Maj, 05 2006.

London, Ontario

OKO ČEGA SE SPORIMO

Ja nikada nisam smatrao, i lično smatram da je nezamislivo nas Srbe odvojiti od naše Pravoslavne Crkve. Tri faktora, kako sam to i ranije isticao su važna kao obeležje jedne nacije a to su: Vera, jezik i običaji. Mehemed Paša Sokolović je znao ko su mu bili i otac i majka. Znao je da mu je brat bio srpski Patrijarh, pa ipak zbog toga što je bio muslimanske veroispovesti, slovio je sebe za Turčina. Mihailo Latas, kasnije Omer – Pasa Latas, isto tako. Vuk Stefanović Karadžić, o tom fenomenu piše: '' U carstvu  Otomanskom Turčin je svak onaj ko je vere Muhamedanske. Može neko biti u nemilosti koliko hoćete, ali onoga momenta kada pređe u Muhamedansku veru, on automatski postaje Turčin, te mu se tako i sve oprašta''. Uzalud je posle dva ljudska veka, od oslobođenja od  Turaka, na ovamo, bilo pokušaja da se Muslimani, mada mahom prekršteni Srbi, ponovo vrate u korene nacionalnog porekla, svaki takav pokušaj do dans bio je osujećen. Čast izuzetcima. Ali većina taj faktor ne prihvata. I prelaskom iz Hrišćanstva u Komunizam, jedan dobar deo Srba biće svesno, ili pak nesvesno, preveden i zaveden, novom utopijskom religiom, koja će nas Srbe dovesti do ivice nacionalnog opstanka. Mada ne kažem neki počinju da shvataju kojim putem su bili krenuli, i to najviše oni koji su posle poslednjeg egzodusa i stradanja, u poslednjem, mada lično neverujem krajnjem Balkanskom ratu. Pa se postepeno vraćaju svoim korenima. Ali sve ide sporo, i po prilično traljavo. Negde na tribini Pravoslavlja Danas pomenuh kako se odlazilo u Prvi Balkanski Rat. S pesmom i uz svirku vojne muzike. Danas se iz rata pobeglo i još uvek beži. U mladom čoveku, Srbinu, ne postoji vatreni žestoki patriotizam. Mali je broj onih koji znaju zašta su im dedovi i pradedovi lili krv. Taj ne znade šta su muke teške ko pređe Albaniju peške.

Razgovaram često sa svojim vršnjacima, moram reći, da sam prosto zbunjen kada iz tih razgovora izvučem zaključak da im je patriotizam, nacionalna svest i osećanja, na niskom nivou. Većina o onom delu što je Srbiji, ako se može još reći ostalo, govori kao o nekoj Jugoslaviji. Jugoslavije više nema. Jedan od mojih rođaka pre dve godine, kada sam bio u Beogradu, me prosto udavi, pa princ je glup, pa princ je glup. Pavle, ne mogoh da mu oćutim. Ako meni danas želiš da podmetneš kuče pod lisiče, nisi našao u tome prvaog sagovornika. Ako se meni podsmevaš zbog Karđorđevića, evo ti odgovora. Tvoj otac je bio zaljubljen u krunu. On to nije krio ni onda kada ga je tako nešto glave moglo koštati. Ti se ne podsmevaš meni, nego njemu. I mogu ti reći draži mi je i glup Karđorđević nego li pak inteligentan Broz. A koliko je taj Broz bio iniligentan, govori i ova činjenica. U Bihaću jedne godine izvalio je on nešto zbog čega i dan danas kad se setim slatko se nasmejem.  ''Drugovi, ja vidim da vi naprjedujete, (on kao naš rabaj Vasilije).  No ja danas ćujem, da vi imate ozbiljan problijem. Ćujem da u ovom vašiem grdu vi imate pedeset posto nepismjenijeh. Ja bih voljeo da kada sledeći put dođem ovdije ta cifra bude obrnuta''. Posle ovog komentara, zašuta  Pavle ko zaliven.

Vera je važna, važnija od mnogo čega. Bacimo pogled na Crnu Goru. Na vijenac Njegošev. Na krunu Nikole I. Od Nikole ne bi većeg Srbina a od Mila većeg izdajnika. Obojica vladari Crne Gore, jedan se borio da stvori, a drugi se bori da uništi. Jedan je čamio što mu politika

Austro - Ugarske ne da, da se približi Šumadiji. ''Nikada mi nećemo dozvoliti da se dve srpske države približe, jedna drugoj''. Glasilo je u pismu upućenom Nikoli I, knezu Crne Gore posle rata sa Turskom 1876 godine. Drugi pak sprovodi referendum ne bi li što dalje Crnu Goru udaljio od Šumadije. U istinu on nalazi dobre saradnike u Beogradu. Beograđanima je lepše sa Šiptarima, nego li pak sa Crnogorcima??? A i Titigrdjanima izgleda da je isto tako, lepše sa Šiptarima. Šta je Nikolu I vezivalo za Srbiju, a šta Mila odvezuje od Srbije. Prosto. Vera. Nikola I je bio Hrišćanin Pravoslavne vere. A Milo veruje u Marksa.

Zbog svega toga i smatram da je vera najvažniji faktor u očuvnju nacionalnog identiteta.

Zato sam ovih zadnjih četiri meseca i posvetio toliko vremena ne bi li se kako spaslo  što se spasti može. Zato sam toliko vremena posvetio ne bi li i moj doprinos pomogao da se nekako izađe iz corsokaka, jer znam da ako Crkvu izgubimo izgobili smo sve. Najviše i najžešće sam piso o kanadskom vladici Georgiju. Ne zato što ja protiv njga imam bilo šta personalno. Ili sam pak ljubomoran na njegov položaj. Ne, nego naprotiv. Jer tamo dokle ja mogu da kamen dobacim on ne bih mogao ni da ga donese. Mene brine da na takvom položaju stoji čovek koji nije u stanju da se na njemu održava. Taj čovek je upropastio i uništio sve što se uništiti može. Uzmimo samo jedan vidljiv i lako dokaziv primer. Svi su ovih dana na internetu mogli da vide slike onih škrabotina iz njegovog manastira. Po njima se lako može zaključiti umetnički kvalitet i sposobnost slikara. Kakve su ono Nakaze? Čak se tamo jasno prepoznaje lik čifuta Flisa, koji je i zaista, dao onu famoznu izjavu, da su se Srbi dobrovoljno iselili iz Sarajeva. Slika takovog bandita stoji u srpskom Manastiru. Zašto? Zato što je kum manastira lični njegov prijatelj. Pa da te škrabotine i jesu neko umetničko delo, zašto dakle da jedan isti čovek u gotovo svim  Crkvenim Hramovima u Kanadi, radi njihovo odslikavanje? Poznato je da su u prošlim vremenima vladari uzimali različite protomajstore za gradnju, i različite slikare za živopisanje, hramova. Kako bi kompozicija bila lepša. Na ove škrbotine kako saznajem utrošeno je skoro tri četvrtine miliona dolara. Tolika sredstva bačeno u ništa. Medjutim ovo je sitnica u odnosu kako se neplanski i besmisleno bacaju sredstva u ništa. Ta sredstva nisu pala sa neba nego ih je narod odvajajući od svoih usta poklonio Crkvi. Ta sredsva nisu vlasništvo ni Patrijarha ni Episkopa. To je narodna muka i znoj priložena i žrtvovana kao Božiji dar. Oni koji su priložili hoće da znaju za šta su ta sredstva upotrebljena, i hoće da se njima namenski raspolaže. Jesu li one škrabotine po zidovima crkve u Miltonu, vredne da se na njih jedana para utroši?

Ali kako rekoh nije samo to. Daću samo još dava primera. Zahvaljujuci nepromišljenosti lično vladike Georgija, za izgradnju crkve u Misisagi pozajmljeno je nekih tri miliona dolara. Onda se taj isti vladika zamerio jednoj upravi koja je prilično dobro umela da rukuje sa novčanim sredstvima. Raspustio i rasterao upravu a samim tim i narod. Možda bih se nekao i lakše podneo dug da se narod nije razišao. Gledam skoro finasijski izveštaj. Trenutno samo na interes se placa godišnje $ 274,000.00. Prvo što mi je palo u oči je da je interes previsok. Negde oko 10% po mojoj proceni. Pitam jednog poznanika: Pobogu brate, zašto plaćate toliko visoku stopu interesa, izgleda da Vam je kreditni rekord loš?  -Na Žalost jeste – odgovara on. Uzmimo da se taj interes tako visoko plaća već nekih pet godina, pa i možda više. Ravnih 1.5 milona dolara je utrošeno na inters. Toliki novac bačen uzalud. Zar se nije moglo drugačije, zar se nije moglo sačekati još dve tri godine pa da se skupi više sredstava, pa recimo da se u gotovu uloži 1.5 miliona, a ostalih 1.5 da se pozajmi ako je bilo potrebno. Vidim već se sa nekim nestrpljenjem pribeglo odslikavanju sa istim ''umetnikom'' koji je krečio Milton. Dakle ne ide se na to da se dug smanji nego da se poveća.

Treci primer uzimam suđenje sa Kočom Rdaojkovićem. Na to suđenje je u ništa bačeno $ 374,000.00 onoga vremena. U to vreme mogli smo za taj isti novac sagraditi još lepšu crkvu u Misisagi, nego što je ova današnja. Jer ne treba da čudi što članovi Novogračaničke Eparhje neće ni da čuju za vladiku Georgija.

Preti nam još jedan spor, koji mudrost miltonska započinje. Ima li neko na ovome svetu da tome čoveku stane na put, i kaže: dosta, zaista je dosta. A oko čega se sporimo? Pitanje je prosto, odgovor prost, mada objašnjenje može da bude komplikovano. U principu sporimo se oko ničega i gotovo oko gluposti. Da je pameti i razumevanja do spora ne bih ni došlo. Došlo bi do blagoslova. Juče nekom pomenuh onaj insert iz knjige Episkopa Braničevskog, gde je on opisao semberijski klan. Taj neko ipak predstavlja nešto unutar crkve. Pa me pita, je li i zaista Episkop Braničevski, to i napisao. Uzmite knjigu pa proverite. Svaka mu čast, kada se usudio da to napiše, kaže meni taj čovek. - Ali ne zaboravite Episkop Hrizostom je bio jedan od naših najinteligennijih Episkopa, posle Drugog svetskog rata. – Dodade moj sagovornik. Medjutim, nastavlja on, ja sam u bogosloviju bio primljen pedesetih, ti si zemljače iz iste eparhije kao i ja. U tim godinama, pa sve negde do druge polovine osamdesetih, niste mogli dobiti ama baš nikoga da se upiše na bogosloviju. Strašno je to bilo. Pa zato ne treba da Vas čudi što su nam episkopi takvi kakv je Georgije. Ne, i mene to ne čudi, pošto sam i sam odbio da idem u Bogosloviju, iako mi je bila ponudjena. Ali još uvek verujem, da mora da postoji neko, bolji od Georgija da se zavladiči, i da, da veći doprinos. Mada sada ima dobrih kandidata za Bogosloviju, i daobijamo već dobre i iškolovane bogoslove, nego se boim da će ponovo početi da opada interesovnje ako se ne promeni ponašanje u rukovidstvu u crkvi. Mislim ako ne dobijemo bolje episkope. Kome je stalo da se nosi sa takvim avetima kao sto je episkop kanadski? Na žalost vidim da nije jedini.

Da se ponovo vratim sporu koji nameće episkop kandski. Da li CŠO treba da budu korporacije ili ne, na ovom kontinentu? Po meni i onima koji trezveno razmišljaju to nije nikakvo sporno pitanje oko koga bi se trebalo gožiti. Za neke je to neki ''bauk'' koji im zadaje probleme. Kao što sam ranije napomenuo i naznačio u drugim dopisima, CŠO na ovom kontinentu su osamostaljene kada je u pitanju rukovođennje i upravljanje posedima kojima one raspulažu. Nije dovoljno imati neki pravilnik što se zove ''Statut'' ili ''Ustav''  ugraditi u njega, neki član u kome piše celokupna imvina eprahije stoji pod starareljstvom eparhijskih upravnih organa. Pa to onda i lažno prevesti na engleski da je celokupna imaovina zavedena na eparhijsko povereništvo (held in ''Trust'') i reći mi smo sada vlasnici svega. Jeste tako piše  ali da li je to činjenično stnje. Ne treba ići daleko. Celokupna imovna eparhije kandske je Manastir u Miltonu, jer ona jedino ima tapiju na taj manastir.  To sam nekoliko puta pokušao da objasnim eparhijskim trustovima i sve je bilo uzalud. Kada je Niagara oformila korporaciju, episkop je sa nekim išao u katasterski zavod (land registry office) pokušao da stavi zabrnu kako povereništvo ove CŠO ne bi prevelo imovinu na korporaciju, i na kraju sve je bilo uzalud. (Treba čitati moj dopis PD i '' I tako Episkop Zabrani Bogosluženje u Crkvi koja je  ''Izuzeta'' iz Njegove Jurisdikcije). Nije bilo moguće sprečiti povereništvo da ostvari svoj cilj. Svaka druga CŠO koja do saad nije stvorila korporaciju, može da učini isto, jedino i naravno da njena uprava uz sebe pridobije većinsko članstvo. Dakle radi se o jednom neznanju koje nije samo zahvatilo episkopa kandskog i njegov uži krug saradnika, već i na žalost dobar deo crkvenoga klira. Da u  tzv. ''statutu'' eparhije kandske postoji jedan član koji kaže da za osnivnje korporacije je potrebna saglasnost eprhijskih vlasti, u tom slučaju Niagara a i sve one CŠO bi imale problem da bez dozvole tih vlasti predju sa neformalnih udruženja na formalne i legalne entitete organizovane korporacije. I o tome sam ranije pisao i govorio. U slučaju eparhije kanadske postoji još jedan problem a to je zato što je njen istrument Pravilnik odnosno tzv. ''Statut'' nelegitiman, jer nije ''registrovan'' kako u pismu od Episkopa Irineja u uvodnom delu piše. Ako se reč ''registrovan'' ovde zameni sa ''odobren'' jer se statut ne može registrovati nego odobriti kod civilnih vlasti, onad bi se moglo potražiti neko rešenje, mada ne verujem da bi ''Statut'' odobrile ovdašnje civilne vlasti zbog toga što nije usklađen prema stautarnim normama Provincije Ontario, niti je pak u skladu sa Federalnim Propisima. Dakle, svaki unutrašnji dokument, bilo da je običan Pravilnik ili Ustav, ili Statut, nazovite ga kako hoćete, ako nije sačinjen prema statutarnim normama državnih vlasti, postaje mrtvo slovo na papiru i pada u vodu kada treba da se primeni.

U čemu je zabluda naših jereja i njihovih savšetnika. Prosto. U nepoznavnju legalnog sistema. Mnogo se ovde radi na svoju ruku, pogotovu kada, kao što episkop kanadski ima za najbližeg savetnika sopstvenog sekretra, koji je proizvod isto kao i on komunističkog sistema. Koji je narcisoidno, samouveren da sve zna a u stvari, je osoba veoma plitke pameti. Sa tom praksom i tom školom, ne samo crkveni faktori, nego svi mi mlađe generacije Srba treba da se ne služimo. Kako je jednom Dobrica Ćosić veoma dobro to objasnio. Citiram. Ne srećimo potonje generacije, našom srećom, jer neće shvatiti koliko smo mi nesrećni bili. Završen citat. Ja bih dodao. Ne mislimo o sebi da sve znamo, jer ne možemo shvatiti koliko ne znamo. Zar se igra sa Niagarom nije pokazala, kao totalni neuspeh i poraz miltonske politike? Da li će nesrećni sinovi i ovog puta krenuti u neki montirani sudski proces iz koga, jedino na to i mogu da računaju, će izaci kao sigurni gubitnici. Zar već jedna tužba nije propala kao ništavna. Koliko je do sada na nju teško stečenog dolara bačeno u ništa? Nije li već jednom dosta? S druge strane ako se nastavi sa odugovlačenjem zabrane bogosluženja u ovoj CŠO, ona neće imati drugog izbora nego sama da pribegne sudu i da iznudi privremenu meru (court injiction) na episkopsku odluku. Miltonske glave se moraju ohladiti, ako žele da se ovaj slučaj reši kako treba. Nije mi bila namera da samo pišem o Niagari na ovom mestu. Niagara se sama po sebi nametnula kao primer. Već hoću da objasnim u čemu je zabluda u celoj hijerarhiji naše Crkve. Očigledno da postoji težnja da se imovina centralizuje, i da sa njom vlada isključivo sveštenstvo. A da laici budu sporedni. Da, ali. To je možda u jednom momentu i bilo ostvarljivo, dok se razmerice, govorim o Kanadi, izmedju episkopa i vernika nisu pretvorile u otvoren sukob. Kažem da je bilo moguće ali ne i praktično. Kako ranije napomenuh svaka CŠO i u Kandi i u SAD je vlasnica svoje imovine, kako pokretne, tako i nepokretne. Sa tom imovinom CŠO su slobodne da raspolažu gotovo kako hoće, legalno prema zakonu i onako kako članstvo tih CŠO naredi i zahteva od njihovih uprava. Nisam za to da se sve odluke sprovode samovoljno i bez sporazuma sa episkopom. Ali ako episkopske odluke nisu na svom mestu, ako pak episkop nastupa samovoljno i ne prihvata dialog, što je i defakto, stanje u slučaju eparhije kanadske. Onda se mirim sa činjenicom da CŠO rade onako kako smatraju da je za njih najbolje. Ne treba dozvoliti da se sredstva upropaštavaju uzalud. Imamo mnogo iskustvava u tome. Korporacije nisu dakle nikakvo zlo kako se to pokušava nametnuti od strane pojedinih crkvenih klirika. One su jedan izuzetno dobar istrument koji ako se pravilno iskoristi može da se dobro upotrebi. Tamo gde nema korporacije vlada javašluk. Treba uzeti slučaj u Londonu Ontario, gde se Crkva kloni padu. Ne kažem da taj javašluk tolerišu državne vlasti.¹ Naprotiv. Već je to zato što se misli da se tako može. Zato što još niko nije pokušao da sperči episkopa kanadskog, odnosno da ga stavi na sud zbog kršenja zakona. Kao i zbog toga što u svoim ne promišljen potezima prevazilazi svaku granicu. On se jedino ježi na korporacije zato što je jednom na sudu, sudeći se oko koropracije doživeo poraz, pa sad umišlja ako nema korporacije onad nema poraza. To nije istina ali sad ne želim da o tome pišem nadalje.

