PREDAVANJE EPISKOPA BAČKOGA DR. IRINEJA BULOVIĆA U ZAGREBU

Katoličko - pravoslavni dijalog prebrodio je iskušenja

Danas bi se razložno moglo ustvrditi kako su anateme prvotno bile usmjerene »ad hominem«, dakle, prema konkretnim osobama. Stoga se teško može govoriti o konačnom i općem, međusobnom izopćenju Crkava, kako zapadne tako i istočne, iz jedinstva Crkava Božjih, budući da je bila riječ o sporu konkretnih osoba, tj. kardinala Humberta i patrijarha Cerularija, i njihovih sljedbenika.

»Zato papa Pavao VI. i patrijarh Atenagora I. u svome sinodu, uvjereni da izražavaju opću želju pravednosti i jednodušni osjećaj ljubavi svojih vjernika i sjećajući se zapovijedi Gospodina: 'Ako doneseš dar svoj na žrtvenik i tu se sjetiš da ti brat ima nešto protiv tebe, ostavi dar tu pred žrtvenikom, hajde i najprije se izmiri s bratom (Mt 5, 23-24), izjavljuju sporazumno:

a) da žale uvredljive riječi, neosnovana predbacivanja i djela vrijedna osude što su na obje strane obilježili ili pratili žalosne događaje te epohe;

b) da jednako žale i dižu iz sjećanja i iz krila Crkve proglase ekskomunikacije koji su ih slijedili, i čiji spomen djeluje sve do naših dana kao zapreka zbližavanja u ljubavi i da ih predaju zaboravu;

c) da oplakuju, na koncu, nemile prethodne slučajeve i kasnije događaje koji su, pod utjecajem raznih faktora, među kojima obostrano nerazumijevanje i nepovjerenje, doveli konačno do stvarnog raskida crkvenog zajedništva« - riječi su Zajedničke deklaracije Pavla VI. i Atenagore I. o ukidanju anatema iz 1054. od 7. prosinca 1965. koje su pročitane na početku predavanja »Pravoslavno viđenje katoličko-pravoslavnih odnosa 40 godina nakon ukidanja anatema iz 1054. godine«, koje je u srijedu 7. prosinca u dvorani Tribine grada Zagreba na zagrebačkom Kaptolu održao episkop bački dr. Irinej Bulović.

Na predavanju, koje su organizirali Vijeće Hrvatske biskupske konferencije za ekumenizam i dijalog i Katedra ekumenske teologije Katoličkoga bogoslovnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, među mnoštvom koje je dupkom ispunilo dvoranu nazočni su bili: kardinal Josip Bozanić, zagrebački pomoćni biskup Valentin Pozaić, dekan zagrebačkoga Katoličkog bogoslovnog fakulteta dr. Tomislav Zdenko Tenšek, protojerej stavrofor o. Marinko Juretić, profesori i studenti KBF-a, biskupijski svećenici i redovnici, redovnice, predstavnici ostalih kršćanskih Crkava u Republici Hrvatskoj i medija. Episkopa je Bulovića na početku pozdravio kardinal Bozanić istaknuvši kako su glavni akteri ukidanja anatemâ, papa Pavao VI. i carigardski patrijarh Atenagora I, to učinili po savjesti poslušni Kristovu pozivu i zapovijedi. Taj je korak bio povod novim koracima i inicijativama, kao i putovima zajedništva između sestrinskih Crkava, Katoličke i Pravoslavne. Episkopa Bulovića pozdravio je potom predsjednik Vijeća HBK za ekumenizam i dijalog zagrebački pomoćni biskup Vlado Košić, istaknuvši pritom kako je ekumenizam dio katoličkog identiteta, ali i općekršćanskoga identiteta, jer je riječ o izvršavanju Isusove zapovijedi. Predavača je slušateljima predstavio pročelnik katedre ekumenske teologije Katoličkoga bogoslovnog fakulteta u Zagrebu dr. Jure Zečević, koji je ujedno bio i voditelj predavanja. On je naglasio da je episkop Bulović, kao član Svepravoslavne komisije za dijalog s Katoličkom Crkvom i Komisije Svetoga arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve za dijalog s Biskupskom komisijom Hrvatske biskupske konferencije, osoba koja može mjerodavno i dokumentirano predočiti pravoslavno viđenje katoličko-pravoslavnih odnosa.

Dr. Bulović je na početku istaknuo kako njegovo predavanje neće biti akademska rasprava, nego više pokušaj procjene, za razliku od ocjene koju on ipak ne bi davao, katoličko-pravoslavnih odnosa u svjetlu povijesnih događaja. Odmah je iznio zanimljivu tvrdnju kako davni tekstovi anatemâ od 16. srpnja 1054. nisu de facto povijesno stvorili raskol između kršćanskog istoka i zapada, kako se to rasprostranjeno smatra, nego su, nažalost, stvorili samo jednu od mnogih pretpostavaka da do njega dođe. Slično se mogu promatrati i tekstovi dvaju prvih biskupa kršćanskog zapada i istoka nastalih tisuću godina kasnije, dakle, prije četrdeset godina, koji su poništili spomenute davne dokumente o izopćenjima. Oni su okrenuli novu stranicu u povijesti Crkve i međusobnih odnosa između pravoslavnog i rimokatoličkog svijeta, ali nisu tom gestom automatski skinuli sve probleme i sporove koje su se prethodna stoljeća nagomilala. Međutim, stvorili su preduvjete za početak zajedničkog puta kojim se mogu prevladati svi sporovi, i u tome je njihovo veliko značenje.

Također je upozorio kako se u ono doba uglavnom nisu razlučivali pojmovi ekskomunikacije i anateme koji su označavali isključivanje iz zajedništva. Međutim anatema je u širokim slojevima poprimila puno oštriji smisao, a to je potpadanje pod neku vrstu prokletstva. S današnjeg se motrišta može reći, koliko god rigidno odzvanjali tekstovi anatema, posebice kardinala Humberta, danas bi se razložno moglo ustvrditi kako su oni prvotno bili usmjereni »ad hominem«, dakle, prema konkretnim osobama. Stoga se, kada je riječ o uzajamnim anatemama, teško može govoriti o potpunom, konačnom i općenitom izopćenju Crkava jedne od drugih iz jedinstva Crkava Božjih, budući da je bila riječ o sporu konkretnih osoba, kardinala Humberta i patrijarha Cerularija, i njihovih sljedbenika.

Među slušateljima nazočili su visoki katolički i pravoslavni velikodostojnici, kao i predstavnici drugih kršćanskih Crkava

Episkop Bulović je u nastavku ponovno iznio vrlo zanimljivo mišljenje kako on osobno u kontekstu onodobne crkvene povijesni ne vjeruje da su tadašnja dva ključna aktera, kardinal i patrijarh, bili uopće svjesni da stvaraju trajni rascjep između dviju Crkava, a posebice cijeloga kršćanskog istoka i zapada. Također je rekao da je nužno i postaviti pitanje legitimnosti njihovih odluka, jer se niti jedan od njih nije prije donošenja konačne odluke konzultirao u okviru svoje Crkve, s jedne strane s drugim patrijarhatima, a s druge strane sa samim papom. No, te su geste konkretnih povijesnih osoba, koje su se našle u sporu, naknadno proširene na dvije Crkve »staroga« i »novoga« Rima, te su prešutnim konsenzusom postale općeprihvaćena činjenica. Međutim, važno je naglasiti kako samim time jedinstvo još nije u pravome smislu prekinuto, nego je taj proces trajao dosta dugo. Dakle, nije g. 1054. označavala kraj euharistijskog i kanonskog zajedništva, jer postoje povijesna svjedočanstava koja svjedoče i o kasnijim slučajevima zajedničkog slavljenja euharistije, ako se uopće i može govoriti o potpunom prekidu jedinstva. Jedinstvo je ipak postupno prekinuto zbog rastućeg otuđenja i iskustava, kao što su npr. osvajanje Carigrada od strane križara, što sve dovodi do dubokog rascjepa, a odlučujući udarac s teološke strane je, prvi put u povijesti, osporavanje eklezijalnosti jednoj Crkvi od strane druge. Rascjepu je, iz pravoslavne perspektive, svakako pridonijelo i formiranje raznih tzv. »unija« na prostoru Istoka, zbog čega su se pravoslavne Crkve osjećale kao da ih se u spasenjskom smislu doživljava »nevalidnim«. U širokim je slojevima stvorena klima nepovjerenja koja je poprimila ekstremne oblike, koja se npr. na zapadu ogleda u uzrečici »graeca fides - nulla fides«, tj. grčka vjera - nikakva vjera, a na istoku riječ »Latini« je poprimila izrazito negativno značenje. To je, kao što se vidi, bio dug i tragičan proces koji je doveo do potpunoga međusobnog nepoznavanja. Upravo se u takvom duhovno-psihološkom ozračju ogleda smjelost i proročki karakter geste pape Pavla VI. i patrijarha Atenagore I. Episkop Bulović je također istaknuo da je osim II. vatikanskog koncila, koji je progovorio novim jezikom o pravoslavnom Istoku i koji je velik iskorak na ekumenskom polju, veliku ulogu odigrao i cijeli niz katoličkih teologa koji su savjesno proučavali povijest koncila i ukupnu tradiciju Crkava Istoka i Zapada. Neprijeporno je da je ukidanje anatema, unatoč brojnih osporavanja, očitovalo neprestano djelovanje Duha Svetoga u Crkvi.

Episkop Bulović se u nastavku predavanja osvrnuo na najvažnije posljedice ukidanja anatema, koje se može prepoznati u promjeni karaktera odnosa između crkvenih velikodostojnika Istoka i Zapada, u sve češćim kontaktima među biskupima i episkopima lokalnih Crkava, a one se odražavaju i na opće odnose u ekumenskim nastojanjima, budući da crkveni velikodostojnici obiju Crkava svojim teološkim razmišljanjima utječu jedni na druge gradeći međusobno razumijevanje. U toj novoj atmosferi dijaloga utemeljenog na povjerenju dolazi se do spoznaje kako na izazove sekularizacije, bioetike, susreta s drugim religijama, javnoga morala, socijalne pravde i sl. treba odgovoriti zajedničkim nastojanjima i naporima s obje strane. Među važnim duhovnim posljedicama toga događaja jest i početak teološkoga dijaloga oko zajedničkih doktrinarnih pitanja. Unatoč pojedinim teološkim razilaženjima, u dijalogu nestaju unaprijed osuđene strane te nema međusobnoga osporavanja crkvenosti. Ostavlja se najšira mogućnost da se svestranim zalaganjem može doći do formuliranja jedinstvene vjere u različitosti teoloških izričaja.

Episkop je izrazio mišljenje kako je katoličko-pravoslavni dijalog prebrodio velika iskušenja, a da su najvažnije dimenzije toga dijaloga teološka i praktična. Obje te dimenzije mogu se ogledati i u najnovijem susretu i dogovoru s papom Benediktom XVI. o bezuvjetnom nastavku dijaloga Katoličko-pravoslavne komisije na općoj razini, čiji bi se sljedeći susret trebao održati u Beogradu. U tom smislu, episkop Bulović je rekao da je na razini pravoslavlja usklađen novi pristup u pogledu pitanja grkokatoličkih Crkava, te da to pitanje više neće biti tretirano zasebno, nego u okviru općih eklezioloških tema i analiza. Izrazio je nadu da će i druga pitanja, kao što su »filioque« ili pitanje sadržaja papina primata biti riješena u svjetlu zajedničkih predanja obje sestrinske Crkve.

Sudionicima tribine zaključnim se riječima obratio i dekan KBF-a dr. Tenšek ocijenivši da se u episkopovu razmišljanju može prepoznati duh Kristova svjedoka, koji je, osvijetlivši prošlost, usmjerio konkretne korake plodnoga ekumenskog dijaloga između dviju Crkava u budućnosti, što je uzajamna odgovornost svih članova i jedne i druge Crkve. Podsjetio je na činjenicu da su obje Crkve na ovim prostorima poduzele brojne, konstruktivne i plodne inicijative na oživotvorenje koncilskih želja, misli i inicijativa, u kojem je između ostaloga spomenuo međufakultetske ekumenske simpozije triju bogoslovnih fakulteta: beogradskoga, ljubljanskoga i zagrebačkoga, koji su bili organizirani svake dvije godine od 1974. do 1990. kada su zbog ratnih prilika prekinuti. »Unatoč tomu, žižak ekumenskog svjetla nije potpuno utrnut već je ostao gorjeti u srcima i savjestima onih koji nisu prestali vjerovati i misliti da je ekumensko nastojanje oko jedinstva kršćana predmet vjere« - zaključio je dr. Tenšek. Susret je završio zajedničkom molitvom za jedinstvo kršćana.

Hrvoje Marinov Matejić

+ + +

ПИСМО ЈЕРОМОНАХА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА ВЛАДИЦИ ЛАВРЕНТИЈУ

Атина, 26. нов. / 7 дец. 1972

Од стварања света 7480.

 Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

 Благословите! Опростите што  Вам досађујем овим писмом, но повода  за њј, су два. Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично “екуменишете” по Западу на начин  који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и  треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45 апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви. Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви слушате, или читају апостол, итд. (на пр.. Тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто канонски шкакљиво, износи један чланкописац у последњем “Православљу”, од 1. 12.1972,

где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији. Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, 

по савести, да одбијемо част  саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већ је Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

             Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији

“фанариотски екуменици “ а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ “светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аусбургу, јуна 1971, причешћивали “ или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда  леле и куку! Зао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко?  Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео), ја Вас молим,  не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. Јереси и кривоверја, у име српских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпо-ставише Православље јереси, у име свих св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Српска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става безјеванђјелскога, по речи: “Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!” Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом “екуменизам”, и да стану нарицати: “Како падоше силни” (израз еп. Др. Данила).

               Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то неби опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

          Јеромонах Иринеј

+ + +

Сведок 29 нов. 2005.г.

 Епископ Иринеј 30 година на трону Нишке епархије
О НОВОМ ПАТРИЈАРХУ ОДЛУЧУЈЕ ШЕШИР, А О РАСКОЛИМА ЉУДИ
Зоран МАРЈАНОВИЋ ФОТО: Кокан КАМЕНОВ

       У недељу увече је у Нишу одржана несвакидашња свечаност. Академијом у сали Народног позоришта обележен је јубилеј достојан поштовања - 30 година од како је на трон Нишке епархије дошао владика Иринеј.
       Уважен као сређен и промишљен човек, градитељ цркава и дипломата којем је намењено да излази на крај с расколима, владика Иринеј је у очима многих већ "виђен" као један од реалних кандидата за патријарха у неком будућем времену. Он не воли да му се то помиње, али новинари, ко новинари, бивају упорни.
       Сведок: Патријарх Павле је, због онемоћалости, већ два пута нудио оставку. Шта ће се десити?
       Владика Иринеј: Није он нудио оставку, само је помињао. Говорио је да више не може да прати догађаје али, како време пролази, он на то све мање мисли! Доћи ће једног дана и до тога... Пре рата се, за време краља, отприлике знало, или је то била жеља владара, ко би могао бити патријарх. Данас се то не зна. Патријарха бирају само епископи...
       С: Било је идеја да се патријарх бира јавним гласањем, а не из шешира?
       В.И: Говорило се о томе, али је одлучено да остане по старом. Дакле, епископи (њих 40) ће опет предложити три кандидата, њихова имена ће бити ковертирана и стављена у камилавку (владичанску капу), а одатле ће бити извучено име будућег патријарха. То је апостолски начин бирања, тако су апостоли радили после Јуде... Предлог да се патријарх бира акламацијом није прихваћен.
       С: Значи, мора се лобирати за тројицу?
       В.И: Гласањем се може постићи само то да се одаберу тројица кандидата. Остало је у Божјој руци.
       С: Били сте епископ 15 година у социјализму и још толико у фази промене друштвених односа. Шта сте забележили као преломни тренутак за Цркву?
       В.И: Веома важан догадај у црквеном животу десио се 1989. Тада су, поводом обележавања 600 година од боја на Косову, мошти кнеза Лазара однете из београдске Саборне цркве на Косово, одакле су путовале кроз Куршумлију, Прокупље и Лесковац до Ниша, где су остале целе зиме у овдашњој Саборној цркви, а напролеће су наставиле пут по Србији. Тај догађај представљао је својеврстан пресек времена, од тада дува Србијом други ветар.
       С: Није ли то био смишљен потез, у тренутку када је Милошевић подгревао српски национализам?
       В.И: Мислим да пренос моштију кнеза Лазара није био везан за Милошевића. Био је то предлог неких личности из науке. Било је и противника те идеје. Ђорђе Трифуновић је писао: "Куд с тим сухим костима!?" и није био једини који је тако мислио. Међутим, желело се да се обележавање јубилеја Косовске битке повеже с моштима кнеза Лазара, што је била чисто црквена ствар. Било је и проблема, нарочито у Нишу и Крушевцу. Тадашња крушевачка политичка структура имала је задатак да цео догађај сведе на најмању могућу меру. Где год су мошти донете, одржана је свечаност, али у Нишу и Крушевцу су те светковине највише спречаване. Ипак се и ту окупила маса света.
       С: Значи ли то да је Милошевић желео да лично он подигне српство, а не Црква?
       В.И: Не верујем да је Милошевић рачунао на овај догађај када је правио своје планове за покретање народа. Преношење моштију заиста је било чисто црквена ствар. А друго је питање како је Милошевић подизао национализам, и какав му је национализам био потребан - деструктиван или конструктиван!
       С: Зашто је преношење моштију било важно за Цркву?
       В.И: Зато што се у тим тренуцима догађао морални преображај народа. Био је то свечани чин, са свакодневним молитословљима и богослужењима. Народ је масовно долазио на целивање. У сваком граду мошти су боравиле најмање недељу дана, негде и три. Тако је мноштво људи могло да дође, а то је све стварало другачије расположење. У том времену осетио се другачији дух у народу.
       С: Да ли је Црква у довољној мери искористила тај велики политички прелом и измењен однос Србије према себи самој?
       В.И: Не знам да ли је Црква ту нешто користила, и колико. Ми смо, мање-више, увек били мало уздржани. Кад су се јављале лако схватљиве идеје, Црква није журила да их употреби. У сваком случају, она то није чинила плански!
       С: Свеједно, околности су јој веома ишле на руку и много тога се променило?
       В.И: То је неоспорно. Једно време је Милошевић био велика нада, поготово онда када Титово име није спомињао и када је показивао некакве знакове своје жеље да реши неке старе проблеме Цркве с државом.
       С: На пример?
       В.И: На пример повратак дела црквене имовине. Било је неких обећања, рађала се нада и нарастала су наша очекивања, али се врло брзо показивало да то није искрено и обећања нису испуњавана.
       С: Вероватно је и то допринело да се Црква дефинитивно огради од Милошевића?
       В.И: Врло рано су се у Сабору и Синоду чули гласови да је то обмана. Врхунац је био када је Милошевић позван у Сабор, 1991. године, заједно са Миланом Бабићем из Книнске крајине. У међувремену је међу њима пукла тиква и нису хтели да се састану. Милошевић је дошао на Сабор и био је замољен да каже како види ситуацију, непосредно пред ратове. Умео је да буде фин, говорио је са доста оптимизма... На то је устао владика Атанасије и, онако на свој начин, питао: "Докле ћете да нас заводите за Голеш-планину!?" Очекивао сам да ће патријарх Павле можда мало смирити насталу ситуацију, али он је оћутао и само рекао: "Господо, завршили смо разговор".
       С: То је био крај?
       В.И: Да! Црква и Милошевић су се разишли! Патријарх Павле је касније покушавао у више наврата, зарад народа и јединства у Србији, да успостави некакве контакте. Неки су га осуђивали због тога, али он је то чинио искључиво вођен намером да се помогне српском народу.
       С: У више наврата имали сте важну улогу у међународним пословима Цркве. Колико сте пута били у САД?
       В.И: Тамо сам одлазио 22 пута! Сабор је хтео 1989. да ме постави за епископа у Чикагу! Још 1985. послао ме Синод да посетим Чикашку епархију, једну од четири, колико их тамо имамо (ту су још епархије у Питсбургу и Лос Анделесу, као и у Канади). Прошао сам великим делом Америке и поднео извештај Синоду, али се није тиме завршило. Догодине су ме изабрали за администратора Чикашке епархије, на годину дана! Ту 1986. провео сам углавном у Америци. Срео сам се са Иринејем Ковачевићем, вођом раскола из милановачког краја, тако да сам и на земљачкој основи успоставио с њим трајни контакт. Више пута смо разговарали о томе како да се превазиђе раскол, који је био катастрофалан.
       С: У чему је била суштина проблема? Тито? Четници?
       В.И: Доминантно је мишљење да су цео раскол измислили и спровели - комунисти. Убацили су своје људе. А тамо су се некомунисти узајамно оптуживали за свој пораз - недићевци четнике, четници недићевце и љотићевце... Сви су били озлојеђени, нису могли да долазе у земљу а свако ко је тамо одлазио био је за њих комуниста. Онда је међу њима пукло. Тадашњој Југославији је то одговарало, она је подгревала раскол, убацила је своје људе на обе стране да направе што већи лом. Паметнији су то схватили али су били немоћни, била су то српска посла! Кад наш човек ухвати један пут, онда срља као прасе, нигде да скрене...
       С: Шта је била идеја учесника раскола?
       В.И: Једни су хтели да остану уз Српску православну цркву, други да се одвоје и прогласе себе посебном црквом, као данас Македонци.
       С: Која је политичка опција подржавала сепаратизам?
       В.И: Скоро све поражене структуре из рата, али најмање љотићевци. Они су били везани за матичну цркву. Многи су тада гледали на коју ће страну отићи Ђујић, јер нису хтели да буду с њим. Он се наметнуо као вођа и кад се он определио за мајку Цркву, други су пошли на супротну страну. Раскол је био страшан, ишло се на судове, пуцала су кумства, брат с братом није разговарао, једне су звали расколницима, друге комунистима или федералцима!
       С: Како сте испливали?
       В.И: Били смо упорни и ти заоштрени односи почели су поступно да се раскрављују. Дошао је и патријарх Павле и саветовао Иринеју Ковачевићу да се обрати Синоду захтевом за превазилажењем проблема. Он је прихватио и временом је сукоб изглађен, мада не у потпуности. Остале су старе административне поделе на три епархије и ту још има варница. Битно је да је успостављено канонско и литургијско јединство, раније се није могло замислити да једни и други буду у истој цркви! Нажалост, и данас обе стране још имају свештенике у истом месту, уместо да се створи једна парохија у једном граду.
       С: Сви ти епископи данас учествују на Сабору у Београду?
       В.И: Да, сви долазе овде. Тражимо начина да се то до краја превазиђе, отишли су са сцене људи који су се најжешће супротстављали, а садашњи свештеници више нису тако жељни раскола као претходна генерација. Они су овде школовани, а конфликти четника, комуниста, недићеваца и љотићеваца све више припадају историји. О расколима одлучују људи, а њих време смењује.
       С: Док се то смиривало, добили смо раскол у Црној Гори?
       В.И: Нажалост, Мираш Дедајић је мој дак из Призрена, сумњива личност! Али, није то раскол у оном америчком смислу. То води групица коју подржава државни врх Црне Горе. У питању су два-три свештеника, око Цетиња. У осталим деловима Црне Горе није тако. Али, ова групица је подржавана од државног врха и траје. Проблем ће бити решен када се реши судбински однос Србије и Црне Горе, односно ако оду Мило Ђукановић и бар још двојица поред њега.
       С: Жешћа је прича у Македонији?
       В.И: Много жешћа! Корени су дубљи, проблем дуже траје, и случај митрополита Јована најбоље говори о томе. Њега многи погрешно називају српским митрополитом, што је погрешно. Он је македонски митрополит! Црква у Македонији има потпуну аутономију унутар Српске православне цркве. Једина обавеза македонског митрополита јесте да на литургији помене српског патријарха, као што патријарх помиње све патријархе православних цркава. То није никакво понижење. Друга обавеза Македонаца је да известе патријарха и затраже сагласност када бирају поглавара. Они имају свој Сабор и свој Синод, они самостално бирају епископе и патријарх СПЦ једино устоличава поглавара Цркве у Македонији.
       С: Да ли уопште треба очекивати да се нове суверене државе на Балкану одрекну захтева за својом црквом?
       В.И: Ми им то не оспоравамо! Нама не смета постојање Македонске цркве. Смета Грцима, јер не могу да схвате да неко назива себе њиховим именом.
       С: Значи ли то да конфликт постоји због Грка?
       В.И: И због Грка! За наше односе, они су Македонска православна црква, која признаје патријарха српског. А за православни свет, они треба да буду Охридска архиепископија, наставак старе, историјске Охридске архиепископије. То је историјски оправдано и било би признато од свих других цркава.
       С: Има ли изгледа да се тај конфликт ускоро реши?
       В.И: Нажалост, после Нишке декларације и њиховог каснијег одбацивања тог заједничког документа, расцеп је постао много дубљи. Поготово је томе допринео случај митрополита Јована.
       С: Били сте дубоко укључени у конципирање Нишке декларације. Шта је њена суштина?
       В.И: Био сам укључен од почетка, састајали смо се наизменично у Србији и Македонији и пуки случај је хтео да одлучујући сусрет буде у Нишу. Тада смо постигли потпун споразум! Отклонили смо све што су они сматрали сметњом, изљубили смо се и договорили да се ускоро видимо и отворимо епоху добрих односа, али је тамо све пало у воду. У њиховом Синоду је фалио један глас па да Декларација буде прихваћена.
       С: Шта се, за ових 30 година, најважније десило у Вашој епархији?
       В.И: Најважније је то што смо сачували облик црквеног живота. Ако нисмо много напредовали, бар није назадовано, сачувано је оно што је вредно. Сачували смо кохезивност свештенства. У епархији данас има 200 свештеника, никад с њима нисам имао проблема. Наравно, бивало је различитих ситуација, људи су људи а 30 година није мало. Најсложеније је било с неким људима из Удружења свештеника.
       С: То је синдикат свештеника?
       В.И: Немам утисак да су били синдикат. Они су били државна организација, која је требало да изнутра држи у рукама Цркву, у интересу државе.
       С: У вези са ондашњим Социјалистичким савезом?
       В.И: Апсолутно! Преко њих је држава хтела да има потпуни уплив у живот Цркве. Хвала Богу, било је ту и паметних људи, који су такву везу с државом искористили у корист Цркве, али било је и политиканата, који су упливали у политичке воде, па су само по спољашности били свештеници и ни по чему другом. На срећу, било их је врло мало.
       С: После 1996. грађено је и гради се много цркава?
       В.И: Као што нисмо довољно запазили значај преноса моштију кнеза Лазара, тако сада као да смо спремни да заборавимо и 1996. годину, а то је, бар овде у Нишу, био крупан догађај и велики прелом. Однос који је тада на златној основи успостављен између града и Епархије, као центра епархијског живота и организације, траје и данас.
       С: Многи су питали зашто се 1996. нисте појавили на Тргу?
       В.И: Нисам то хтео, моје место није било на Тргу. Учинио сам нешто друго. Једног дана је та маса света дошла пред храм и захтевала да се јавим. Тада се још није знало куда све то иде и на шта ће да изађе. Двориште Саборне цркве било је пуно, трг испред цркве такође препун... Вође тог покрета јавиле су ми пола сата раније да ће доћи и ја сам одлучио да говорим начелно.
       С: Било је прижељкивања да будете оштрији?
       В.И: Неки из Цркве, да им не помињем имена, замерали су касније зашто владика није јасно казао шта је наш пут, и томе слично. А ја сам имао у виду да сам, ипак, епископ и да Црква мора бити изнад свакодневних збивања. Осим тога, наших је верника било на обе стране. Неки су били изразито активни а неки не, али су и ти други ипак припадали Цркви, било крштењем, било неком другом везом. Тешко је чинити хируршки рез међу верницима. Зато сам начелно рекао да се Црква увек постављала на страну правде, истине и слободе - поготово наша црква. Нисам директно казао да људи у протесту треба да наставе то што раде, говорио сам начелно, а о томе је свако могао да расуди...
       С: Ко је умео да разуме, схватио је?
       В.И: Баш тако! После ме, то вече, звао грчки амбасадор. Рекао је да је у Београду слушао мој говор и честитао ми је на храбрости да изађем пред масу.
       С: Након 1996. Црква је добила знатно већу улогу у друштвеном животу. Да ли јој је одговорила?
       В.И: Да се разумемо, ја нисам имао проблема ни са ранијим председницима општине Ниш. Ипак сам ја био представник Цркве и према мени су сви, мање-више, били фер. То не значи да су сви били фер и према Цркви, нити да су такви били и они други у власти. Сасвим коректну сарадњу са Црквом, у оно социјалистичко време, имали су председници нишке општине Божидар Јоцић и Драган Павловић. Са др Животом Живковићем већ смо имали много ближе односе, то је увелико мирисало на промене. Два-три пута је долазио да се консултујемо и то није било праскозорје него зора нових односа Ниша и Цркве. Посебан тон тим односима дао је др Војислав Митић, тадашњи председник градске владе, нарочито у изградњи Хиландарског метоха.
       С: А после протеста?
       В.И: То је већ било сасвим другачије. У време Зорана Живковића више нисам ја одлазио градоначелнику, него је он долазио у владичански двор. Тако је било и са Гораном Ћирићем, а што се Смиљка Костића тиче, он је још као директор Дуванске индустрије учинио за Цркву много.
       С: Како оцењујете данашњу позицију Цркве?
       В.И: Данас са локалним властима имамо односе који су нормални и природени Цркви. Мислим да Црква не жели да одлучује о ономе што је се битније не тиче, али не жели ни да ћути онда када треба да се чује њен глас.
       С: И у нишком крају ничу нове цркве на све стране?
       В.И: У последњих 12 година направљено је у овом крају више цркава него сто година уназад! Тако је хтео народ. У околини Крушевца градили су ноћу, јер нису имали дозволу. У селу близу Ниша направили су цркву поред гробља, опет без дозволе, па их позвали у општину и питали шта сад да раде. Ови што су градили рекли им да ћуте и, ако их неко пита, да кажу да је то капела за гробље, па ће бити и вуци сити и козе на броју. А ако хоће проблем, онда нека руше! И остала је црква...
       С: Колико има нових цркава?
       В.И: Започето је стотинак, неке су завршене, неке се још граде. Осим Хиландарског метоха, започетог у време Животе Живковића и Војислава Митића, почетком деведесетих, све остало грађено је касније. Највећа је црква Светог цара Константина и царице Јелене, у великом Парку Светог Саве, на раскршћу Булевара Немањића и Византијског булевара. Много тога ишло би брже, али нас је, нажалост, задржао пожар у Саборној цркви, 2001. године.
       С: Колика је била штета?
       В.И: Толика да смо могли направити још две или три цркве! Пожар нам је створио дупли трошак. Избио је у тренутку када је скупо реновирање Саборног храма било већ при крају. Тако је пропао новац уложен у реновирање, а потом је морало бити потрошено још више новца за обнову спаљене цркве.
       С: Ко су били највећи донатори у обнови?
       В.И: Много је дала Република Србија, нешто је дала и савезна држава (све захваљујући Зорану Живковићу), највише је дао град, а недавно је и Дуванска индустрија уплатила 50.000 евра (у периоду Смиљка Костића било је већих уплата за реновирање, али је то прогутао пожар).
       С: Када ће обнова бити окончана?
       В.И: Ево, управо сам добио обавештење Светог синода да ће се освећење обновљене цркве обавити 14. маја 2006. Предложио сам Сабору да се у мају освештају и црква и нова зграда Богословије и то је прихваћено. Сабор, који се одржава сваке године у мају, почеће овог пута у Нишу, а затим ће бити настављен у Београду. Грађевински радови су завршени, постављен је нов прелеп иконостатс, који су направили крагујевачки мајстори од ораховог дрвета и много је лепши од претходног. Иконе ће бити још лепше! Нажалост, ничим се не може надокнадити вредност икона Ђорђа Крстића и његових академских опонената, који су се свађали преко новина због различитог поимања сликарства и који су те своје разлике исказали на иконостасу изгорелом непосредно после обављених конзерваторских радова.
       С: Шта је с фрескама?
       В.И: Некако их нисмо много ценили, а сада сматрамо да су биле изузетно добре, мада су радене техником "ал секо". Радио их је академски сликар Владимир Предојевић, иначе Рус српског порекла, који је осликао и патријаршијску капелу и био дворски сликар. Тек после пожара, када је са зидова спала прашина, појавили су се очувани делови фресака у изузетној лепоти.
       С: Могу ли се обновити?
       В.И: Тешко! Рађене су на веома танком слоју сувог малтера, а тај слој је страдао на високој температури и претвара се у прах. Настојаћемо да се очува бар фреска цара Константина и царице Јелене, његове мајке.
       С: Увођењем веронауке у школе Црква је ушла у државну институцију?
       В.И: И то је био велики тренутак! Највише што је Ђинђић урадио за Цркву било је што је пресекао дилему о веронауци. Она је насилно укинута 1947. и сада обновљена. Нисмо инсистирали на томе да буде обавезна, а друга страна је парирала грађанским васпитањем. Сагласни смо, не мора да учи веронауку дете чији родитељи то не желе. Никог не треба присиљавати, ко жели нека прихвати.

КОСОВО МОРАМО ДА ОДБРАНИМО

      С: Шта ћемо с Косовом?
      В.И: Став Цркве је да се за Косово боримо свим расположивим средствима. Да га бранимо и да га одбранимо! Знамо да сила узме куле и градове, али то не значи да смо ми Косово дали и да ћемо се с тим помирити. Јевреји су чекали на Јерусалим 800 година!

ВАТИКАН ЋЕ БИТИ ПОЗВАН У НИШ НА ЈУБИЛЕЈ КОНСТАНТИНОВОГ ЕДИКТА

      С: Године 2013. навршиће се 1.700 година од Миланског едикта, којим су цареви Константин и Лициније дали слободу вероисповести свима у римском царству, па и хришћанима. Шта припремате?
      В.И: Цар Константин Велики је рођени Нишлија, Миланским едиктом је одредио будућност западне цивилизације и за тај јубилеј смо започели врло велики посао. Имаћемо ускоро једну од најлепших дворана, саграђену уз саму Саборну цркву. Чим добијемо нашу велику салу, идуће године, почећемо циклус предавања са тромесечном динамиком. Онда ћемо то ширити по Србији. Носилац свих активности биће Српска православна црква, али ће центар бити у Нишу.
      С: Треба ли очекивати неки велики међународни скуп?
      В.И: Свакако! У Ниш ће доћи представници Милана, Цариграда, Тријера, Солуна - свих градова везаних за Константина.
      С: Може ли се до тог датума, током предстојећих осам година, искристалисати иницијатива о уједињењу католичке и православне цркве?
      В.И: До уједињења је дуг пут! Добро би било да се поводом овог јубилеја бар приближимо, да се боље упознамо. На уједињење нећемо чекати десет векова, колико траје расцеп, али се оно не може догодити за 20 година! За почетак треба бар успоставити односе у којима нећемо нападати једни друге.
      С: Може ли се десити да тим поводом папа буде позван у Ниш?
      В.И: То је ствар црквене дипломатије, али Ватикан ће сигурно бити позван.

ЗБОГ ГЕРМАНА САМ НАПУСТИО ЦРКВУ, А ГЕРМАН МЕ УЧИНИО ВЛАДИКОМ

      С: Шта Вас је привело Цркви?
      В.И: Рођен сам у средини где се чуо звук звона мале српске Свете горе. А мала српска Света гора су овчарско-кабларски манастири. Још у раној младости напустио сам гимназију и отишао, са 15-16 година, у манастир Преображење у Овчару, са дивним братством. После седам-осам месеци, један образовани монах посаветовао ме да ја ипак наставим школу. Рекло би се да сам изгубио годину дана, али та година је трасирала мој животни пут. Вратио сам се и завршио гимназију, затим отишао у призренску Богословију, тада једину у нашој земљи, и потом завршио Теолошки факултет, али увек са идејом да постанем монах.
      С: А онда сте закорачили у свет лаика?
      В.И: Једног тренутка, због неспоразума с патријархом Германом, који је био мој епископ, јер је још администрирао у Жичкој епархији, почео сам да размишљам о некој другој животној путањи. Уписао сам правни факултет и запослио се у "Центротекстилу". Али, то је било кратко, једва годину дана. Напустио сам тај посао и постао професор у призренској Богословији.
      С: Како сте, тако млади, успели да се увалите у неспоразум с патријархом Германом?
      В.И: Није то био директан конфликт. Постојала је црквена личност која је била мало прогоњена, а ја сам стао уз њу. Патријарх ме погледао подозриво, схватио сам да не иде на добро и тражио да разговарамо, али ме није примао. Имао сам још један испит до краја студија, и учинило ми се да треба да потражим други пут. Уписао сам права и отишао у војску, па у "Центротекстил".
      С: Какав сте били војник?
      В.И: Једини испит из којег сам пао била је предвојничка обука, на трећој години студија! Али, у војсци је било другачије, војници су људи из народа, то је мој терен.
      С: Касније сте се сретали и сарађивали с патријархом Германом?
      В.И: Наравно! Кад сам дипломирао и рекао патријарху да желим да радим у Богословији, одговорио ми је да, ако тако хоћу, треба то да учиним одмах. Замонашио сам се, рукоположио и отишао у Призрен као свештено лице. Било је то 1959. године, од тада сам монах. Био сам у Призрену до 1963, затим сам провео у Атини годину дана на постдипломским студијама теологије, али је искрсла потреба да се вратим и нису ми дозволили да останем још две године и довршим те студије. Остао сам у Богословији до 1967, а онда сам постављен за управника Монашке школе у Острогу. Тамо сам провео две и по године, па сам изабран за ректора Богословије у Призрену, где ме је затекао избор за епископа-викара, који је помоћни епископ патријарха. Годину дана касније, 1975, изабран сам акламацијом за епископа нишког. У Сабору патријарх увек предлаже избор и викара и епископа, па је јасно какав је, кроз све то време, могао бити однос патријарха Германа према мени.
      С: У каквом сте односу били с патријархом Павлом?
      В.И: Увек сам му био доста близак. Он је био призренски епископ 33 године, био је тамо у време када сам ја био професор и ректор. Знам гао као изузетног човека, искреног, критичког према себи и другима, уздржљивог и врло скромног живота. С ким год разговарао, увек је говорио оно што је мислио. Био ми је професор на трећој години Богословије. Тада је био у манастиру Рача, па је искрсла потреба за наставницима и он је то радио годину дана, али није хтео дуже. Предавао је апологетику и руски језик.
      С: Дакле, знате се још док је био у манастиру?
      В.И: Не! Знамо се и пре но што се замонашио! Он је Славонац, 1941. године разболео се на плућима и дошао у овчарско-кабларске манастире код Јелисеја Поповића, катихете Чачанске гимназије и старешине манастира Света Тројица, изузетно доброг човека. Ту се опоравио, упознао са оцем Јулијаном, касније игуманом студеничким, прешао код њих у благовештење, замонашио се и остао! Тако сам га знао још као Гојка Стојчевића. Управо када сам писао молбу за Богословију, он ми је помагао и показивао како то треба написати!

Каталог Православних ресурса на интернету

А како је епископ бачки причао некад:
ПИСМО ЈЕРОМОНАХА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА ВЛАДИЦИ ЛАВРЕНТИЈУ

Ако коза лаже, рог не лаже?
КУДА ТО ИДЕ ПРАВОСЛАВЉЕ?

Интрвју са епископом нишким Иринејом
О НОВОМ ПАТРИЈАРХУ ОДЛУЧУЈЕ ШЕШИР, А О РАСКОЛИМА ЉУДИ

Насловна  

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина  

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар