|
На слави у манaстиру Свети Врачи у Зочишту
Хладно новембарско јутро. Ситне капи кише се играју по шофершајбини нашег аутомобила док се возимо путем од Ораховца ка Зочишту. Аутобус је већ одвезо вернике оз Ораховца и Велике Хоче, а на путу ка манастиру скреће и колона аутомобила различитих регистарских таблица. Неуморни отац Серафим помаже КПС полицајцима да нам нађу место за паркирање што ближе манастиру како са децом не би смо дуго пешачили. Ма нема везе, стотинак метара није ништа. Некада смо километрима пешачили до манастира, ради здравља, кажемо. На улазу у манастирску порту протосинђел Стефан, игуман зочишки стоји са десетак младића из Ораховца, проверава да ли је све у реду и дочекује госте. Честитамо му славу, а он уз благослов каже: "Има доста народа, хвала Богу, црква је препуна." Пробијајући се кроз масу раздраганих људи, овдашњих, али и странаца, стижемо до улаза у цркву. Чује се појање. Литургија је већ почела. Али ни корак даље не могу. Од мноштва људи не може се ући у цркву. Не одустајем. Две жене излазе. Простором направљеним између људи пробијам се до целивајуће иконе и моштију. У малом олтару отац Миленко, парох великохочки око себе окупио игумане косметских манастира. Отац Кирило из Драганца, до њега отац Ромило из Дубоког Потока, па отац Мирон из Светога Јована. Ту су и монаси из Архангела, па отац Макарије стигао са Сурчина, из манастира Фенек. За певницом још десетак монаха, а са њима Дарко, Вита, чика Љуба... Крај крста из Јерусалима стоје старице из Призрена... Поглед заустављам на, из рушевина извађеној, икони Светих Врача. "Хвала Вам, опет сте нас сабрали". Више не осећам хладноћу, а и киша је престала, видим кроз прозорче. Херувика лебди ваздухом, а ја осећам како херувими својим крилима милују душе свих овде сабраних. Са Царских двери чује се позив за причешће. Поређала се дечица, а ону мању носе родитељи у наручју. Има ли веће радости од осмеха на лицима тих малих анђела, док свештеник изговара "Причешћује се раб Божји..." Резање колача се обавља под тремом у порти. На столу неколико колача. Сестра Вера, учитељица у пензији из Београда, пита ме шапатом : "Која ли је то домаћица овако лепо колаче нашарала?" Осим манастирског, ту је колач овогодишњег домаћина Слободана Станковића, па колач који је у име Дома здравља Ораховац принела докторка Достана Грковић али и колач породице Милић из Велике Хоче. Домаћин за наредну годину се већ јавио игуману. То је Срђан из Лесковца, који с породицом тренутно живи у Косовској Митровици. У празничној беседи отац Мирон на примеру васкрсења овога манастира потврђује моћ вере Христове:
"Васкрсење овога манастира показује да је добро боље и јаче од зла, да је правда снажнија од неправде, да је народ јачи од стихије зла која је покушала да Цркву свету и народ хришћански протера са својих огњишта и са своје земље." Наше је да се молимо, за опстанак овога манастира који је на прагу Косова и Метохије. Ово село је тренутно без српског живља, оног живља које је хиљадама година пре основало ово село, али ми не губимо наду да ће се они који су се у овоме храму венчавали, крштавали и који су сахрањивали своје упокојене крај зидина овога манастира, вратити и испунити овај манастир и цело село. У реду за свету нафору нашли су се верници из Београда, Краљева, Грачанице, Митровице, Дрсника, професори из Штрпца, али и познати књижевници из разних крајева допутовали да са овдашњим народом и манастирским братством прославe славу. Међу њима је и уредник часописа Хвосно Зоран Ђорђевић, па председник удружења писаца Милан Михајловић, професор Филозофског факултета Слободан Костић, народни појац Светлана Стевић, песник родом из ораховачког села Ратковца Ранко Ђиновић... А онда, док су се једни нашли за трпезом љубави у недовршеном манастирском конаку, други су чекали на поклоњење пред моштима Светих Врача, где је за болесне читана и посебна молитва. После молитве и чаше црног вина из ораховачког виногорја, и после вишесатног одмора уз пријатељске разговоре у порти и домаћини и гости преселили су се у салу Омладинског центра у Ораховцу где је одржана промоција збирке песама Крстопоље песника Ранка Ђиновића чиме је додатно увеличана радост данашњега празника.
Оливера Радић
|
|