Kako pomenuh težnja postoji da se centralizuje vlast, i sprovede neka opšta diktatura u kanadskoj eparhiji, a ta težnja se pokušava sprovesti centralizovanjem imovine. Odnosno kako bi se ta imovina pregrupisala iz samostalnih jedinica CŠO u jednu i registrovala kao celokupna imovina Eparhije. U postojećem nekorporiranom sistemu koji zastupa većina klira to je nemoguće. Da bi se to postiglo trebalo je Eparhiju inkorporirati, i pridobiti sve CŠO da pristanu da se i njihove imovine uključe u tu eparhijsku korporaciju. Na to se i mislilo izgleda kada je u Begradu bila predstvljena priča o tobožnjoj registraciji statuta. Te je zbog toga i reprodukovano ono famozno pismo, od SA Sinoda da episkop registruje Statut. Samo što su se tu nekako kako narod kaže, pobrkali lončići. Opet puko i prokleto neznanje. Ne može se registrovati dokument, već organizacija, ili institucija, a dokument kojim se ta registrovana jedinica rukovodi postaje automatski njen sastavni deo. Naravno koji se uz zahtev članstva, ili pak nekih drugih faktora, a uz odobrenje članstva može uvek menjati, ili usavršavati amandmanima.

Sa korporacijama CŠO na ovom kontinentu prvi su počeli Grci. Grčka CŠO u Otavi je registrovana u korporaciju još 1936, godine slede ih i Ruska i Ukrajinska Zagranična Crkva. Ne vidim da ove Crkve imaju probleme sa korporacijama. Zašto samo SPC itiče da su joj korporacije problem. Da li to naši vladike i Patrijarsi umišljaju da su oni vlasnici crkvenih poseda? Iako su naše CŠO prilično samostalne, nisam video težnju ni jedne CŠO da se odvoji i ponese imovinu sa sobom. Dokle god ta i takva CŠO nosi prfiks Srpska Pravoslavna CŠO, ona kao takva pripada SPC, bez obzira da li je korporacija ili nije. Pitanje je samo gde više može da se lovi u mutnom. Episkop kanadski misli da kada CŠO nije korporacija, da se tu može više uloviti. Da li je sve baš tako?

Ovde je trebao da bude kraj. Međutim čuh juče još jedan smešan komentar na račun korporacija. Neki u kanadskoj eprhiji misle da postoji dobar, i loš način registrovanja korporacija. Pa vele oni, neka Niagara registruje tu dobru korporaciju, kao što je to učinila Misisaga, i vladika će veli, biti zadovoljan. Smeja sam se do suza. Ne postoje loše i dobre registracije. Sve religiozne organizacije se mogu registrovati u korporaciju, po samo jednom obrazcu. A to je da su dobrotvorne religiozne organizacije, sa unapred propisanim objekcijama, ili bez njih. Niagara i Misisaga su registrovane na isti način. Ako se misli na istrument korporacije, odnosno njen pravilnik, to je nešto drugo. Samo što svaki pravilnik religioznih organozacija mora da bude u skladu sa statutarnim nornmama kako provincijskim tako i federalnim. Privremeni pravilnik Niagare je sastavljen u skladu sa ovim normama. Medjutim kako saznajem Pravilnik Misisage nije. Nisam ga čitao pa ne mogu da komentarišem. Ako je taj pravilnik Misisage radjen prema Semberijskim normama onda on može i lako da bude oboren.

Na kraju za sve treba razumevanja, znanja i dialoga. Ovde je pomanjkanje svega, pa se zato i sporimo.

                                                                                                                        Janko Bojić

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар