Народе,
нема нико право да те заустави
да браниш оно што је твоје!

 

У „Добротољубљу“ постоји једна реченица која каже „Потражи Бога у свом срцу, а онда ради“.

+++

Проблеми човека долазе из непознавања или немара према реченици која малим бројем речи говори велики савет.

Највећи број људи у послове улази рачунајући само на своју амбицију.

Велики број људи у веру је ушао не познавајући ни себе ни Бога. Много њих мантије је обукло познавајући само пут који треба да прођу кроз богословску школу или кроз искушенички период.

Много њих је прочитало „Добротољубље“ и у том читању наишло на реченицу „Потражи Бога у свом срцу, а онда ради“. Само један мали број људи је истински пронашао истину у овој реченици. Они други, бројнији, не налазећи Бога у свом срцу нису се зауставили да га не траже ни у туђем срцу. Прескочили су празнину свог срца, умом својим заташкали своје отркиће мислима ако га нису нашли данас, можда Он њих пронађе сутра, али док се не сусретну време треба искористити у тумачењу своје личне вере и у осуђивању оних у чијим срцима они не нађоше пут свог (празно)веровања.

Читали су о монархији, живели у комунизму, прешли у демократију. Кроз турбуленцију разноличитости прошли су и ризоносци и цивили.

И једни и други су, на том путу, видели врхове својих ципела. Господње стопе нити су видели, нити су пратили.

Како су мењали обућу, тако су и душу своју облачили у кошуљице животних трендова. Варали су неупућене…варали су и упућене.

Не упућени су се у превару лако уловили јер вођени жељом да науче, да у свом срцу пронађу, превару нису препознали.

Упућени вођени мислима да Бога проналазе само у свом срцу, повероваше да све што се дотиче Божијег имена, не дотиче се умом својим, већ срцем својим.

Време се покретало, године су се низале, изјашњених кроз веру долазило је све више. Кроз то долажење истекле су све врлине и остала је истина.

Та истина данас говори да је Србијом завладало време умног лудила.

Ум, та лепљива творевина светлости и таме, та мистична маса за коју никада не знамо шта ће на светлост изнети, донела је превару свима. Преварила је и оне који су умовали да су и људи и верујући људи, преварила и оне који су веровали туђем умовању.

Из те преваре изашао је раскол. Раскол у политици, раскол у Цркви. У расколу балансирају политичари и представници Цркве, од раскол се саплиће само народ. Саплићу се само они који до раскола нису ни довели.

Народна питања се као алке нижу на ланац и тај ланац поприма све већу дужину, а одговор на питања народ не добија ни од кога.

И они који се усуде да народу искрено одговоре, својом искреношћу не постижу успех већ отварају врата кроз која гњев владара струји ка њима.

Зашто не постижу успех својим искреним одговорима?

Зато што се народ у саплитању о политички и вески раскол разводњио на свест и полусвест. Свесних је мало, полусвесних је много. Мањина свесних тешко својом свешћу допире до полуствесних.

Новинари, аналитичари, теолитичари доприносе да се и свест брзином топи у полусвест. Из свега овог излази слика народа који каже да не зна кога да слуша и не зна коме да верује.

Ово народно питање показује да је народ у веру кренуо без да је пронашао Бога у свом срцу, без да је на вратима верске школе био дочекан од учитеља који је завирио у његово срце и видео да ли у верске одаје долази са прибором или долази са празнином.

И они који су искрено дочекали народ, не навикнути да им народ долази, да се број долазећих повећава великом брзином, у скромности своје искрености повукоше се пред народом и пружише им истину свог дома и свог службовања.

Народ у немању права да га државници чују, у скромним црнорисцима је тражио слушаоца. Љубав црноризаца распрострла се пред народ. Склоњени од света, утонули у молитву и праћење свог срца да не скрене са пута тражења Бога у себи, примише народне бриге и са тим бригама сву прљавштину која се истреса на народне животе.

Полусвест шока и чемера у коме народ живи обмота скромност црноризаца. Архитекте нове верске творевине, сагледавши сва ова збивања, кренуше својим нацртима убрзано да осликавају палату у којој одаја неће бити за светосавце, старозаветнике и светосавски верујући народ.

Подценише веру и знање светосаваца, подценише и народни импулс.

Занемарише да светосавски црнорисци годинама са светосавског престола подижу путир Тела и Крви распете Истине и да су том Истином хранили народну душу и дамар народне вере.

·         У одбрану свог светосавског престола устали су црнорисци.

·         У одбрану храњене душе устао је народ.

·         Али устали су и они против којих је устала истина.

Устали су неистином да неко прави пуч у њиховој Цркви. Устали су речима којима суде да су их напали конвулзивци, јеретици, секташи, малоумници. Онда су своју осуду проширили и на своје братство, па рекоше да их из тог братства нападају лобисти. Онда осудише и Патријархову дуговечност као напад на њихову садашњост. Осуду бацише и на светосавску Литургију, на Карловачку колевку српског образовања. Осудише и Сабор са привременом одлуком (до даљњег (не заувек) да се служи по устаљеном поретку). Суде и онима који поштују одлуку (до даљњег (не заувек)) Сабора и који се питају шта ће бити ако Сабор донесе одлуку којом се одлучило да се светосавска Литургија мења.

Осудише и оне који говоре и оне који пишу, али не осудиште праве кривце реторике и кривце писане полемике.

Не знају или не желе да знају да приче о њима причају они у које они верују, они које они држе у својој близини, они који спуштене главе стоје пред њима. Док им је брада у покорност оборена, поглед им је у знатижељи искошен, ухо им је у ослушкивање изоштрено.

Док покорне главе стоје пред својим изабраницима они су ти који виде и чују оно што народ не види и не чује. То за народ не видљиво, они преко својих посредника пред народ износе. Када то изађе пред народ, њихови изабраници не сумљају у њих своје послушнике, него сумљу и осуду бацају на народ.

Онда се осуда баци и на оне који пишу, али том осудом не суде професионалним новинарима, већ суде писцима из народа. А народ пише о ономе што кроз речи и слику добије од професионалних новинара.

Новинари су писали шта је рекао који анонимни епископ. Пишу о обављеном разговору са аналитичарима. Објављују фотографије места где су се задесили епископи, монаси, свештеници. Они који су објавили информацију, кроз речи или слику, не подлежу осуди, али се суди народу који даје свој коментар на оно што је у тексту прочитао и оно што је на слици видео.

И тако, раскол се све више шири и обухвата оне који расколу не подлежу. Они који се спотичу од тај раскол са правом питају шта се то дешава и где нас то води.

Они са правом говоре да су збуњени, да не знају кога да слушају, коме да верују. Са правом се питају зашто епископи одлазе од светосавља и зашто одлазе од светосавског народа. Са правом позивају да им објасне они у чијим делима је објашњење. Са правом позивају на покајање оне у којима уочише, о којима прочиташе, сагрешења.

Ако је Бог Отац створеног народа, ко има право од народа да Га узме?

Ако је Црква склониште народне муке, сузе, наде и молитве, сазидано народним каменом и народном руком, ко има право да брани народу што стражари над здањем свог постојања и што брани да се у том постојању корени непостојано?

Народе, нема нико право да те заустави да браниш оно што је твоје, оно без чега се ни ти не би својим звао.

Зашто си у дилеми? Ко те у дилему гура? Школовани? Они који су се постригом заветовали? Нису се они заветовали теби, а ни ти њима…и они и ти заветовали смо се сви Богу…ако смо у живот кренули са нађеним Богом у себи.

Ако си и даље у дилеми, замисли само како би се бранио када би неко дошао да ти узме презиме предака твојих…када би неко дошао да ти узме огњиште твог постојања…међу твог оца и оца његовог…замисли само како би бранио пород свој када би неко дошао да ти каже да родитељ ниси ти него тамо неки странац што са Запада долази…како би бранио пород свој када би неко дошао и рекао да треба да му мења ген који је наследио од тебе а ти од предака свог…када све то замислиш, реци ми шта мислиш док браниш то што је твоје, колико тек треба да браниш и одбраниш Оног без кога ти не би имао ни своје име ни свог на кога ћеш то име пренети…

Монах Сава није прошао српском земљом да би ти данас био у дилеми, већ да би ти данас чуо глас његовог труда који ти говори

„УСТАНИ И БРАНИ ОНО ШТО САМ ЈА ОДБРАНОМ СТВОРИО ДА БИ ТИ ДАНАС ПОСТОЈАО, ДА БИ ИЗ СВОГ ПОСТОЈАЊА ПР ЕШАО У ПОСТОЈАЊЕ СВОГ СИНА, СИНОВА ТВОЈИХ СИНОВА, ПА И ОНОГ ПОСЛЕДЊЕГ КОЈИ ЋЕ СВОЈИМ ПОСТОЈАЊЕМ ДОЧЕКАТИ СТВОРИТЕЉА, ОТКУПИТЕЉА НАШЕГ ПОСТОЈАЊА“.

Стани пред душу твог постојања, а то је твоја православна Црква, и брани дамар твог рађања а то је твоја светосавска Литургија. Брани оно у чему су се рађали, крштавали и венчавали они од којих си ти постао. Брани светосавску Литургију у којој су гореле свеће за оне који су из лозе твог постојања одлазили.

Брани то из храбрости народа из чијег семена је и твоја клица никла. Ако се уплашиш сети се да су се и они плашили али са одбране нису у издају отишли.

Не издај земљу која носи кости твог постојања, не издај ни небо које чува душе које оставише кости, да би ти, кад у дилему паднеш имао гроб предака на који ћеш спустити свој поглед и на гробу наћи одговор истине.

Ако ти кажу да твоје није да се мешаш у оно што они раде, да је твоје да се молиш, ако те спрече да умешан будеш, сутра нећеш имати где да се молиш.

Али их послушај у једном, од молитве не одступај. Погледај њих како на путу живота, завета и узора одлуташе непознатим стазама јер се од молитве удаљише. Не суди им због тога. Твој суд они сад не чују, а теби корист не може донети. Моли се за њих па онда за себе. Нека твоја молитва буде светлост на путу твом, можда и они на путу своје изгубљености светлост пута твог примете.

 

З.Д.  24.11.2008.