[tribina] ISKRA septembar 2009: I PAKAO JE - VELE - POPLOC(AN DORIM NAMERAMA ... pise Nikola Ljotic

Пет Сеп 11 07:29:50 MDT 2009

v.
===
U trci prema EU tadićevci počinili zločine prema srpskom narodu 

I PAKAO JE - VELE - POPLOČAN 
DOBRIM NAMERAMA... 

Pod naslovom „David i Golijat: bosanski Srbi protiv Zapada”, Vanda Šindli, iz Strateško kulturne fondacije, Globalno istraživanje, datirano 31. jula 2008. godine, piše: 
„Dvadesetog juna, Visoki predstavnik za Bosnu (VPB), Austrijanac Valentin Incko, poništio je zakon izglasan od strane Parlamenta Republike Srpske (RS). Ovim je RS  htela da povrati neka „polu-autonomna” ustavna ovlašćenja  ali koja su postepeno ukidana od strane prethodnih VPB-a, pod izgovorom tzv. „bonskih ovlašćenja”. Incko, zadnji i sedmi VPB, po instrukciji Haviera Solane, uvredjen što bosanski Srbi nisu kapitulirali pod pretnjom „posledica” i sami nisu povukli ovaj zakon. Nije pomogla ni ponuda Srba da se razgovara i izmene neke stavri u zakonu jer VPB ima diktatorska ovlašćenja nad okupiranom Bosnom.” 

Dva izvanredna napora jedne 
zapadnjakinje u BiH 

U narednom tekstu Vanda Šindli ide u detalje kako su prethodni VPB-ci, a naročito  Pedi Ešdaun „jedan otvoreni pro-muslimanski VPD”, svakim svojim „novim ediktom” kršio ustavna prava i vršio postepeno ukinuće RS. A  sve to u cilju da se stvori  protivno Dejtonu „cjelovita Bosna”. Očito je da je UN u Bosni  bila pro-muslimanski a anti-srpski orijentisana, ali kad je EU preuzela Bosnu, ona je pokazala intenzivniju nameru da RS potčini Sarajevu. Povećalo se takodje uplitanje muslimanskih država (Turska, J. Arabija) u Bosni; ova druga, masovno gradi džamije u njoj na nekim mestima one su na svega nekoliko kilometara jedna od druge. Cilj jeste da se stvori utisak da je Bosna muslimanska, mada je stvarno ona pretežno hrišćanska (Srbi i Hrvati). I još je mnoge druge stvari Vanda rekla da sarajevski muslimani žele da stvore u BiH, „islamsku demokratiju” i uvedu „šerijatski zakon” u njoj. Ko ne veruje, poručuje, nek
 pročita „Islamsku deklaraciju” Alije Izetbegovića iz 1970. Po njoj,  Srbi nek zaborave na svoju nezavisnost a specijalno nezavisnost svoje Pravoslavne crkve.  Već sad, samo delimično ostvarenoj - zahvaljujući Ešdaunovim editiktima -  Alijinoj „cjelovitoj Bosni”, sudovi BiH, kojima je Hag ustupio procesiranje ratnih zločina, sledeći tu antisrpsku a pro-islimsku „demokratiju”, izrekli su 1148 godina zatvora Srbima, 140 Hrvatima i 42 Muslimanima. Ta politika je predmet direktnog srpskog iskustva. Zato je RS duboko protivna „cjelovitoj” Bosni i, dosledno, EU. Završava Vanda Šindli: „Ove laži medjunarodne zajednice mogu prevariti neobaveštenu zapadnjačku javnost ali ne Bosanske Srbe, koje su proživeli godine njene intervencije i diktature. G. Incko bi trebalo još jednom da promisli svoj pristup.” 
Postavlja se ovde jedno krajnje važno pitanje: zašto je bilo poZločini počinjeni nad Srbijom i mehanizam njihovog zaborava trebno žrtvovati prilično veliki novinski prostor, da bi se nama Srbima manje-više reklo ono što mi ne samo što znamo već, kao što sama autorka kaže, predmet je našeg dugogodišnjeg iskustva? Zašto je ipak bilo vredno prepričati ovo novinarke Vande Šindli, makar i ovako vrlo skraćeno? Najkraći odgovor jeste - zbog njenog kraja. Jedna strankinja - uz to još i zapadnjak! - uspela je da se izdigne iznad svog, „zapadnjačkog”, „javnog mnenja” - a ovo je ništa drugo već „jednoglasje”, bez praktičnih izuzetaka; nešto o čemu se u bivšem komunizmu jedva moglo samo sanjati. Iz te slobode ona je videla slučaj bosanskih Srba, ne kako on propagandno izgleda, već kakav je on suštinom;  iz te pozicije zamolila je gospodina Incka da preispita Dva su ovde - pogotovo za jednu zapadnjakinju - neverovatna
 napora: prvo, osloboditi se „zagrljaja” „javnog mnenja” jedan fenomen skoro da je bez presedana; drugo, iskazuje se jedna delatna volja da se popravi nedelo svog sopstvenog Zapada koja zadivljuje i podseća na čudo... 

Zamišljeni „obračun” Jeremića i Incka 
odnosno Solane 

Slučaj Vande ©indli, medjutim, od samog početka, uzdizao se, kad je reč o današnjim  vladajućim strukturama u Srbiji - konkretno tadićevcima - u neku vrstu, po tadićevce, negativne paralele. Kako to da već godinama pucanje u RS, a naročito ovih zadnjih nekoliko meseci, ne izaziva u Srbiji ništa osim nemog - MUK-a!? Stranci se već vladaju u skladu s pravdom i istinom, a u Srbiji - mučanje. A kad se čovek priseti da je Srbija bila potpisnik - garantor! - Dejtonskog sporazuma, iz koga je nekih dvadesetak dana docnije nastao Pariski mir kojim je obustavljen rat u BiH i ustanovljena ustavno zagarantovana RS, onda se sadanašnje mučanje Srbije u odnosu na učestala pucanja u RS, graniči sa teškim iz-dajničkim aktom. 
U konkretnom, pak, slučaju RS, čak i za „miroljubivog” Tadića, situacija je idealna za njegovu reakciju. Gde je Jeremić da se diplomatski obračunava sa Inckom? „Vi gospodine direktno kršite Dejtonski sporazum. Srbija kao garantor Pariskog mira to odbija da prihvati, jer vodeći jednu promuslimansku politiku u BiH, vi pripremate situaciju za jedan novi rat u BiH - jer tačno na pitanju muslimanske prevlasti u BiH, došlo je do trogodišnjeg rata iz devedesetih godina. Dejton ga je prekinuo, što, znači, da „cjelovita BiH” ne bi smela da postoji već jedino ona „entiteska”: srpska, muslimanska, hrvatska; umesto „entitetske”, dakle, vi silom uterujete „cjelovitu” i, tako umesto Bosnu u EU - vi je gurate direktno u rat. 
Na ovakve i slične Jeremićeve pretpostavljene ”baraže”, Incko bi eventualno rekao da on samo sprovodi politiku EU. Jeremić bi onda morao iste ili slične „baraže” diplomatski da saopštava direktno Brislu odnosno Solani optužujući ga za pripremu novog rata u BiH. Sve tako dok i sam Brisel ne predje u defanzivu. 

Tadić ne bi smeo u anti EU izazov 

Ovakakv jedan pretpostavljeni završni scenario, otvara, medjutim, jedno sasvim novo poglavlje, a pod pitanjem: sme li, može li, Jeremić odnosno Tadić, da pravi jedan otvoreni anti EU zaokret makar on bio čisto diplomatske prirode? 
Sudeći pak po jednom mnogo manje dramatičnom nego što je sudbina RS, ali ipak indikativnom slučaju, sve ukazuje da Tadić neće moći da smogne snage - kao uostalom sijaset puta do sad - da razreši svoj anti-EU izazov kako bi trebalo. Evo nekih detalja tog najnovijeg slučaja. 
„Redak je primer u svetu da neka država žrtvuje 15 odsto svoje teritorije, kao što to radi vlast u Beogradu, a radi putovanja u EU svojih bogatih gradjana”, kaže se u saopštenju Skupštine zajednica opština KiM koja se sastala 28. jula 2009. u severnom delu Kosovske Mitrovice. (Naime, EU je obećala da će u dogledno vreme Srbiji biti odobren tzv. „šengenski status”. To je ulazak srpskih gradjana u EU bez viza, ali - istaknuto je - ovaj ulazak ne važi za Srbe sa Kosova. Srpske vlasti - i, naravno, bogati Srbi, specijalno oni iz Beograda - bez imalo kritičkog, sa oduševljem su prihvatile ovo još uvek samo EU obećanje kao da je stvarnost i siguran znak da je ulazak Srbije u EU tu - „iza ćoška”. Zaboravile su vlasti, pri tom, da su kosovski Srbi prepušteni svojoj sudbini; da su stvarno radi bezviznog putovanja, priznale nezavisnost Kosova; a verbalno samo insistiranje na nepriznavanju Kosova, što jedino rade tadićevci, zvuči
 krajnje cinično. Otuda i taj bolni vapaj iz Saopštenja  (zajednice opština KiM, s početka.) 

Predistorija Tadićeve bezalternativne 
politike prema EU 

Pošto je, dakle, najverovatnije, da Srbija neće ni ovog puta preći svoj Rubikon i povodom stranog očiglednog napora da se eliminiše RS, neće, kao potpisnik Dejtonskog spoprazuma, priteći RS u pomoć, da se ne bi sukobila sa EU, pa makar to bio, čisto „diplomatski” (a ne stvaran) sukob, postavlja se ovde pitanje šta ima tako „čarobnog” odnosno - da upotrebim Tadićev slogan - „bez alternativnog” u EU? 
Nek mi bude oprošteno što ću se najkraće osvrnuti na predistoriju celog problema ulaska Srbije u EU. Posle tzv. peto-oktobarskih promena (Miloševićevo obaranje 5. oktobra 2000. godine) i nastanka „demokratske” Srbije pod DOS-om (Demokratska obnova Srbije), prvo i najglavnije pitanje bilo je kako Srbiju  obnoviti na ekonomskom i finansijskom planu. Pokojni dr Zoran –Djindjić, koji je u zajednici sa Viljamom Montgomerijem (sa Dosom je ovaj postao i novi SAD ambasador u Srbiji), organizovao i, uz pripomoć mafije, omogućio 5. oktobar, u dosovskoj Srbiji, on postaje  glavna politička ličnost. Ne, medjutim, pre nego što je, kao komunisti 1945. pod sloganom „povratimo kradjeno”, „privatizovao” upravne odbore svih državnih preduzeća na koje je mogao da stavi svoju ruku. Uz njega je tako i Mladjan Dinkić (danas predsednik G17+ i glavni finansijsko-ekonomski „ekspert” kod  Tadića) mitraljetkama „privatizovao”  Narodnu
 banku - tada još - SR Jugoslavije. Tako „obogaćeni” DJindjić i ostale dosmanlije, našli su se, radi obnove Srbije, u potrazi  za  novcem  „bez motike”. Verovatno im je Montgomeri savetovao da takav novac postoji jedino  u EU i tzv. „donatorskim” konferencijama. Siromah DJindjić koji je svoj deo „dila” obavio (uhapsio i antiustavno predao Miloševića Hagu baš na Vidovdan) nije bio naivčina već praktičar, i čim obećani i „za džabe” novac nije stizao, počeo je da okreće „ćurak naopako” i - svi su izgledi - zbog toga zaradio sebi smrt! Kao da ništa nisu naučili iz –Djindjićeve tragedije - ili može biti baš zbog nje, otuda još i danas „bezalternativna” trka Srbije njegovih naslednika u pravcu EU i ka njenim „pridružnim” - „bez motike” - fondovima. 

Devet godina praktikovan je ritual - 
koban po Srbiju! 

