PRAVOSLAVLJE DANAS

Да ли је Српска Православна Црква коначно смогла снаге да јавно проговори о притисцима и утицају комуниста на СПЦ и о свештеним лицима која су добровољно сарађивала са УДБОМ. Да ли је ово први знак да ће истина коначно видети светлост дана и да издајник никако не може бити неко ко је ратовао у српској војсци и бранио своје село и своје огњиште и да се не могу расколницима звати они који су остајући на Христовом путу одбили да се повинују комунистичкој немани и безбожницима.

Предавање које је у недељу, 15. јануара у храму Светог Саве у Кембриџу, САД, одржао протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, даје наду да ће добро ипак надвладати зло, али исто тако треба рећи да је велики посао пред СПЦ уколико заиста истински жели да се ослободи свих оних који су обукли мантије из интереса и са непоштеним намарама. Много свештеника је страдало у време комунизма, али и после пада комунизма наставило се са прогоном свештениих лица која су покушавала да јавно проговоре о тим смутним временима и оних који нису хтели да се одрекну истине зарад лажног братства и јединства. Да их сад не набрајамо јер је много боље да то уради СПЦ и јавно им се извине за учињену неправду. Праве вредности се морају поштовати, а онима који су се замонашили да би јурили за новцем или показују било какве настраности, таквима за сва времена треба стати на пут.

ПРЕДАВАЊЕ О СВЕТОМ ИСПОВЕДНИКУ ВАРНАВИ - ЕПИСКОПУ ХВОСТАНСКОМ

У недељу, 15. јануара у храму Светог Саве у Кембриџу, САД, одржано је предавање о животу и страдању Светог Исповедника Варнаве, Епископа Хвостанског. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве из Београда, чија седма књига говори о овом Светитељу.

Само дан раније, о. Саво је одржао предавање у суседној портландској парохији, држава Мејн. Занимљиво је напоменути да су и Свети Варнава и о. Саво провели године свога тамновања у Зеничком затвору, само у различито време. Нажалост, сличну судбину су доживели и многи садашњи парохијани портландске парохије када су се, за време последњег рата у Босни и Херцеговини, нашли у Зеници. Била су ово прва предавања на америчком континенту о светитељу који је управо рођен у Америци, у Гери, Индијана.

Говорити о Светом Варнави значи говорити о човеку који је себе сто посто предао Христу и који је у свако доба могао да каже са мном је Бог, односно ја сам са Богом, рекао је аутор прве књиге о Светом Варнави, о. Саво Јовић.

Кроз речи о Светом Варнаву, прота Саво је говорио и о оном времену које је отац Јустин назвао “страсном четрдесетогодишњицом” и навео неколико примера страдања свештеника у доба тзв “мира”, када су многи мислили да живимо у слободи. У том времену није било дана, па ни сата да неко од свештеника Српске Православне Цркве није био на робији. Од 1944. до 1984. године, убијено је више од 300 свештеника, од којих се, већини, ни гроб не зна. Више од 500 свештеника је осуђено на дугогодишњу робију. Они су у разним казаматима широм тадашње Југославије издржали више од 2000 година робије. Терор који су безбожници чинили према нашој Цркви (привођења, саслушавања, застрашивања, оптуживања, суђења, хапшења, мучења и убијања њених свештенослужитеља и верног јој народа) може се упоредити с временом крвожедних римских императора у првим вековима Хришћанства. Али, у исто време, и истрајност српског свештенства може се мерити са вером и издржљивошћу првих хришћанских мученика, који су својим трпљењем натерали прогонитеље да, попут безбожног Јулијана Отпадника, на крају, ипак, признају: „Галилејче, победио си!“

Свештеника Богољуба Николића, рекао је прота Саво, комунисти су ухватили с пролећа 1945. године, и у затвору ОЗНЕ у Крагујевцу држали неколико месеци. Иследници су му понудили најсрамнију ствар, да изађе пред зграду Општинског суда у Крагујевцу и на збору, пред народом, јавно изрази кајање што се није определио за комунисте кад Бога ионако нема!?

Уцењивали су га породицом рачунајући да ће га сломити, али без успеха. Чак су му довели и супругу мислећи да ће га њене сузе и брига за децу натерати да промени одлуку. Међутим, када се у затвору срео са протиницом замолио ју је да разговор прође без суза и да му не помиње да ће деца остати сирочићи. „Они ће ме свакако, каже, убити те би се држањем говора само узалуд осрамотио и огрешио, а ви ћете довека патити и стидовати. Овако ћете ме неокаљаног лакше и достојније ожалити!"

На растанку је заветовао протиницу да подиже децу и да утиче да се нико од њихове родбине, чак и ако буде имао моћи, не свети крвницима за његову смрт јер је време сад такво, а њих нека пита Онај што мисле да Га нема шта су радили!.

Убијен је у Крагујевцу, а да му се, као и многима, до данас не зна гроб.

Гост из Београда је навео и пример проте Саве Банковића који је одробијао 20 година, од чега 12 година у самици, затим свештеника Милана Пашића из Ужица и многих других.., нагласивши да је најсветлији лик у овом смутном и крвавом времену, прави духовни витез у мантији био Свети епископ Варнава, подробно описујући његово тихо животно ткање од Гере где се родио 31. јануара 1914. године, до манастира Беочина где се 12. новембра 1964 упокојио. О. Саво је говорио и о данима које је провео у зеничком казамату, као и о сведочењима затвореника о Светом Варнави. Они су му причали да су га и Муслимани и Срби и Хрвати подједнако поштовали и још за време живота називали светим човеком. Један од затвореника је о. Сави упутио следећу молбу: “Оче, молим те, ако изађеш жив са робије, напиши да је Варнава био светац ! ”. Светим човеком су га звали и становници Сарајева, као и студенти, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, о чему сведоче Његова Светост Патријарх српски Г. Павле и почивши прота Лазар Милин. Даље је о. Саво описао тамновање Светог Исповедника Варнаве у затворима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, као и време које је провео у кућном притвору у манастирима Ваведењу, Гомионици, Крушедолу и Беочину, нагласивши да је отрован у педесетој години живота, када се 12. новембра 1964. године упокојио, или боље речено када се родио за вечност, закључио је о. Саво.

Из пресуде Светом Варнави се види да су људи који су је донели, мислили да ће владати вечно. Толико је било неправилности и противречности на суђењу и у донетој пресуди као да их и није много бринуло да ли ће је некада неко прочитати. Врхунац вапијуће неправде су показали тако што Епископу Варнави нису дозволили да каже завршну реч.

На крају је о. Саво закључио да је Свети Исповедник Варнава био изузетна личност. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом и који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Као бескомпронисми борац за истину и правду и ватрени родољуб, имао је несаломиву енергију. За њега се може рећи да је био Свети архипастир Цркве Христове, истински служитељ светог олтара Божијега, храбри витез, достојанствени сведок Христа Васкрслога; буктиња која је светли у тами, и коју тама не може обузети; неугасива звезда водиља нараштајима који долазе; свештеномученик и неустрашиви исповедник који је био спреман да се ухвати у коштац са свим оним што је комунистичка власт чинила народу, вери и Цркви. Један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења. Човек који је увек био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије.

Због свих његових врлина којима се украсио, због срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе, једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, и Календар Светих наше Помесне Српске Цркве. Његов спомен ће се обележавати 12. новембра сваке године, што је обзнањено и свим сестринским православним Црквама у Васељени.

Међу многобројним питањима која су о. Сави, по окончаном предавању упутили многобројни окупљени, једно је било: “Да ли постоје нека сведочанства о сарадњи православних свештеника са Удбом ?”.

О. Саво је одговорио потврдно и навео неколико књига које су до сада објављене и у којима се именом и презименом помињу свештеници који су сарађивали са УДБОМ, односно СДБ-ом (Службом државне безбедности). Знам, нагласио је о. Саво, да је у том времену био најјачи притисак комунистичке власти на православне свештенике, и разумем неке који се том притиску нису могли одупрети и који су пристали на сарадњу, али не разумем оне који су се добровољно пријавили да прате и денунцирају друге свештенике и своје парохијане, а најмање их разумем, и то ме боли, што немају снаге да се данас јавно покају због тога и затраже опроштај.

Ово јединствено предавање о Светом Исповеднику Варнави и његовом страдању, као и страдању Цркве у послератном периоду, остаће парохијанима бостонске и портландске парохије у неизбрисивом сећању.