Живимо у апокалиптичном времену, времену апостазије. ‘’Цивилизација’’ је заратила са Божанским. Све вечне вредности се немилосрдно газе и затиру, обесвећују се свете речи и света дела апостолска, разграђује се Црква Христова и темељи јој се урушавају. ‘’Свејерес’’, како је велики Божији угодник авва Јустин назвао ововремено зло, шири се и прождире безверне и у вери раслабљене. А таквих у Срба, чак и у Српској Православној цркви, није мало. Заборавили су страшну реч која стоји у Светом писму ‘’проклет човек који се узда у човека’’, и настављају путем патријарха Германа који је отпадање од Светосавља и чланство у Светском савету цркава објашњавао и оправдавао речима: ‘’Дрво се на дрво наслања, а човек на човека’’.
 

Поставља се питање да ли је реч о различитом схватању вере или о нечем другом.
Одговор је једноставан, не може бити једноставнији. По питању вере нема компромиса. Постоје само доследни у вери и они који то нису. Постоје они који следе речи апостола Павла ‘’Угледајте се на мене, као ја на Христа’’ и они који су спремни на одступања од вере, на снисхођења и свакојака попуштања с циљем да компромисом остваре неке тренутне, овоземаљске циљеве. Иако им они најчешће измичу они не посустају, уверени да ће се докопати неког од својих приземних циљева. Такви људи, па били они и црквени великодостојници, снижавањем духовних идеала и циљева и прилагођавајући их себи и себи сличнима, срљају из заблуде у заблуду. Истовремено, праве ненадокнадиву штету српском националном духу и јединству из кога народ црпи снагу и тако раслабљују многе, посебно оне који још нису снажно узрасли у вери.
 

‘’Повлађивање некоме да остане у својој заблуди није љубав, него човекомржња’’, исповедао је св. Максим Исповедник. Повлађивање слабостима води ка духовној пропасти.
Трновит је, узак и тежак пут Господњи.На њему остају само они којима је једини циљ онај који је Господ оставио: ‘’Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески’’. Тежњом ка савршенству, усмеравањем свих својих моћи ка своме усавршавању у врлинама, циљ је до кога стижу само одабрани. Сви морамо тежити томе, и кад знамо да је напор велики и жртва огромна. И кад нам изгледа да нам је циљ недоступан.
Свеколико страдање Срба у двадесетом веку, страдање верних и Господу оданих, најискренијих и најпреданијих вери правој, вери православној, позива на озбиљно размишљање и на снажно делање. Свети Теодор Студит питао је: ‘’Камење ће завикати, а ти, зар да останеш нијем и незаинтересован?’’
 

Ћутањем и неактивношћу дајемо подстрек снагама разарања праотачке вере које воде путевима беспућа и безнађа. Ћутање по питању очувања суштине српског православног националног бића, ћутање по питању скрнављења и уништавања духовности је погубно. Сваки прави хришћанин, Православац и Светосавац је увек спреман на жртву за Истину, јер га воде и снаже речи св. Апостола Павла ‘’Сваки који хоће побожно да живи, биће гоњен’’.
Изворно Хришћанство почива на љубави и спремности да се страдањем и мучеништвом победи смрт. Православље и Светосавље следи тај мученички пут праведника носећи свој крст и за њега страдајући. Највећи праведници рођени су у Православљу, страдањем за Христа и Истину.
 

Тамо где су највеће светиње, тамо су и највећа искушења. Није случајно српски народ вечита мета оних којима Бог није отац, није случајно срце и душа Србинова, свето и заветно Косово и Метохија вечита мета оних који су од Христа отпали. И оних који данас отпадају, заборављајући да је ‘’душа скупља од тела, као што је тело скупље од одела’’.
 

Крстоносни владика Артемије, храбро и неодступно води своје верно стадо исповедајући Христа на месту највећих људских страдања. Заједно страдају за ‘’крст часни и слободу златну’’, за те вечне идеале који симболизују узвишене јеванђеоске вредности и представљају суштину српског поимања вечних вредности за које треба живети, и за које, ако затреба, треба и умрети.
 

Часно носи свој крст часни владика Артемије. И, славећи Христа и непрекидно му се молећи, одолева наш владика страшним насртајима који стижу са свих страна. Окружен верним и побожним Србима, најстаменијим делом српскога народа, корача прави српски владика

путем којим пролазе само изабрани, победиоци смрти.
Велике су и неравноправне битке владике Артемија. Као Давида и Голијата. Али, зар цар Константин није крстом победио моћнога противника?.... Зна наш владика да се будућност не решава огњем и мачем, него снагом духа и смело предводи своја духовна чеда снажен Божанском благодаћу. И, као свети ратник, војује савремени косовски мученик, владика Артемије многе бојеве ‘’за крст часни и слободу златну’’.
 

Посебно су тешка и неочекивана неразумевања са браћом архијерејима, па чак и необјашњиви напади и претње у време потписивања срамног Меморандума о разумевању, у време срамног притиска на владику Артемија да повуче тужбе против сила зла које нису заштитиле српско духовно и материјално благо од уништавања, и од шиптарских хорди које белосветски безбожници подржавају и помажу. Није мали број примера када су се, супротно староставним канонима, директно супротстављали надлежном архијереју, епископу Артемију, идући тако далеко да директно позивају свештенство и монаштво да откажу послушност свом надлежном архијереју. То је само јасно показало двоструке аршине митрополита црногорско-приморског који говорећи о непоштовању световног права и проблемима у својој митрополији каже: ‘’Није нам ни на крај памети да овакве поступке толеришемо’’, истовремено очекујући да се толеришу његови неканонски поступци, као и поступци његових ‘’штићеника’’, посебно владике липљанског Теодосија према владики Артемију. Види верни народ. Види и зна ко је са Христом. И за њим иде. И Господ види...
Свима је постало јасно да је овде реч о борби против ‘’доследног исповедања вере’’, о борби за очување наше свете православне вере и о борби за превагу земаљског над небеским, о приземној борби ‘’за власт’’, о очигледном ‘’паду у јерес’’. Тако и поступци неких представника садашње и духовне и световне српске власти којима желе да омаловаже надлежног епископа и директно угрожавају неприкосновеност његове духовне власти у епархији рашко-призренској и косовско-метохијској чиме јачају непријатеље и помажу им да нам отму Косово и Метохију.
 

Близина Господа је у директној узрочно-последичној вези са искушењима и страдањем. Што је страдање веће, Господу смо ближи. И близином својом Он нас снажи на путу којим нас је повео.Тако, свакодневно косовско страдање снажи владику рашко-призренског и косовско-метохијског, Артемија. И јача његову истрајност и сигурност у исправност пута који следи. Мучеништво за веру увек изнедри Божијег угодника који својим молитвама чува свој народ. Благотворне молитве наших светитеља наша су снага и узданица. Благотворне молитве наших архијереја који неодступно бране свету православну веру наша су нада и узданица. И ми се непрекидно за њих молимо Господу.
У свеопштем дробљењу српског националног бића и његовог светосавског духа, у својеврсном разједању унутрашњег, духовног ткива, посебно је болно сазнање да је много празних речи ‘’браће у Христу’’, које дела демантују.
Строго поштовање хијерархије и вековног црквеног поретка налаже највишима по рангу највећу одговорност и пред људима и пред Богом. Строго поштовање канона и неповредивост црквеног поретка услови су очувања и опстанка изворног Христовог учења. И очувања божанског у људима.
Владика Артемије као огњени стуб стоји усред свих савремених бура и олуја ‘’ сав изграђен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности’’...
Ученик авве Јустина који смело своју веру исповеда, своју дужност врши, као и његов бесмртни учитељ:

‘’ - кроз временско води народ бесмртном и вечном,
- народну душу и народне идеале прилагођава не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности,
- не повија се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стоји за народне светосавске идеале и светиње.’’

Господа молимо да ововременом мученицима косовско-метохијским и добром пастиру њиховом помогне у настојањима да земаљским делима достигну царство небеско.
Господа молимо да уразуми оне који странпутицама кренуше и поведоше своју паству у бездно.
Господа молимо да грешнима који се покају опрости, јер знамо да ‘’ Господ неће да ко погине, него да сви дођу у
покајање.’’

Горица Тркуља
У граду св. Великомученика Прокопија
На Велики Четвртак, 2008.г.

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар