Звезда је рођена!

 

"Нема ништа ново под сунцем", говорио је премудри Соломон. "Нека ућути премудри Соломон", говорио је свети Јован Златоусти, јер је ново под сунцем Христово Васкрсење. И ми кажемо: нека ућути премудри Соломон, и нека умукне, јер сада има још једна новост. На духовном и интелектуалном хоризонту српског народа појавила се нова, велика и сјајна звезда. Додуше, не Витлејемска, али ипак звезда-водиља, која собом осветљава пут онима који су у тами и сенци смрти.

Погодили сте, то је Епископ бихаћко-петровачки Хризостом Јевић!

Мислите да се шалимо? Ни најмање. Пишемо са пуном озбиљношћу и одговорношћу, и спремни смо да образложимо сваку своју реч. Пре неколико дана је владика Артемије на сајту Епархије рашко-призренске објавио два Хризостомова писма под насловом "На суд народу". То значи да смо ми, као припадници народа, позвани да изнесемо свој суд о писмима епископа Хризостома.

Прво што смо приметили у Хризостомовим текстовима - то је 60 (словима: шездесет) правописних и граматичких грешака! Тако нешто се није догодило никада у историји човечанства, да се на толико високом нивоу пишу писма са толиким бројем правописних и граматичких грешака. То је нешто потпуно ново под сунцем! Зато и кличемо, заједно са светим Јованом Златоустом: нека ућути премудри Соломон!

Већ видимо негодовање на лицима наше бриселске елите. Како смо смели да доведемо у везу клицање светог Јована Златоустог о Христовом Васкрсењу са Хризостомовим писмима?! Опростите, ми се никада не бисмо дрзнули да тако нешто урадимо, него смо то видели од митрополита Амфилохија. Шеф његовог кабинета служио је васкршњу литургију у Скадру, и тим поводом је објавио следећу вест:

Зар и то није ново под сунцем?

И раније су јеретици и муслимани учествовали у васкршњим литургијама, само што су тада клали и убијали православне - или за време саме васкршње литургије, или непосредно после литургије. Најупечатљивији пример је бомбардовање Србије од стране "савезника", тј. евроатлантских јеретика на Васкрс 16. априла 1944. године, у десет сати ујутру, док је верни народ тек причешћен излазио из храмова и радосно махао савезничким авионима. Само на Београд је бачено хиљаду и по тона "васкршње помоћи", пола Београда је сравњено са земљом, између осталог и породилиште, где су побијене мајке и бебе које су се тог Васкрса заједно са осталим жртвама удостојиле мученичких венаца у Царству Христовом.

Данас, међутим, јеретици и муслимани учествују на васкршњој литургији као никада раније - данас они помажу према својим могућностима да све буде како приличи Празнику. И још више од тога - њихово присуство данас даје посебну драж Васкрсењу Христовом. Јесте тај Празник велики сам по себи, али нема ону посебну драж коју му даје учешће јеретика и муслимана. Кад би у Скадру било факира или гутача ватре, и они би својим учешћем увеличали Празник и учинили га још дражеснијом, али и ово је нешто сасвим ново под сунцем. Зато - нека ућути премудри Соломон!

Исто тако су и два Хризостомова писма унела посебну драж у овогодишње васкршње празнике. У два кратка текста епископ је направио 60 (словима: шездесет) правописних и граматичких грешака! А ми смо позвани да дамо свој суд о томе.

Ми можемо да укажемо на неке грешке, и да поменемо основна правописна и граматичка правила, тј. оно што улази у опште образовање. На пример, не каже се благосолвена, него благословена. После тачке, запете, знака узвика, затворене заграде и других знакова интерпункције пише се размак. Размак се пише и пре заграде. Нисмо физички нападнуту, него физички нападнути. Полицајац нас није објезбеђивао, него обезбјеђивао, а након тих трагичниг догађаја нису о томе јављале свјетски мендији, него су након тих трагичних догађаја о томе јављали свјетски медији. Није својина Црпске православне Цркве, него Српске православне Цркве. Реч Србин пише се великим, а не малим словом, нису плицајци, него полицајци, контакт, а не контак, ксеби се пише одвојено, полиција може бити регуларна, а не регулатна, знаци узвика се не стављају усред реченице (или се стављају у заграду). Ко би тербо чувати светиње косова - пише се овако: Ко би требало да чува светиње Косова? Ви знате да је свијете, па чак и Хашки трибунал, прихавтио принцип индивидуалне одговорности. Свијет, а не свијете, прихватио, а не прихавтио. Будите, а не бидите, одрађујете неке друге послове, а не неке друге послова, одсуства, а не отсуства. Много сам тужан што вам у иваквом тону морадох писати. Није иваквом, него оваквом.

И можемо да цитирамо Хризостома Јевића: "Да ли је могуће да један епископ, који би требао имати просвећен ум, са толико острашћености и отсуства саборне свијести, збуњује и себе и све око себе?"

Али не можемо да донесемо исправан суд о његовим писмима док најпре не сазнамо какви су критеријуми оцењивања у специјалним школама за ретардирану децу. За класичне основне школе знамо да се у првом разреду ђаци не оцењују, а већ у другом разреду се за оволики број грешака добија чиста јединица, чак и ако се сразмерно смањи број реченица и грешака. Са оваквим правописом није могуће завршити ниједан разред основне школе. Бар није могуће у законским оквирима.

Остаје нам само да се дивимо овом невиђеном догађају, који се први пут дешава у историји света, и то на наше очи! И раније су постојали неписмени великодостојници, али су се они увек трудили да се описмене пре него што почну да пишу (као Марко Миљанов, на пример), или су неком другом давали да пише уместо њих, поготову писма на овако високом нивоу. Ово је први пут да је неки неписмени великодостојник сам преузео на себе терет писања неког важног текста, и први пут су свет угледала писма са оволико правописних грешака. Нека ућути премудри Соломон, јер ово је нешто сасвим ново под сунцем! Звезда је рођена! Господ Христос је с правом за Себе рекао: "Ја сам Алфа и Омега", а Хризостом Јевић с правом за себе може рећи: "Ја сам Алфа Кентаур".

Зар вређате Епископа?! - то је једино што у овом тренутку може да падне на памет збуњеним браниоцима части и имена Хризостома Јевића. То су и фарисеји питали апостола Павла, кад нису имали шта друго да кажу: "Зар вређаш првосвештеника?!" А апостол им одговори: "Не знадох да је првосвештеник".

Ни ми више нисмо сигурни да је Хризостом Јевић стварно епископ Српске Православне Цркве. Што рече онај у филму "Ко то тамо пева": "Ја бих проверио да ли они уопште имају венчаницу". И ми бисмо проверили да ли он уопште има потврду о завршеној основној школи. Ако је има, ко му је издао и на основу чега? "Не знадох да је првосвештеник" - рекао је апостол Павле фарисејима. Тако и ми не знамо да ли је Хризостом стварно епископ док се не провере сва његова документа, почев од основне школе.

"Што се ви бринете, Сабор је тај који о томе брине?" - рећи ће Хризостомови браниоци (ако би неко после ових његових писама уопште смео да га брани). У томе и јесте ствар, требало би то поставити на дневни ред мајског Сабора. Тек када Сабор потврди да је Хризостом завршио школе у законским оквирима, тек тада ћемо поверовати да је он стварно изабран за епископа регуларним путем. Све дотле ћемо морати да судимо по плодовима његовог труда, као што је Христос и заповедио. Немогуће је да једном регуларно изабраном српском епископу недостаје елементарна писменост из прва четири разреда основне школе!

Па чак и кад бисмо пошли од тога да је Хризостом Јевић регуларним путем постао Епископ, ни тада се не би могло рећи да ми њега вређамо. Ми смо позвани да искажемо свој суд о појави која се никада раније није догодила, збуњени смо и задивљени, и немамо довољно литерарних средстава да искажемо своја осећања и ону посебну драж коју је Хризостом Јевић унео у наше васкршње расположење. Шта друго да кажемо, осим: Звезда је рођена!

Добро, можда и није Алфа Кентаур. Као што се народ у Христово време питао: "Шта мислите, хоће ли доћи о Празнику?", тако се и данас народ пита: "Шта мислите, хоће ли написати још које писмо?" И људи су се већ поделили на оптимисте и песимисте. Оптимисти кажу: "Обећао је, сигурно ће још писати, јер каже: Хоћу да знате да ћу сваки пут реаговати". Песимисти пак тврде да више неће имати петљу. Ако се покаже да су песимисти у праву, онда значи да Хризостом Јевић није Алфа Кентаур, него нека звезда-репатица, која пролети небом тек толико да покаже колики јој је реп, а затим удари у неку планету као што је пре петнаестак година једна тек откривена комета дрмнула у Јупитер и заувек завршила каријеру, оставивши за собом само мрљу, ево погледајте:

Ако промаши Јупитер, онда задуго нестане негде у безданима васионе, док не опише свој невероватни круг кроз галаксију и појави се тачно на време, али тек за седам и по хиљада година, када ћемо ми већ увелико бити у есхатону и нећемо имати прилику да још једном осетимо посебну драж која је ових дана увеличала наше празнично расположење. Тешимо се једино тиме што ни у есхатону неће бити досадно, бар судећи по причама очевидаца.

*   *   *

Све ове песничке слике, метафоре и алегорије, написане су, као што рекосмо, са пуном озбиљношћу, али ако је потребно да свој суд искажемо "најозбиљније", тј. да изнесемо чисто расуђивање без икаквих песничких слика, ни то нам у овом случају није тешко. Пошто је добро "пробрао своје мисли", Хризостом Јевић је написао владици Артемију дословно следеће: "Али знајте: само свјетлост свијетли! Упалите је, ако имате! Бојимо се таме и тамнила које свуда и на све стране одашиљете". Ако Хризостом владику Артемија третира као таму која око себе на све стране шири таму, онда то неизоставно значи да себе третира као светлост која око себе на све стране шири светлост. И онда то значи да је Хризостом управо у том својству и писао владици Артемију - да просветли таму његову. И то је учинио са шездесет правописних грешака! Где то још има и ко то још тако ради? Најозбиљније питамо. Може ли се било где у свету пронаћи пример где човек на овакав начин покушава својом "светлошћу" да обасја туђу "таму"? Може, наравно. Има тога још много код Хризостомових блиских сарадника и истомишљеника, који, као и он, у СПЦ обављају прљаве послове за Америчку администрацију. Најистакнутији међу њима је Григорије Дурић.

Зар епископа Божијег оптужујете за прљаве послове?! Нападате на Цркву Божију!!! - опет она најузвишенија мисао бриселских посленика (једина је, и зато је најузвишенија). Не, ми не оптужујемо Григорија Дурића за прљаве послове. Он сам себе оптужује. У својој литургијској беседи Григорије Дурић је критиковао неке Додикове политичке противнике (после тога је забранио свештеницима да их причешћују, и то је назвао "одлучењем"), и ево шта је том приликом рекао о њима:

Погледајте, Григорије ЗНА да су они силовали девојчице, и то не пријављује полицији, тако да самим тим објављује себе као њиховог саучесника. Григорије оптужује пре свега САМОГА СЕБЕ, јер за православне вернике, на крају крајева, није ни битно шта су ти људи радили и да ли су радили, али је битно то да православни епископ зна за такве грозоморне злочине, а не пријављује полицији.

Тако и Хризостом Јевић покушава да поучи Артемија, а сам при томе прави толико грешака, колико Артемије вероватно за цео живот није направио. Замислите, 60 (словима: шездесет) правописних грешака у два кратка текста! То можда може да се разуме кад неки балавац пише своје утиске на интернет-форуму, и никада не прегледа шта је и како је написао. Али кад епископ пише епископу? Ту нису у питању само глупост и егоизам, него још и елементарно непоштовање сабеседника. Ако поштујеш онога коме пишеш, онда ћеш ваљда бар једном прегледати шта си и како си написао. Понека правописна грешка може да промакне и после вишекратног ишчитавања, али то ће свако разумети, јер се то свакоме дешава. Али већ приликом првог пажљивог ишчитавања сигурно ћеш отклонити већину грешака, и сигурно нећеш у кратком тексту превидети 60 (словима: шездесет) грешака. Нема сумње да Хризостом Јевић није ниједном прегледао оно што је писао владици Артемију. Најблажи могући суд који се само на основу правописа може изрећи о Хризостомовим писмима гласи да он нема ни елементарног људског поштовања према сабеседнику, а камоли братског односа и хришћанске љубави. А то већ значи да писма није писао са добрим намерама. На такав закључак упућује не само изглед писама, тј. њихов правопис, него и садржина, тј. њихов смисао. А садржина је таква, да њој морамо посветити посебан текст, у наставку ове теме.

Хризостом Јевић постао је познат српској јавности пре пар година, када га је мутна вода избацила на површину, тј. на прве странице дневне штампе, поводом батина које је добио у своме двору. Изударао га је његов свештеник зато што му Хризостом није дао канонски отпуст, али тај податак је брижљиво филтриран у медијима. Медији су приказали Хризостома Јевића као мученика, а о његовом мучитељу нису рекли ни реч - наводно, ухапшен је један осумњичени, и даље од тога ништа није процурило у медије. Такво филтрирање података има своју цену, и ту цену је Хризостом морао платити прошле године, када је изабран да одради најпрљавији посао Синода у читавој историји постојања Синода. Наиме, одређен је да он буде председник "Синодске комисије за пријем обновљених објеката СПЦ у Призрену".

Цела прича се врти управо око тог Хризостомовог ангажмана. И његова писма владици Артемију представљају само наставак тог ангажмана.

"Обнова порушених објеката по Меморандуму" спада у приоритетне циљеве америчких и европских окупационих снага на територији Србије. То је много пута јавно потврђено и у Стејт Департменту, и у Бриселу, и у Америчкој амбасади у Београду. Приоритетни циљ англосаксонских окупатора је да се Срби протерају са Косова. Тај циљ је после Другог светског рата успешно остваривао Јосип Броз Тито забраном повратка исељених Срба, а одмах после његове смрти покренуте су "иредентистичке" демонстрације на Косову, тј. почела је следећа фаза у протеривању Срба. Како се Русија повлачила пред америчком експанзијом, тако је и протеривање Срба са Косова постајало све интензивније. Наталија Нарочницка пише:

Фазе су смењивале једна другу, и тако се дошло до Кумановског споразума, по коме је српска војска коначно пристала да напусти Косово, а заједно са војском кренуло је и српско становништво. Оно што је остало Срба, то је или побијено или сатерано у резервате, по већ опробаном англосаксонском рецепту.

Одмах је започела нова фаза у отимању Косова - отуђивање српских светиња. Ко обнови порушене светиње, тај ће стећи право да их третира као своје власништво. То је суштина читаве "обнове по Меморандуму", и зато је владика Артемије поставио на епархијском сајту текст "Меморандумска обнова не даје никаква права актерима обнове". Хризостом Јевић је скочио као опарен и одмах реаговао на овај текст грубим вређањем владике Артемија.

Хризостом Јевић сам по себи не заслужује да му се посвећује посебна пажња, али интереси које он изражава далеко превазилазе његову личност и одражавају се у њему много очигледније него у другим посленицима глобализма, као што људски глас јаче одјекује у празном бурету. Или још сликовитије речено: свим глобалистима смрде ноге, а само Хризостом Јевић је био довољно глуп да се изује.

Стога ћемо посебну пажњу посветити садржају Хризостомових писама, јер се из њих може боље сагледати и разумети читав процес отуђивања Косова од Србије.

*     *     *

У ком својству је Хризостом писао владици Артемију? Као члан Синода? Свакако није у својству члана Синода, јер Синод најпре мора да заседа, па кад у предвиђеној процедури донесе неку одлуку, онда ту одлуку званичним путем упућује дотичном епископу. Наравно, сви знамо да је то само мртво слово на папиру. У реалном животу ствари стоје овако - најпре Амфилохије објави вољу својих евроатлантских послодаваца, затим се та Амфилохијева изјава провуче кроз седницу Синода, и на првом заседању Светог Архијерејског Сабора та одлука постаје саборска. У сваком случају, ни у овој процедури нема места за Хризостома Јевића.

Као председник "Синодске комисије за пријем обновљених објеката СПЦ у Призрену"? У коментарима испод Политикиног чланка на ову тему неко је покушао да одбрани Хризостома Јевића, па је написао да Хризостом пише Артемију као председник Комисије. Ни у тој функцији Хризостом не може изражавати своје личне ставове док претходно Комисија у законској процедури не утврди чињенично стање и донесе заједнички став, али и тај став не доставља владици Артемију, него Синоду на разматрање (синодска комисија је одговорна Синоду, наравно), а Синод на својој седници доноси свој суд, и уколико питање није у ингеренцији Синода, онда Синод прослеђује предмет Сабору. Осим тога, синодска комисија је одавно обавила свој једнократни посао "пријема обновљених објеката у Призрену", па самим тим она више и не постоји.

Као епископ? Из писма се види да је писано мејлом, нема заглавље и печат, нема деловодни број под којим је заведено у епархијској архиви... То није званично писмо којим се један епископ обраћа другоме.

Као лојални грађанин Федерације Босне и Херцеговине? Е то је већ сасвим могуће. Са позиција лојалног грађанина "БиХ-не" Хризостом Јевић поручује канонском Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском Артемију да се објекти СПЦ на Косову морају третирати као да су ван граница Републике Србије. И као пример и образац наводи своје искуство из хрватско-муслиманске Федерације БиХ-не.

Дакле, владика Артемије не треба да пита локалну косовску власт шта су чланови УЧК радили за време погрома српског становништва и уништавања српских светиња - то не треба ни на крају памети да му буде. Напротив, треба са њима да успостави "диван контак", јер су чланови УЧК вјернији владици Артемију неголи српски полицајци.

Али владика Артемије уопште и не пита "локалну власт" шта су радили чланови УЧК за време погрома, јер он ДОБРО ЗНА шта су они тада радили. У томе и јесте ствар, што цео српски народ и цео свет добро зна шта су они радили за време погрома. УЧК је још пре погрома била на међународном списку терористичких организација, а саму "локалну власт" чине највећи терористи и организатори погрома.

Не сумњамо, међутим, да би лојални грађанин БиХ-не био исто тако лојалан гранђанин Косова и као епископ би успоставио са Рамушем Харадинајем диван контакт и одличну сарадњу. Један такав лојални грађанин већ одавно седи у Дечанима и чека да постане Епископ рашко-призренски. Уочи сваког сабора Теодосије Шибалић најављује свој долазак на чело Епархије рашко-призренске. Недавно је овом лојалном грађанину Косова у посету дошао Борис Тадић, али не званично у својству председника Србије, него у приватну верску посету као обичан грађанин друге државе. Тако га је "локална власт" на Косову пустила да уђе, и тако се он понашао у Дечанима, а све у организацији Хавијара Солане и Нато-алијансе. Био је то први корак у развоју добросуседских односа између Србије и њене окупиране територије. Мали корак за Бориса Тадића, али велики за човечанство.

Хризостом Јевић се не задржава на сопственом искуству лојалног грађанина Федерације БиХ-не. Он иде још даље, па замишља шта би се догодило

И не само да замишља, него и делима потврђује своја замишљања. На поклоничком путовању у Јерусалим, приликом посете синагоги, Хризостом Јевић је за сваки случај турио на главу јеврејски ћулаф, да не би неко, не дај Боже, помислио да он инсистира на ратној опцији!!!

Као да каже: "Сликајте ме са јеврејском капицом на глави, да осигурамо опстанак Бихаћко-петровачке епархије". Ето како он мисли на своју епархију чак и кад је дале ко од ње. А владика Артемије "нема храбрости да се ухвати у коштац са проблемима своје Епархије" и зато никада не ставља на главу бели албански ћулаф, што ће му се неизоставно вратити као велики бумеранг, тј. заузврат ни албанске хоџе неће да стављају на главу српску шајкачу или православну камилавку, а то је недопустиви ексклузивизам који може да доведе у питање опстанак било које Помесне Цркве. Погледајте са каквим чуђењем гледа Хризостом човека који кроз синагогу хода у жутом качкету:

Као да каже: "Овај није нормалан. Хоће да изазове међународни конфликт. Кад би сви били овако паметни као ја, свет би почивао у миру. Шта ме кошта да ставим јеврејску капицу? То је мали корак за мене, а велики за човечанство".

Своју памет Хризостом Јевић је најбоље посведочио у следећем антологијском расуђивању:

Понављамо Хризостомову мисао: на једном простору не може доћи до преклапања функција и одговорности, и то је разлог зашто треба признати косовске институције, тј. независност Косова.

И нас живо интересује да нам владика Хризостом Јевић одговори на питање (сачуваћемо његов правопис, да би нас боље разумео): Ко би требо ибезбјеђивати поштовање Устава Србије? Ко?,- ако не полиција једне земље и војска једне земље? То је свуда у свијету. Живо нас интересује: ко би то тербо чувати Устав Србије, ако не војска и полиција!!!

Добро, ако то у овом тренутку није реално, онда нека полиција учини оно што јесте реално - нека ухапси Хризостома Јевића чим крочи на нашу територију. А ако неће да крочи, онда нека Србија тражи од БиХ-не његово изручење. Знамо да БиХ-на неће изручити свог грађанина Србији, али ипак би требало тражити његово изручење, колико да остане забележено у летопису историје за будуће генерације.

Наравно, ово је била само неслана шала. Кад би Србија могла да хапси и кажњава због антисрпског и антиуставног деловања, онда не бисмо ни знали да међу нама има таквих ликова какви су Хризостом Јевић, Григорије Дурић, Ненад Чанак, Чеда Јовановић... А кад би нам неко причао о њима - мислили бисмо да нам препричава неки цртани филм.

Хризостомови политички ставови су на интелектуалном нивоу америчких цртаних филмова. Њихово основно гесло је: "ако не можеш да их победиш, ти им се придружи". Разни окупатори су протутњали овим просторима, јер ко год је са Истока освајао Запад, или са Запада освајао Исток, увек је најпре морао да освоји Србију. Кад смо могли хлебом и сољу да дочекамо Турке и Швабе, зар ћемо сада ускратити гостопримство Американцима? Чим су људи заузели Косово, значи да им оно због нечега треба. Лепо су нас бомбардовали, поклали, прогнали, затровали, и учинили све што је у њиховој моћи да нас сатру, затру и униште. И кад су се већ толико потрудили, и коштало их је ђаво и по, нећемо ваљда ми, Срби, да будемо толико незахвални, па да им стварамо проблеме и опет изазивамо светске ратове?! Аман-заман, докле више?!

Тако и ми не треба да презиремо Американце и Енглезе. Америка и Енглеска биће земља пролетерска, тј. неће имати где главу да склоне. Зато ми треба да им поклонимо Косово, па нека тамо склоне све своје нуклеарне бојеве главе. Не треба да презиремо наше окупаторе, и Боже сачувај да их проклињемо! Треба да их све призовемо к себи, да их излечимо од мржње према нама и избавимо од наше власти на свим окупираним територијама. Нит је било, нити може бити - једна земља, а два господара. Према томе, да не би случајно дошло до некаквог двовлашћа на Косову, тј. до преклапања функција и одговорности регуларне и нерегуларне полиције, признајмо нерегуларну власт, признајмо незаконите институције, признајмо независност Косова. Ако већ морамо да прекршимо и погазимо неки Устав, онда је боље да погазимо наш, српски Устав, него њихов, шиптарски.

Тако изгледа расуђивање једног лојалног грађанина муслиманско-хрватске федерације БиХ-не. Кад би се цело његово расуђивање морало свести на једну реченицу, онда бисмо га овако изразили: "Придружимо се Англосаксонцима у њиховој праведној борби за Косово".

Владика Артемије неће да им се придружи, и у томе је проблем. Он упозорава да незаконита обнова порушених светиња не даје никаква права актерима те обнове, тј. да они не могу укњижити обновљене светиње као своје, нити могу располагати њима на основу свога учешћа у незаконитој обнови. На то је Хризостом Јевић скочио као опарен, јер ако не може да се промени власник, који је онда уопште смисао "обнове по Меморандуму"?

Да, смисао "обнове по Меморандуму" је управо тај, један једини: промена власника. Детаљније о томе - у наставку.

 

www.savest.org