|
Ваша
светости
господине
патријарху
господине
Павле,
ваша
преосвештенства
господо
владике,
сви
чланови
Синода
и
сви
свештеници
Српске
Православне
Цркве
Оче наш,
.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . .
. . .
и
опрости
нам
грехове
наше као
што ми
опраштамо
дужницима
нашим .
.
Ако
неко
мисли да
треба да
се
опрашта
грешнику
који се
не каје и
не тражи
опроштај
да би
њему Бог
опростио
без
његовог
покајања
и молбе
за
опроштај,
онда
мисли да
тако
превари
Господа.
Таква
превара
може да
се
одигра
међу
људима,
али она
не може
са
Свевишњим.
Ко тако
верује
тај не
верује у
Бога и
одбацује
хришћанско
покајање
и
молитву
за
опроштај.
Ако неко
таквим
опраштањем
хоће да
очисти
своју
душу од
осећања
за
праведном
казном
злочинца,
онда тај
у том
свом
саможивом
заносу
наноси
бол
душама
жртви и
њиховим
ближњима.
Тиме
своју
душу
оптерећује
грехом
егоизма,
неправдом
према
невиној
жртви и
њеним
ближњима,
а и према
самом
грешнику,
одузимајући
му право
и
слободу
на
покајање
и
молитву
за
опроштај.
Тиме се
огрешује
и о
Божију
заповест:
Љуби
ближњега
свог као
самог
себе.
Грешнику
не може
да се
опрашта
док се не
покаје и
не тражи
опроштај.
Опраштање
без тога
је
наношење
неизрецивог
греха
према
жртвама.
Такав
грех је
нанео
србски
Патријарх
који је (у
име
Српске
Православне
Цркве -
СПЦ, или
чак и у
име
целог
Србског
народа?) "опростио"
злочинцима
злодела
над
невиним
људима и
нејаком
чедном
децом
масакрираним
у
усташком
логору
Јасеновац
1941 - 1945.
|
ПОЗИВ
ПАПИ У
СРБИЈУ
Митрополит
загребачко-љубљански
и
италијански
Јован
Павловић
заложио
се за
долазак
римског
папе Јована
Павла
Другог
у
Србију.
“Нема
довољно
дипломатије
у
главама
наших
људи у Србији.
Папа је
у
Хрватску
долазио
три
пута,
долазио
је
у
Сарајево,
у
Румунију”,
подсетио
је
митрополит
Јован
и додао
да је
Синод
СПЦ
против,
док он
лично
нема
никакву
бојазан
од те
посете.
Владика
загребачки
је
подсетио
да су
двојица
истакнутих
владика
Амфилохије
Радовић
и
Иринеј Буловић,
како се
изразио
“копали
рукама
и
ногама
да иду
у
Ватикан,
иако је
већина
епископа
била
против тога”.
(Дневник)
|
Наводим
вам
следећи
пример
из мог
живљења
с људима
о којима
ћу да
говорим.
Страдања
православних
свештеника
су
почела у
јуну 1941. год.
Одвођени
су један
по један
као
везани
пси и
више се
никада
нису
вратили.
Један од
њих, отац
четири
кћери од
пет до
осамнаест
година
по
савету
својих
парохијана
се
недељу
дана
крио у
планини,
али дуже
није
могао,
објашњавајући:
"Ја
никоме
нисам
ништа
лоше
учинио, а
да
оставим
тако
своју
породицу
и своје
сељаке,
ја то не
могу."
После
три дана
је био
испоручен
усташама
у
суседној
општини.
Пошто су
окупили 100
србских
свештеника
и друге
невине
Србе,
усташе
су их
одвеле у
шуму,
масакрирале
их,
камама
им
вадећи
живима
очи, па их
потом
бацали
полуживе
у
кречану, 4.
јула 1941. год.
Човек
који је
успео да
се
сакрије
и спасе,
то је
причао
после
краја
Другог
Светског
рата.
После
рата су
откривене
две јаме
са по 50
лешева.
Масакриранима
је
дигнут
споменик
изнад
Власенице.
Натпис
на
хрватској
латиници
обавештава
да је
споменик
посвећен
првим
жртвама
фашизма.
Нема
имена.
Сва би
била
србска
да су
написана.
Деца и
унучад
тих
свештеника
из
познате
србске
фамилије
у
источној
Босни су
веровали
у
пријатељство
с
братским
и
сестринским
нам
народима.
Када су
Муслимани
и Хрвати
започели
рат у БиХ
почетком
1992. год.
убиством
младожењиног
оца
Николе
Гардовића
у току
свадбеног
весеља у
Сарајеву,
покољем
Срба у
Босанском
Броду и
спаљивањем
србског
села
Сјековац,
упутио
сам
позив
њиховим
потомцима
да дођу у
Београд.
Одбили
су: "Ми
смо овде
сви у
пријатељским
односима,
Муслимани,
Хрвати и
Срби.
Лепо се
слажемо.
Не може
да буде
рат у БиХ".
Неколико
месеци
касније
су
Алијини
службеници
почели
да
својски
мобилишу
и србске
младиће.
Од тада,
пролећа 1992.
год. до
пролећа 1995.
год. су се
унуци
масакрираног
им деде
јула 1941.,
србског
свештеника,
скривали
одбијајући
да се
укључе у
било
коју
војску.
Хтели су
да
наставе
силом
прекинуте
студије,
те
одлучише
да изађу
из
двоипогодишњег
непрекидног
скривања
и оду у
Београд,
да би
наставили
студије.
На том
путу их
ухвати
Алијина
војска.
Алијино
судство
их је
осудило
на 1,5
годину
дана
најтеже
робије.
Издржавали
су и
стоички
поднели
све
тортуре
и
непрекидно
тамновање
десет
дана и
ноћи у
самицама
од 1,2м.
висине,
које су
им тек
једва
изнад
струка.
Све до
Светог
Јована 1996.
год. када
су
ослобођени
по
Дејтонском
споразуму
и
коначно
дошли
као
обесправљене
избеглице
у
Београд.
З А Ш Т О
С У
Б И Л И
О С У- Ђ Е Н
И? З А Ш Т О
С У
О Д Р О Б И
Ј А Л И
Д Е В Е Т
М Е С Е Ц И ?
Зато што
су
одбили
да
убијају
било
кога,
зато што
су хтели
да мирно
наставе
своје
студије
уместо
да као
Алијини
војници
убијају
своје
дојучерашње
другове
само
зато што
су ти
младићи
Срби!!! ?
З А Т О
Ш Т О
С У
Б И Л И
Н Е В И Н И
С Р Б С К И
М Л А Д И Ћ
И!
|
Mitropolit Pavlović:
Srpski mediji nisu imali pravo kad su
prigovarali da je Papa beatificirao ustašu
ponedjeljak,
11.4.2005 12:46
http://www.index.hr/clanak.aspx?id=259561
MITROPOLIT
zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije
Jovan Pavlović za današnji je
"Jutarnji list" rekao kako su posjeti
Pape Ivana Pavla II. bili od iznimnog značaja
za Hrvatsku, osobito poslijeratni kada je dao
veliku podršku hrvatskoj kao državi te kada je
beatificirao kardinala Alojzija Stepinca.
Na
konstataciju novinara kako su u to vrijeme
srpski mediji pisali da je Papa beatificirao
ustašu, mitropolit Pavlović odgovorio je
kako "misli da nisu imali pravo za te
prigovore".
"Dok je bio otvoren proces prikupljanja
dokumenata za njegovu beatifikaciju, svatko je
imao mogućnost da kaže svoju riječ za
ili protiv," rekao je Pavlović i dodao
kako se tada kad je bila otvorena mogućnost
nisu javljali.
"Kada je zaključen proces
beatifikacije, nisu imali prava
prigovarati", napomenuo je i dodao kako je
Papa u svojoj Crkvi mjerodavan da po kriterijima
beatifikacije koji su na snazi taj proces dovede
do kraja.
Ako je Stepinac po mjerilima Katoličke
crkve blaženi, ostale to ne treba obvezivati,
dodao je.
Također je, prenosi list, rekao kako se
Stepincu sudilo "u izuzetnoj situaciji koja
je svima jasna. To je bio Titov režim i tko se
mogao usprotiviti tomu državnome kursu!. Da je
to bio demokratski sistem da su ljudi mogli
iznijeti svoje argumente i da se točno
moglo ustanoviti što jest, a što nije. Po kršćanskoj
etici i moralu svaki čovjek koji čini
dobro mora biti nagrađen i poštovan, a
onaj tko krši i ljudski i Božji moralni zakon
mora odgovarati na mjerodavnim
sudovima...", a "ono što je za Božji
sud, nitko ne može spriječiti",
izjavio je mitropolit Pavlović.
Hrvatski državni arhiv nedavno je objavio
Dnevnik Diane Budisavljević od 1941. do
1945. u kojem je prikaz rada "Akcije Diane
Budisavljević" tijekom koje je uz pomoć
nadbiskupa Alojzija Stepinca spasila više tisuća
pravoslavne djece i izradila kartoteku za njih
oko 12 tisuća, koja je omogućila da se
sačuva njihov identitet i omogući
povratak obiteljima.
|
Ко
од вас,
Ваша
светости
господине
патријарху
господине
Павле,
ваша
преосвештенства
господо
владике
и
чланови
Синода
СПЦ, може
и сме, на
основу
чега и у
чије име,
да
опрашта
злочинцима
те
злочине,
поготово
пре
њиховог
јавног
покајања
и јавне
молбе за
опроштај?
Такав
чин није
чин
хришћанског
опраштања
те није
зато
обавезујући
ни за
једног
православног
Србина
да га
прихвати
и
поштује.
Пошто
је
Патријарх
СПЦ "опростио"
злочинцима
за
злодела
у
Јасеновцу
без
њиховог
покајања,
те и без
њихове
молбе за
опроштај,
онда
није
чудно
што Папа
и
Католичка
црква
сматрају
да нема
ни
потребе
ни
разлога
да се
јавно
покају, а
камо ли
да траже
опроштај
од
родбине
невиних
жртава.
Зато
није
чудно и
што они
сматрају
да је
опраштањем
од
стране
Патријарха
СПЦ
скинут и
сав грех
с душе
покојног
католичког
кардинала
Степинца.
Нити
су ти
злочини
опроштени
нит је
тај грех
скинут.
Само
је
учињен
нови
грех -
грех
покровитељства
тих
злочина
њиховим
опраштањем
без
молби за
опроштај,
чак и без
покајања,
злочинаца.
Учинио
га је
србски
Патријарх.
Чини га и
продубљује
и свако
ко то
прихвата.
Како
може да
се
очекује
од неког
да се
покаје и
тражи
опроштај
за грех
који му
је и без
тога већ
опроштен?
Таквим
нехришћанским,
и
нељудским,
опраштањем
је
Патријарх
СПЦ дао
пример,
чак и
охрабрење,
да ће СПЦ
да
опрости
и за нове
злочине
над
невиним
народом,
највећим
делом
над
Србкињама
и Србима,
те није
чудо што
се много
тога из
НДХ
поновило
и
понавља
против
невиног
Србског
народа
на
територији
СФРЈ од 1991.
год. до
данас.
Ваша
светости
господине
патријарху
господине
Павле,
ваша
преосвештенства
господо
владике
и сви
чланови
Синода и
сви
свештеници
Српске
Православне
Цркве, да
ли вам је
јасно да
ваше
прихватање
неприхватљивог
"опраштања"
србског
Патријарха
злочинцима
за
њихова
злодела
без
њиховог
јавног
покајања
и без
њихове
јавне
молбе за
опроштај,
представља
неизрециво
дубок, а
ако тако
остане
онда и
трајан,
грех
према
невиним
жртвама
из
Јасеновца,
према
њиховим
ближњима,
према
свим
Православцима,
и према
свим
невиним
жртвама
страдалим
од
помамљених
злочинаца
у
ратовима
на тлу
СФРЈ од 1991.
год. до
данас?
Тај грех
не
опхрвава
само
ваше
душе, већ
болно
ломи
светосавску
посвећеност
сваког
православног
Србина, а
верујем
и сваког
поштеног
Србина и
човека
ма које
вере и
веровања
био.
Нико
од
фамилија
страдалих
свештеника
и
осталих
невиних
Срба не
може да
опрости
ни
Патријарху
ни
прокатоличким
владикама
и
свештеницима
наше
Цркве "такво
прљаво и
издајничко
понашање",
како ми
кажу у
свом
превеликом
болу.
Зато
Вас
јавно
питам,
Ваша
светости
господине
србски
патријарху
господине
Павле,
ваша
преосвештенства
господо
владике
и сви
чланови
Синода
СПЦ, и све
вас
остале
наше
свештенике
који
опраштате
злочинцима
без
њиховог
покајања
и молбе
за
опроштај,
хоћете
ли и када
да
својим
личним
примером
покажете
на делу,
својим
јавним
покајањем
и молбом
за
опроштај
због тог
греха, да
сте
верни
Христосу
и Светом
Сави, или
се
опредељујете
на (тихо)
прелажењење
у неку
другу
Веру или
веровање,
напуштајући
србску
православну
хришћанску
веру
Светог
Саве и
Његову
Цркву -
нашу
Српску
Православну
Цркву?
Свима
вама,
наши
поштовани
и драги
свештеници,
који сте
верни
духу и
моралу
Исуса
Христоса
и Светог
Саве, те
нисте
сагласни
с
опраштањем
злочинцу
за
злодела
без
његовог
покајања
и молбе
за
опроштај,
желим
свако
добро од
људи и
благост
од Бога.
Благодаран,
Ђурђевданске
патерице,
7. мај, 2005. год.
Љубомир
Т. Грујић
|
(Lyubomir
T. Gruyitch
20
rue Gaston Defferre
90000
Belfort
France) |
Објављено
на http://www.freeserbs.org/info/2005-05-10 |