I tu se sad dešava ritual - evo sad je deveta godina - pun drame po zemlju Srbiju, jer ona isključivo plaća ceh dosovske trke ka EU. Pre svega reći stranom faktoru, bez obzira ko on bio - konkretno EU - da je ulazak u nju „bez alternative” - čak i da jeste -  akt je koji Zapadu, najblaže rečeno, otkriva krajnje kolonijalni mentalitet srpskih vlasti. A briselska EU birokratija, već vična kako se odnositi prema takvim mentalitetima, uz to i neprijateljska zbog ratova iz devedesetih prema Srbiji, jedva je dočekala takvu „klijentelu” koja se sama nudi. 
I evo sad tog devetogodišnjeg stalno ponavljajućeg rituala. EU šalje diktat „X” (iks je bilo koji broj); Srbija ga pobožno ispunjava; individualan rezultat za tadićevce je neprimetan; ne, pak, za onog koji hoće da ga vidi - Srbija je (možda mali) gubitnik ili teritorije ili suvereniteta ili i jednog i drugog; obično se tu onda javlja poneki „kaplar” iz briselske birokratije da bi ublažio takve zle sumnje sa tvrdnjom da je Srbija korak bliže EU, mada je stvarno ona korak dalje od nje. 
Ne čudi, medjutim, što individualni rezultati mogu ostati neprimetni za tadićevce, ali da njihov devetogodišnji kumulativni efekt može da ostane nejasan za njih, to zahteva psihološku odnosno - bolje od toga - moralnu obradu njihovog slučaja, o čemu će biti reči, pošto se prvo objave kumulativni rezultati  kolonijalne politike srpskih vladajućih struktura iz post miloševićevske ere. 

Zločini počinjeni nad Srbijom i mehanizam njihovog zaborava 

Srbija je danas bez Kosova. U ostatku Srbije postoje jaki separatistički pokreti. Vojvodina je već izašla sa svojim „Statutom” koji bi joj dao federalni status, što je stvarno uvod u nezavisnost. Slično se nešto dešava i u Sandžaku. Posredstvom reis uleme Cerića iz Sarajeva i turskog ministra spoljnih poslova, koji su bili tamo u poseti, u tom smislu su se čak i Rasim ljajić i Sulejman Ugljanin, dva inače politička neprijatelja, izmirili. No, i to je malo. Zahteva se „regionalizicija” same Srbije (bez Vojvodine i Sandžaka) u pet regija. Sve u svemu, očevidna tendencija tih diktata jeste da se Srbija teritorijalno svede, ako i to, na U pogledu suvereniteta, situacija je još gora. Srbija ga praktično više i nema. Izdala ga je Hagu; Vojsku, sem na papiru i eventualnoj NATO službi, praktično i nema; spoljnu politiku joj diktaraju SAD i EU (već pomenti slučaj RS to svedoči). Sadašnju Tadićevu vladu nisu odlučili izbori, već
 ambasadori EU i SAD u zajednici sa srpskim tajkunima. MMF odlučuje srpsku ekonomsku politiku. Sve u svemu na planu suvereniteta kumulativna tendencija ovih radnji jeste da se Srbija uništi kao politički faktor. 
A što se tiče eventualnog ulaska Srbije u EU, on je danas objektivno dalje nego što je bio pre devet godina, ako zbog ičeg drugog, ono zbog sve očitije tendencije vodećih država EU - na suprot njene briselske birokratije - da se proces širenja EU zaustavi, privremeno ili trajno 
Pred ovakvim tragičnim po Srbiju kumulativnim efektima politike njenih vlastodržaca, ostati i dalje slep prema učincima takve politike i nastavljati sa daljim bez alternativnim pristupom EU, može se jedino objasniti nastojanjem tadićevaca da se zločni nad Srbijom počinjenih od strane EU, ali omogućeni pobožnom i oduševljenom asistencijom srpskih tekućih vlasti - jer oni ipak peku njihovu savest - sakriju od samih sebe. Stoga, spasavajući izlaz iz te situacije glasi: naša inspiracija uvesti Srbiju u EU - jeste idealistička i plemenita; što se situacija izokrenula - izvan je naše kontrole... 

N. Ljotić 

      __________________________________________________________________
Yahoo! Canada Toolbar: Search from anywhere on the web, and bookmark your favourite sites. Download it now
http://ca.toolbar.yahoo.com.
-------------- следећи дио --------------
HTML прилог је прочишћен..
Адреса: <http://pravoslavljedanas.info/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/attachments/20090911/0481c6d0/attachment-0001.html>