Са великим изненађењем и резигнацијом примљена је у Епархији рашко-призренској изјава Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, који је, коментаришући забрану било какве комуникације са мисијом Еулекса, представницима земаља које су признале независност Косова и Метохије и лажним шиптарским институцијама из Приштине, упућену од стране Његовог Преосвештенства Епископа Артемија својим свешетницима и монасима, рекао да „то не долази под знак питања“. Митрополит Амфилохије није се устезао да дода „да без те комуникације не био могућ опстанак нашег народа, наших светиња, и свих оних који овде живе“.

Иза ових олако и непромишљено изречених изјава Његовог Високопреосвештенства крије се пре свега дубоко непознавање ситуације на Косову и Метохији у којој Срби већ годинама живе, узрока немерљивог српског страдања и патње, и могућности њеног превазилажења.

Но, све то мање чуди када се имају у виду недавна Саопштења за јавност светог архијерејског Синода СПЦ, у којима су чланови светог Синода само десетак дана пред безаконо проглашење независности Косова и Метохије, у највећем јеку најављивања од стране Америке и земаља Европске Уније да је независност једино решење и да ће признати државу Косово одмах по самопроглашењу, када се већ знао и датум проглашења независности – 17. фебруар, изнели своје личне ставове да су „дубоко уверени да то није циљ ни САД ни ЕУ“.

Коме је била потребна таква изјава чланова светог Синода, ко ју је иницирао и зашто, када она није став Цркве, ни српског народа, а поготово не Владе РС?

Само неколико дана касније чланови светог Синода нису оклевали да упуте јавну подршку Борису Тадићу приликом његовог ступања на дужност Председника РС, са жељом да „као и до сада, успешно обавља ову високу службу“, иако он упорно понавља да „Србија неће одустати од своје европске перспективе“, и поред чињенице да јој Европа чупа срце из груди желећи да је претвори у леш, и поред несебичне подршке коју су он и његова странка пружили промоцији шиптарског терористе и злочинца Адема Јашарија у хероја, путем изложбе, која је требало да после Новог Сада буде потврђена и у Београду. Гласови протеста против овог безаконог чина нису се чули од чланова светог Синода, нити од представника Цркве из Новог Сада, том приликом. На шта упућује ћутање у овако битним и судбоносним моментима за народ, државу и Цркву?

Овако забрињавајућа и насилна изјава Његовог Високопреосвештенства Амфилохија представља грубо мешање у унутрашње ствари Епархије рашко-призренске и безобзирно гажење вековних канона о устројству Цркве, које се, нажалост не по први пут у последње време, исказује на јаван начин, показујући пред очима читаве јавности настројење и методе Митрополита Амфилохија.

Врло је вероватно да овај иступ и изјава Његовог Високопреосвештенства представљају покушај правдања досадашњих многобројних пропуста и погрешних потеза који су под његовим утицајем повлачени од стране светог Синода, како би се истрајавањем на већ трасираном курсу, иако погибељном за српски народ и српске интересе, створио привид успешности и исправности.

Такав је био случај и са насилним приморавањем Епархије рашко-призренске да пре неколико година повуче тужбу, коју је поднела Међународном суду у Стразбуру против оних који су најодговорнији за рушење 150 цркава на Косову и Метохији, за до данас неразјашена убиства преко 1.000 Срба, киднаповања око 1.300 Срба, небројене друге злочине над српским народом на Косову и Метохији, бесомучно бомбардовање Србије осиромашеним уранијумом и касетним бомбама 1999. године, и данас подстрекивање Шиптара да прогласе независност од Србије.

Слично је било и приликом безаконог и пучистичког потписивања Меморандума о обнови српских цркава на Косову и Метохији, закљученим са шиптарским институцијама 2005. године, без знања и противно ставу надлежног Епископа Артемија, када је Патријарх српске Цркве наведен да свој потпис на наведени документ стави са обичним секретаром шиптарског Министарства културе из Приштине.

О погубности примене Меморандума о обнови много је до сада аргументованих доказа изнето, а његова примена коначно је престала са проглашењем независности Косова од Србије.

Јучерашњом изјавом у Пећкој Патријаршији Његово Високопреосвештенство, иако грађанин друге државе (да ли и остали чланови светог Синода?), директно су се сврстали не само против става надлежног Епископа Артемија, него и Владе и Народне Скупштине Републике Србије, који су безакону творевину насталу 17. фебруара отворено назвали „лажном државом“.

Нема сумње да је овако јавно изречена изјава Његовог Високопреосвештенства, на територији Косова и Метохије, подстрек и другим свештеницима и монасима Епархије рашко-призренске да се супротставе одлуци надлежног Епископа и позив да му откажу послушност, уз истовремену поруку да ће заштиту у нарушавању ауторитета свога Архијереја пронаћи у ономе који се већ дуже време свим силама труди да тај ауторитет уруши, и који се не либи да у остварењу тога наума прибегне и оваквим средствима.
 

У читавој овој гротескној ситуацији неодољиво се намеће видовита порука Владике Његоша „коме закон лежи у топузу...“.

Насловна | Трубачи свирају на буђење | Православна трибина | Архива порука   Вера Божанска | Трубачи свирају на спавање | Библиотека | Aдресар Сопоћански апел | Уводна реч | Јасеновац