нити доминација билог кога над било којим другим. Све способности руковођења и службе у Цркви конвергирају у јединству под свештеничком службом епископа, који служи заједницу помесне Цркве. Сви су позвани да буду обновљени Духом Светим у светим тајнама и да одговоре на стално покајање (преумљење - метаноиа), тако да се осигурава њихово заједништво у истини и милосрђу.

*

2. Регионални ниво

22. Пошто Црква себе открива да је васељенска у сабрању (σύναξις) помесне Цркве, ова васељенскост мора истински да се испољи у заједништву са осталим Црквама које проповедају исту апостолску веру и деле исту основну црквену структуру, почевши са онима који су близу при руци у врлини њихове заједничке одговорности за мисију у тој регији која је њихова (уп. минхенски документ, ИИИ, 3, и валамски документ, нап.52 и 53). Општење међу Црквама изражава се у рукоположењу епископа. Ово рукоположење се врши у складу са канонским поретком од стране три или више епископа, или најмање два (уп. Никеја И, 4. канон), који делају у име епископалног тела и народа Божијег, и сами примивши своју службу од Духа Светога полагањем руку у апостолском прејемству. Када се ово оствари у сагласности са канонима, обезбеђује се општење међу Црквама у истинској вери, светим тајнама и црквени живота, као и живо општење са претходним нараштајима.

23. Такво ефикасно општење између неколико помесних Цркава, од којих је свака Католичанска Црква на нарочитом месту, изражена је одређенима праксама: учешћем епископа суседних катедри на рукоположењу епископа у помесној Цркви; позиву епископа из друге Цркве да заједнички богослуже на сабрању помесне Цркве; добродошлицу која се шири на верне од ових других Цркава у причишћевињу за евхаристијском трпезом; размену писама поводом рукоположења; и пружање материјалне помоћи.

24. Канон подједнако прихваћен и на Истоку и Западу, изражава однос између помесних Цркава регије: "Епископи свакога народа треба да познају првода између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимају без његовога знања; сваки епископ може само чинити оно што се тиче његове сопствене епархије (παροικία) и њених зависних територија Али примус не може ништа чинити без сагласности свих. Јер ће тако бити једносуштност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу" (34. Апостолски канон).

25. Ова норма, која се поново појављује у неколико видова у канонском предању, примењује се на све епископе регије, било на оне из провинције, митрополије, или патријаршије. Њена практична примена се може наћи на синодима или саборима провинције, регије или патријаршије. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископални, чак и када укључује друге чланове Цркве, открива природу синодалне власти. Само епископи имају саветодавни глас. Власт синода је заснована на природи епископске службе по себи, и испољава колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (или сабор) у себи имплицира учешће свих епископа једне области (регије). Влада се принципом концензуса и једносуштности (ομόνοια), која је означена евхаристијским заједничким богослужењем, као што је имплицирано у финалној доксологији горе поменутог 34. Апостолског канона. Међутим, остаје чињеница, да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и да је одговоран пред Богом за дешавања у својој сопственој епархији (уп. Кипријан Посл. 55, 21); стога је он чувар саборности (католичанскости) своје помесне Цркве, и мора увек бити темељан да промовише саборно јединство (општење) са другим Црквама.

27. Следи да обласни (регионални) синод или сабор нема власт над другим црвеним областима. Ипак, размена информација и консултација између представника неколико синода су манифестација саборности, као и оне братске међусобне помоћи и милосрђа које треба да влада између свих помесних Цркавам, ради већег заједничког добра. Сваки епископ је одговоран за целу Цркву заједно са свим његовим колегама у једној и истој апостолској мисији.

28. На овај начин неколико црквених провинција су успеле да ојачају своје везе заједничке одговорности. То је био један од фактора који је довео до појаве патријаршија у историји наших Цркава. Патријаршијски синоди се управљају по истим црквеним начелима и истим канонским нормама као и провинцијски синоди.

29. У каснијим вековима, и на Истоку и на Западу, неке нове конфигурације заједнице (општења) између помесних Цркава су се развиле. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на Хришћанском Истоку, а у латинској цркви недавно се појавио нарочити образац груписања (сабирања) епископа, Епископска конференција. Оне нису, са еклесиолошке тачке гледишта, само административни подокрузи: они изражавају дух заједнице у Цркви, док истовремено поштују различитост људских култура.

30. У ствари, регионална синодалност, каква год била њене контуре и канонско регулисање, показује да је Божија Црква није заједница личности или помесних Цркава одсечена од њихових људских коренова. Зато што је то заједница спасења и зато што је ово спасење "обнова творевине" (уп. Св. Ириниј Адв. Хаер., 1, 36, 1), оно обухвата човечију личност у свему што спаја њега или њу са људском стварношћу какву ју је створио Бог. Црква није само збир појединаца; она је сачињена од заједница са различитим културама, историјама и друштвеним структурама.

31. У груписању помесних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у неиздифиренцираној васељени већ у човечанству каквом га је Бог направио и долази да га спаси. У светој тајни спасења, човечанска природа је истовремено се претпоставља у својој пуноћи и излечена од онога што је грех улио у њу путем самодовољности, гордости, неповерења у друге, агресивности, љубоморе, зависти, лажи и мржње. Еклесијална кинонија (заједничарење) је дар путем којег је цело човечанство спојено заједно, у Светом Духу васкрслог Господа. Ово јединство, створено од Светог Духа, далеко од тога да пада у униформност, изискује и стога чува - и, на неки начин, повећава - различитост и особитост.

3. Универзални ниво

32. Свака помесна Црква је у општењу не само са суседним Црквама, већ са укупношћу помесних Цркава, са онима које су сада присутне у свету, онима које су постојале од почетка, и онима које ће бити у будућности, и са Цркв