РАСКОЛ

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

У последње време несугласице Новограчаничке митрополије са Светим Синодом СПЦ све су веће, и нису новијег датума

Пише: Миодраг БЕЉАКОВИЋ

Америчко-канадска епархија Српске православне цркве, на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Дионисијем, функционисала је нормално све до средине 1963. године. У њој је,у почетку, био окупљен највећи број староседелаца и њихове деце, они су купили Манастир Светог Саве у Либертвилу, код Чикага, изградили или купили велики број цркава по главним центрима Америке и Канаде и били главни носиоци српског верско-националног живота на северноамеричком континенту. У току Другог светског рата свесрдно су помагали Равногорски покрет, под вођством ђенерала Драже Михаиловића,у његовој џиновској борби против фашизма и комунизма.
После светског рата, епархија је знатно ојачала доласком у Америку и Канаду великог броја Срба, бивших ратних заробљеника, који су одбили да се врате у, од комуниста поробљену Отаџбину и припадника разних националних формација, које су се, у последњим данима рата, повукле из земље и започеле трновити пут политичке емиграције. На све стране осниване су црквено-школске општине и подизане нове цркве и манастири, у којима су нашли место многи новодошли свештеници. Ово је утицало да цркве, осим богомоља, постану центри национално-политичког окупљања,у чијим су салама радили одбори патриотских организација: Српске народне одбране, Српског културног клуба "Свети Сава", Организације српских четника "Равна Гора", Удружења бораца Краљевске Војске "Дража Михаиловић", Српске братске помоћи, Српског културно-историјског друштва "Његош" и других.

РАШЧИЊАВАЊЕ ВЛАДИКЕ ДИОНИСИЈА

Антирежимска ангажованост Епархије и српске политичке емиграције била је нарочито наглашена за време посете југословенског комунистичког диктатора Јосипа Броза Тита Америци. Приликом Титовог доласка у Уједињене нације, у Њујорку 1960. године, организоване су масовне демонстрације широм Америке, на којима је народ недвосмислено дао одушак својим родољубивим осећањима, демаскирао титовске злочине и обелоданио његову подлу улогу у корист светског комунизма, кроз наводну "неопредељеност", и "мировну улогу" у сукобу светских блокова сила."Тито је убица", "припазите своје џепове - дошао је Тито", "Тито не воли Америку, али воли америчке доларе", биле су неке од парола које су узвикивали демонстранти у Њујорку. Америчка администрација и штампа су у то доба благонаклоно гледали на активност српских родољуба. Пролазници на улицама су прилазили демонстрантима и носили њихове транспаренте, када су видели о чему се ради.
На контра-ударац српској емиграцији од стране титоваца није морало дуго да се чека. Раније прикривени рад њихових шпијуна и дипломатских представништава против Епархије проширен је отвореним нападима на Владику Дионисија и "издајнички рад" читаве емиграције. О њима су измишљене најбезобзирније лажи како би их, и у земљи и у емиграцији, дискредитовали. Појединци су добијали претећа писма, а њиховим рођацима, који су намеравали да их посете, нису давани пасоши. Најчешћа комунистичка лаж била је да сваки политички емигрант, "у борби против своје земље", ради за "стране обавештајне службе". УДБ-а се није устезала и од атентата на водеће политичке људе, како би рад емиграције до краја паралисала а друге најактивније појединце уплашила.
Када режиму у Југославији није пошло за руком да српску политичку емиграцију умири и сруши споља - покушао је то изнутра, кроз Српску православну цркву, која је у земљи била под његовом потпуном контролом, али је у иностранству тој контроли измицала. Тако је Патријарх Герман, за комунистички рачун, 1962. и 1963. године у Америку слао неколико делегација прокомунистичких свештеника, који су имали задатак да испитају "нездраво стање у Америчко-канадској епархији СПЦ и делатност владике Дионисија", коме је импутирана веза са женама. Те делегације је редовно сачекивао комунистички конзул на аеродрому у Њујорку, дајући им последње инструкције шта да раде и са ким да се састану. У поднетим извештајима, после повратка у Београд, налазило се углавном оно што би њихове налогодавце задовољило. У интервјуу пред смрт, Патријарх Герман је признао новинару Светиславу Спасојевићу да је читава кампања против Америчко-канадске епархије и Владике Дионисија била вођена по налогу комунистичког режима, који је за то наводио "виши државни интерес".

НАМЕТНУТА РЕШЕЊА

Као резултат те хајке Америчко-канадска епархија подељена је на три дела, а владика Дионисије био је суспендован маја 1963. године. Вест је деловала као "гром с ведра неба" на родољубиво српство у избеглиштву. Људима је било несхватљиво да је једна оваква одлука о дотле аутономном делу СПЦ могла да буде донета без промене Устава СПЦ и судског процеса на коме би се чула и друга страна. За првог владику нове Источно-европске епархије постављен је свештеник Стеван Ластавица, за кога се знало да је са комунистима одржавао тесне везе док је боравио у Трсту и Риму, где је одбио да добије статус избеглице, а онда се, на волшебан начин, обрео у Канади 1960. године. Његово хиротонисање за владику у Црви и Аликвици, код Питсбурга, изазвало је велико незадовољство родољубивих Срба из Источне Америке, који су се ту, први пут, физички сукобили са присталицама друге стране, тако да је локална полиција морала да интервенише.
Срби у избеглиштву су овим били стављени у веома тешку ситуацију: да прихвате наметнута решења која су, вољом комунистичких власти, долазила из утамничене Патријаршије у Београду, или да се томе насиљу одупру, макар и у цену прекида сваке административне везе с њом. Да би се то решило, владика Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор српске православне епархије Америчко-канадске, у редовно заседање, у манастиру Либертвил, од 6-9. августа 1963. године. Пошто је изјашњавање појединих црквених општина било завршено, на Сабор су углавном дошли делегати оних ЦШО које су биле решене да борбу за аутономију наше Епархије наставе. Новоизграђена сала, источно од манастира у Либертвилу, била је пуна делегата, представника националних организација и гостију. После формалности отварања Сабора, др Слободан Драшковић и др Ранко Брашић поднели су запажене реферате о ситуацији у којој се наша Епархија нашла. Појаву владике Дионисија у сали делегати су поздравили френетичним аплаузом. Сви смо устали и, као један, запевали "Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави". У очима многих виделе су се сузе. (Писац ове брошуре био је тада делегат ЦШО из Њујорка.) Сабор је једногласно одлучио и у Резолуцији објавио да не признаје одлуке Светог Архијерејског сабора о подели Епархије и суспендовању Владике Дионисија, али да Епархија остаје у духовном јединству са својом Мајком Српском православном Црквом. Никоме на памет није падало да се од своје Цркве де факто одваја и иде у јерес. За новог, још једног владику, изабран је архимандрит Иринеј Ковачевић, ондашњи ђакон, а садашњи Митрополит Христифор, који је био изабран у Просветни одбор положио је заклетву и онда је, после краћег времена,прекршио, и прешао на федералну страну.

ТИТОВА ПОСЕТА АМЕРИЦИ

Све интензивније мешање комунистичког режима из земље у живот српске политичке емиграције допринело је још усијанијој атмосфери која је пратила други Титов долазак у Америку, на позив председника Џона Кенедија, октобра 1963. године. Демонстрације су почеле 9. октобра у великом индустријском центру Гери, Индијана, где живи доста Срба, а онда се, у недељу, 13. октобра, пренеле у Чикаго, где је, према извештају "Српске борбе", од 17. октобра, "око хиљаду српских родољуба дефиловало најпрометнијим чикашким улицама и носило америчку и српску заставу, велики портрет Драже Михаиловића и велики број транспарената са антикомунистичким натписима..." Нарочито су биле оштре демонстрације у Лос Анђелесу, 15. октобра, где је један транспарент поручивао: "Крвниче, ми ћемо те сахранити!" Уплашен тим демонстрацијама и порукама,Тито је најављену посету Калифорнији отказао.
Око 300 демонстраната сачекало је Тита пред Белом кућом у Вашингтону 17. октобра. "Бука председникових хеликоптера, који су донели југословенску партију", писао је "Њујорк тајмс" од 19. октобра "мало је смањила непријатељске повике неколико стотина демонстраната који су марширали у близини Беле куће. Они су се били скупили из неколико градова... и носили транспаренте који су обележавали маршала Тита као тиранина, убицу свештеника, политичких противника и \'тројанског коња\' комунистичких агресора". Протест Срба наишао је на одобравање америчке јавности и угледних људи. Сенатор Стром Турмонд је, између осталих, тада рекао: "Тито, у најбољој традицији гангстеризма - не покушава да сакрије своју оданост безбожном комунизму, али жели да сакрије своје крваве руке и конспираторско срце, представљајући се као некакав \'добар\' комуниста". Сенатор Турмонд сада има 95 година и још увек је у Конгресу.
Главне демонстрације против Тита одржане су у Њујорку. Пред хотелом "Валдорф асторија", у недељу 21. октобра, диктатора је сачекало неколико стотина ватрених демонстраната који су шетали на простору који им је полиција одредила. "Тито је убица". "Тито је непријатељ Америке"; "Помагање Тита је помагање комунизма", и друге пароле ориле су се пет дана док је овај боравио у Њујорку. Када је поворка са Титовим аутомобилом наишла са аеродрома и његови агенти насрнули на демонстранте, дошло је до велике туче у којој су Титови агенти извукли дебљи крај. Из Вашингтона је одмах послато појачање агената који су мотрили на пролазнике поред хотела. И овога пута бројни Американци су се придружили демонстрантима. У паничном страху, Тито је највећи део боравка у Њујорку провео заточен у свом хотелу. И парти за стране званице морао је да буде отказан. Свима- укључујући и полицију - лакнуло је када је овај отишао. Високотиражни њујоршки лист "Дејли њуз" је још овог дана посету назвао: "Десет дана срамоте за Америку".

ГДЕ ЈЕ, БРАЋО, ТУ МОРАЛ

После овога,комунистички притисак на Америчко-канадску епархију и српску родољубиву емиграцију појачан је, али је појачан и њихов терор. Црквено-народни сабор, чији је први део заседања одржан у манастиру Либертвил, пре доласка Тита у Америку наставио је рад од 12-14. новембра 1963. У међувремену, Свети архијерејски синод СПЦ, одлуком од 3. септембра 1963. године узме у разматрање "оправдане захтеве овог црквено-народног сабора, као легитимног представника апсолутне већине црквено-школских општина, обједињених у овој епархији". Стављен пред свршен чин, Сабор није имао други избор већ да афирмише решења донета у Резолуцији на првом делу Сабора. "Пошто је саслушао извештаје својих одбора за резолуцију и поздраве и одбора за измене и допуне Устава, усвојио је једногласну Одлуку:
1. Сходно одредбама тачке 3. и 7. саборске Резолуције од 8. августа 1963. године Српска православна епархија за Сједињене Америчке Државе и Канаду проглашава се потпуно аутономном, те као таква она убудуће неће примати никакве нове одлуке или решења Патријарха, Светог архијерејског сабора и Синода Српске православне цркве у Београду, све док ови не буду у стању да слободно делају и своје одлуке доносе,јер то сада чине под притиском комунистичког режима који је на власти у Југославији. Овако ће се поступити све дотле док је Југославија у комунистичком ропству, и када ово престане, имају се, између ове Епархије и Српске православне патријаршије, успоставити исти односи какви су били до почетка Другог светског рата.
2. Овлашћује се Епархијски савез са Епархијским црквеним судом да, за случај правне нужде, а у циљу обезбеђивања црквено-правног континуитета и јединства ове епархије, и у колико дотле не буде спроведена јерархијска организација, односно реорганизација ове Епархије, да може затражити сарадњу или помоћ ма које канонске-православне цркве у слободном свету..."
У Београду су, међутим, ствари посматране другачије. Резолуција Десетог црквено-народног сабора о административној аутономији Америчко-канадске епархије протумачена је као отпадништво од Цркве и најтежи преступ раскола. У присуству Моме Марковића, оца Мирјане Марковић, ондашњег председника Верске комисије, и Милоја Дилпарића, шефа верске УДБ-е, нови Архијерејски сабор СПЦ, одржан 5. марта 1964. године, рашчинио је владику Дионисија. Овом срамном чину одупрли су се једино епископи др Емилијан Пиперковић и Павле Стојичевић, данашњи партријарх Павле. "Оптужујемо брата за оно што ми сами не поштујемо, тј. газимо каноне и дату заклетву", рекао је владика Павле и наставио: "Где је, браћо, ту морал и где је савест... Судие једном грешнику, како то кажете да јесте, међутим, још горега хоћете на његово место да поставите. Поново вас питам, зар ми тиме не газимо каноне и дату заклетву? Рекох и душу спасох". /Драгољуб Вурдеља, "Обезглављена српска црква", други део, стр. 126). Већ овде се, међутим, уочава извесна недоследност будућег Патријарха који је, и поред ове сјајне изјаве, документ о суспендовању владике Дионисија, са осталима потписао. На њега је, сигурно накнадно извршен притисак Верске комисије, и прокомунистичких колега у Синоду, коме он није могао да одоли. Шта се десило, могао би једино Патријарх Павле да објасни, бар сада, ако то није могао, или није смео да учини раније.

РАСКОЛНИЦИ И ФЕДЕРАЛЦИ

На истом архијерејском сабору, за нове владике у Средњеамеричкој и Западноамеричкој епархији потврђени су архимандрити Фирмилијан Оцокољић и Григорије Удицки. Обојица су били изабрани за владике на јулском Сабору 1963, али је против њих стигло доста достава о њиховој мрачној прошлости. Говорећи да "горега хоћете на његово место да поставите", Владика Павле је алудирао на Станка (Фирмилијана) Оцокољића који се, као професор Богословије у Београду "умешао у брак" једног службеника Народне банке, због чега је био избачен из службе и касније је, као монах, морао да бежи из земље. Критеријум који је важио за владику Дионисија овога није обухватао. Као свештеник у Њујорку, Фирмилијан је одржавао тесне везе са комунистичким дипломатским представницима, од којих су неки затечени у његовој црквеној канцеларији. Професор богословије Удицки био је оптужен да је сакрио део своје биографије из времена рата, када је припадао Српском добровољачком корпусу. Непознато је на који је начин Удицки заслужио комунистичко поверење, али је чињеница да је УДБ-а дала сагласност и за његов избор за владику.
Процес поделе заоштрен је доласком ових владика у епархије. Изборима у појединим црквеним општинама, људи су се опредељивали на једну или другу страну, уз жучне препирке, оптужбе, па и физичке обрачуне чланова. Читаве породице су се поделиле, кумови раскумили, пријатељи постали непријатељи. Присталице Слободне Америчко-канадске епархије називали су друге "федералцима" имплицирајући њихову приврженост комунистима, а ови су, пак, нас оптуживали за "раскол". Отпочела су и масовна суђења око тога којој страни припада имовина њихових ранијих цркава. Где је једна страна на суду губила парницу, одмах је у истом месту подизала цркву, често већу и бољу од оне раније. Одлуком Светог Синода од 4. фебруара 1969. године на предлог "федералних" владика, Срби у Америци и Канади који су припадали слободној Америчко-канадској епархији су обавештени да су искључени из Српске православне цркве, да њихова деца не могу у њиховим црквама да буду крштавана, а они на њиховим гробљима сахрањивани. Ова одлука била је на снази све до Светог Архијерејског сабора 1985. године, када је нешто ублажена тиме што је омогућено кумовање наших људи у њиховим црквама и нашим нерашчињеним свештеницима је дозвољено богослужење на њиховим гробљима.

(БРОЈ 223, 1. фебруар 1999)  

http://www.pogledi.co.yu/

+ + +  

ЛУКСУЗНО ХРИСТОЉУБЉЕ

Извесни високи црквени функционери рашчули су се по скандалима и наглом богаћењу. Док сам патријарх живи врло скромно и испоснички и употребљава градска превозна средства, већина његових владика је по епархијама саградила скупоцене дворове и вози се луксузним "мерцедесима"

Пише: Миодраг БЕЉАКОВИЋ

Српска православна црква је, под комунистичким утицајем, изгубила, последњих деценија,многа од својих изворних својстава, која су је красила вековима. Размотримо неке проблеме који су се због тога у цркви нагомилали.
Код данашњих митрополита и владика наше цркве нема више оне националне чврстине, коју су имали послератни архијереји - мученици. Митрополита приморско-црногорског Јоаникија, комунисти су убили заједно са 70 његових свештеника, друге архијереје, Нектарија, Јосифа, Арсенија, Варнаву, Макарија, Удбовци су батинали, осуђивали и понижавали зато што су се одупирали комунистичком режиму у Југославији па су они поред тога остајали верни службеници своје цркве и народа. Данас видимо српског Патријарха да седи са српским комунистима, који су били и остали заклети непријатељи Цркве, а са њом понекад кокетирају, само онда, када и она треба да послужи њиховим интересима и пред светом их представи као земљу верске толеранције. Када је почео недавни рат у Хрватској, митрополит Јован је први побегао из Загреба, а за њим владика Лукијан из Пакраца. Истовремено, хрватски бискуп Милан Комарица је остао са својом католичком паством у Бања Луци,у средини која за њега није била ништа сигурнија, него она у Загребу за митрополита Јована.

АНТИКОМУНИЗАМ И САБОРНОСТ

Са осталим светом није тако. За време комунистичке владавине видели смо храбро држање католичких прелата: кардинала Миндсентија у Мађарској, Степинца у Хрватској и Вишинског у Пољској, који су провели године по комунистичким затворима. И данашњи католички папа Јован Павле се прославио учешћем у пољској герили против Немаца, током Другог светског рата и каснијим помагањем, синдиката "Солидарност", који се борио за ослобођење Пољске од комуниста. Као Папа, високо је подигао заставу антикомунизма и био један од значајних чинилаца у обарању комунизма. Без архиепископа Макариоса не би било независности Кипра. Црначки свештеници Мартин Лутер Кинг и Џеси Џексон у Америци, Жан Аристид на Хаитима и Десмонд Туту у Јужној Африци су храбро бранили своју расу, све док се за њену равноправност нису изборили. За време рата у Вијетнаму, свештеник Вилијем Слон Кофин је са амвона највеће протестантске цркве у Америци на Риверсајд Драјву у Њујорку грмео против рата који је његова земља водила. Нашој цркви не служи на част што је неке своје свештенике, који су одлучније дизали глас против режима - на разне начине кажњавала. Оно што је учињено, рецимо, са доктором Жарком Гавриловићем је за сваку осуду. Примера има много и они говоре о Цркви као сателиту комунистичког режима.
Друго важно питање о којем наша црква не води рачуна је саборност, дакле, факат да је она народна црква. За разлику од других цркава, које су стриктно хијерархијске, наша је, уз то, и саборна. Пре Другог светског рата, по најважнијим црквеним питањима одлучивали су заједно, црквене власти и народ. То је било изражено у символу вере: "Верујем у једну васељенску и апостолску цркву". Патријарха нису бирали само архијереји, него и известан број световних лица, као министар правде, председник Касационог суда, министар просвете и угледни појединци, који су имали заслуге за Цркву. После рата, о избору су одлучивали само архијереји, председник државне Верске комисије и шеф верске Удбе. Једна преко потребна димензија везе верских и националних интереса у Цркви, која није исправљена ни онда када је комунистички режим према Цркви постао благонаклонији - тако је сасвим запостављена, а од Цркве направљен саучесник режимске антисрпске и атеистичке политике. Престанком одржавања црквенонародних сабора, које смо ми у избеглиштву имали, Црква се постепено прометала у хијерархијску установу, све више одвојену од народа, чиме је отворила врата разним безбожничким и секташким утицајима.

СЕКТЕ И ХРАМ СВЕТОГ САВЕ

Секте, на које је Црква само указивала, али против којих се на сваком месту одлучно не бори, су велика опасност за национално ткиво данашње Србије. Новине су писале да само сатанисти имају 6 кампова у Вршцу, Нишу, Београду, Трстенику и још неким местима, у којима индоктринирају нашу омладину. Поруке, као оне на кућама у Трстенику: "Убиј седам свештеника", "Добро дошли у пакао", "Убиј поново" и друге су - застрашујуће. У Цркви Свете Петке подигнутој још у петнаестом веку, код Трстеника, која је саставни део Манастира Љубостиње, 20 младића су дивљачки побацали иконе, обешчастили црквене утвари и поцепали богослужбене књиге. Из новина смо недавно видели да је у Зајечару пензионер Божидар Костић изведен на суд зато што је агитовао против Јеховиних сведока, чија догма каже "Убиј себе да би на оном свету вечно живео". Режим се овоме радује и то не сузбија, али би зато црква против секти морала више да ради и не задржава се само на декларацијама. У овом случају, деца која су, очигледно, гладна и жедна духовности, а незадовољна животом који им комунизам нуди, то траже на другим, ђаволским странама. "Срце ме боли кад гледам како је Трстеник и ова долина Мораве, иначе најдомаћинскија и најздравија средина земље Србије дошла под удар сатаниста и јеретика. Није то случајно, разуме се. Увек се удара тамо где су темељи најјачи, како би се све ослабило. "Овај град и овај крај је увек био узор и понос Србије, то су крајеви честитих људи и великих домаћина, оданих вери, Богу и православљу", коментарисао је ситуацију у својој епархији владика жички Стефан ("Илустрована политика", чланак Воје Благојевића). овоме се не треба чудити, када знамо да има владика које својим изразитим екуменским деловањем своју Цркву славе, а доприносе јачању богохулника.
Храм "Светог Саве" на Врачару, у Београду, био је замишљен у времену када је наша светосавска вера била јака, а остварен у царству безбожника. У мегаломанском напору, типичном за наш менталитет, Храм је зидан од 1986-89. године, и назначен као највећа православна богомоља у свету. Са његовим монументалним изгледом, једино ће моћи да се мери онај који граде у Русији. За изградњу је потрошено преко 10 милиона долара, скупљених од верника из земље и иностранства. Тај храм, међутим, није ни после десет година завршен, ни споља ни изнутра. Новац се од нас даље не тражи, па претпостављамо да средства нису разлог. Најзагонетније је што о томе сви ћуте. У часопису "Дуга", међутим, недавно се појавио чланак Соње Ковачевић под насловом "Озрачење таштином", у коме се наводе разлози зашто је овај храм изложен пропадању од зуба времена. Међу њима су најважнији: прорачунски промашај у вези са растреситошћу терена због чега су морали да буду ударени бројни шипови и изграђени потпорни стубови, мала отпорност неких материјала на атмосферске прилике, купола од 4.000 тона је претешка и изазива пукотине у зидовима и, најзад, за фински мермер облагања Храма кажу да је високо-радиоактиван. Са овог "аветињски пустог градилишта" разбежали су се оригинални градитељи, а сада о Храму брине инжењер Мирко Стојковић, чији је оригинални пројект куполе био одбијен. Зашто Црква о томе не изда званично саопштење, па или сруши оно што је сазидано, или настави са радом док Храм не добије свој коначни изглед и почне да служи као богомоља? По свему судећи, како рече писац чланка "Храм Светог Саве биће довршен онда када Срби себе изграде као народ", наравно, полазећи са ниске тачке у коју су доведени.
Да је Црква у Отаџбини и даље у рукама српског комунистичког режима сумње нема. Са тугом смо гледали годинама како је напустила светосавски пут и улазила у сфере екуменског шаренила, које хришћанство уједињује у глобалној основи, а за национално не само да не брине, већ га сматра штетним. Судбина Светосавске химне целу ствар драматизује и подводи под антисрпске шеме титовске националне политике. Тако се више у њој не спомињу "Босна и Херцеговина, Светог Саве дедовина", и "Славонија, Банија, Лика и Крбава", и "Црна Горо сестро мила, здраво и ти с нама била". Скоро сваки нови календар СПЦ доносио је нову верзију химне, већ према томе какви су ветрови тренутно дували. У календару за 1987. уместо: "... да се српске све земље скоро уједине, сунце правде, слободе, да нам опет сине", видимо: "... да се српска сва срца, с тобом уједине, сунце мира, љубави, да нам опет сине". Како могу срца да се уједине - није објашњено.

ПРОБЛЕМИ СА ВЛАДИКОМ ДОСИТЕЈЕМ

Са овим питањем је уско повезано и то кога наша Црква шаље у иностранство да брине о тамошњим верницима. О скандалима епископа британско-скандинавског Доситеја у новинама је доста писано. Недељник "Телеграф" од 20. марта 1996. је, крупним словима, на насловној страни, забележио: "Раскол у Српској православној цркви у Стокхолму; Црквени одбор тужио суду владику Доситеја, коме верници пришивају \'блудне радње\'". У писму владици Доситеју, од 9. новембра 1994. године сештеник Владислав Рафаиловић, кога је овај протерао му каже: "Уколико не повучете одлуку о мом протеривању, бићу принуђен да јавност упознам о несрећном и нечасном Вашем односу са В...". Противнике владика назива неверницима, па чак и оне као Мишу Ћулафића који је Цркву у Стокхолму сазидао. Многи парохијани из Стокхолма су цркву напустили и сада се моле по другим православним црквама. На жалбе парохијана Патријаршији одговорено је да ће Доситеј бити кажњен ако буде осуђен од шведског суда у парници која је покренута. "Наша борба" од 10. априла 1995. године, под великим насловом "Владика свађа вернике" писала је о томе да је цела ствар, поред судова, била широко разматрана и на шведској телевизији, што је за нашу Цркву велика брука.
Пишући о "Црквеним проблемима у Шведској; Владика на суду" НИН од 10. маја 1996. године дубље залази у позадину целог случаја. Очигледно, владика је, по оној хијерархијској формули да он представља "све и свја" у Цркви, а да се црквено-школске општине ништа не питају око рада Цркве, па ни о пословању са њеном имовином, после замерки на његово финансијско пословање, распустио цео црквени одбор. Радомир Мијановић, председник ЦШО у Стокхолму: "Ми се нисмо мешали, што је и логично, у канонски део, али смо, у сагласности са шведским законима и законима наше цркве, хтели да водимо економију општине". Одбор је оптужио владику и да је заложио цркву како би добио кредит.С обзиром на то да шведска држава помаже и нашу Цркву (300.000 марака само у 1994) спадало је у надлежност државних контролора да виде где њихове паре иду. На свештеника оца Владу Рафаиловића, владика се окомио кад је овај одбио да распусти црквени одбор, тражећи за то писмено владичино наређење, што овај није хтео да му да.

МИТРОФАН, ГЕОРГИЈЕ, ХРИСТИФОР И ЈОВАН

Са нешто другачијим проблемом сусрели су се и верници у Источно-америчкој Епархији, на чијем се челу налази владика Митрофан. Његов омиљени начин обрачуна је да смењује црквене управе и на њихово место поставља принудне, са људима у које има поверење. Тако наша највећа Црква "Свети Сава", у Њујорку, преко пет година нема изабрану управу на челу. Жалбе управника и чланова, које су стизале до Патријаршије у Београду, остале су без одговора. Када је Њ.П. митрополит Иринеј, пре неколико година, дозволио да се слободни део цркве у Њујорку уједини са "федералним" и тако ојачају рад велике цркве која, у оваквим условима, слабо ради - владика Митрофан је постављао такве понижавајуће услове делу из Новограчаничке митрополије, да овај није могао да их прихвати. У огромном граду, где често странци долазе у нашу Цркву - он у њој годинама држи свештеника који не говори енглески језик. Може ли овакав некоме да објасни шта се са нама радило у РС и Крајини, и шта се сада ради на Косову? Владику очигледно за то није брига јер не задире у његову сујету и интересе.
Ствари су за владику глатко текле у Њујорку, али је наишао на "тврди орах" у Елизабету. Та црквена општина успешно је радила годинама, окупљала народ, хор је божанствено певао, организовала је Коло српских сестара са око 40 чланова, створила је неколико фолклорних група, а на приредбама је било увек присутно по неколико стотина људи. Све ово се Владици Митрофану, који је фаворизовао другу групу, није свиђало, али он је сменио изабрану управу и поставио нову, са неколико чланова, који су раније имали тесне везе са комунистичким конзулима. Народ Елизабета се, међутим, не предаје ни после пет година борбе. Када је Митрофан дошао у Елизабет јуна 1995. на полугодишњи помен оцу Гвоздену Павловићу који је раније годинама служио у овој цркви, парохијани су хтели да са њим разговарају. Владика је одбио и пред Црквом се направила гужва. Осећајући да ће можда бити физички нападнут, Митрофан је улетео у своја кола, која су брзо отишла.
О скандалима владике Георгија у Канади написана је подебела, тзв. "Плава књига". Он је био пре неколико година премештен у манастир Милешева, али је, преко веза у Патријаршији или у власти, порадио да се у Канаду ипак врати. Најновији случај његове осионости десио се у Виндзору, када је оптужен да је штапом ударио монахињу Ангелину, која је указивала на његове везе са неком парохијанком, о чему су опширно писале канадске новине. О Митрополити Христифору је "јавна тајна" како се спрема да читаву своју Средњеамеричку епархију преведе у О-СИ-ЕЈ (америчку православну цркву). Овај митрополит је, прошле године,мислећи ваљда да су по "новом уставу" они сву власт већ преузели, упутио писмо црквеним општинама Новограчаничке Митрополије, у којем се тражи извештај о њиховом имовном стању и готовини у банкама. За чији рачун? Да нису већ направљени планови о томе да се њихова средства употребе за неку другу нецрквену сврху, као гаранција за зајмове итд.? О Западноамеричком владици Јовану се најчешће говори као о свештенику који са собом свуда води пријатељицу која позира као његова "учитељица енглеског језика". Неки од његових свештеника и цркава одбијају да га признају и отворено комуницирају са митрополитом Христифором.
Још нисмо чули да је Црква и по овим питањима, одлучно, канонски, став заузела.

ПОПОВСКО СРЕБРОЉУБЉЕ

Важан проблем у цркви је данас и све изразитија тежња за материјалним добрима. Потпуно се игнорише да су среброљубље и лакомство међу главним смртним гресима. Уместо да свештеници буду први који у народу раде на повратку његових лепих навика: доброчинства, великодушности и скромних прохтева, које су у току полувековне владавине "материјалистичког" погледа на свет биле уништене - они су и сами, зарад своје удобности и себичних интереса, потпали под утицај те исте комунистичке политике. Говори се о духу и врлинама, а отимају се за материјалним добрима где ко стигне и како ко може. Док сам патријарх живи врло скромно и испоснички и употребљава градска превозна средства, већина његових владика је по епархијама саградила скупоцене дворове и вози се луксузним "мерцедесима". Цене услуга свештеника, које се траже у маркама, су врло високе и народ тешко може да их плаћа. Има случајева да су деца остајала некрштена и верници неопојани зато што фамилије нису могле да задовоље похлепу својих пароха. Доста свештеника и код нас, основали су предузећа или отворили радње, у којима проводе више времена него у црквама. Када их позовете телефоном, одговара "секретарица", или се укључује факс-машина.

(БРОЈ 224, 1. март 1999)

  http://www.pogledi.co.yu/

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар