[tribina] Skup podrške Svetlani Vasović-Mekini

Пет Мај 7 20:46:58 MDT 2010

Skup podrške Svetlani Vasović-Mekini

Slobodan Stojićević: Poštovane koleginice i kolege kao što piše u pozivu na ovaj skup pozvani ste u znak podrške dopisnici Politike iz Ljubljane Svetlani Vasović-Mekini, koja je dobila otkaz u ovom listu. Nije Svetlana jedini novinar koji je dobio otkaz u Srbiji, ovde vidim još novinara koje je Politika otpustila kao tehnološki višak. Po nekim procenama 2000 medijskih radnika izgubilo je posao u poslednjih godinu dana, ali sudbina Svetlane Vasović-Mekine metafora je stanja u kom se nalazi srpsko novinarstvo o i o tome se nešto mora javno reći. Uoči proglašenja nezavisnosti Kosova Igor i Svetlana objavili su tzv. Vašingtonsku depešu, on u ljubljanskom Dnevniku a ona u Politici. Bili su jedini novinari u Sloveniji koji su došli do te depeše iz koje je javnost otkrila kako je američka administracija diktirala Ljubljani način na koji će Slovenija, koja je u to vreme predsedavala Evropskoj uniji, da sprovede proglašenje nezavisnosti Kosova, ali su jedini oni imali hrabrosti da to objave. Negde, na drugom mestu, za to bi možda dobili Pulicerovu nagradu, a Igor je dobio otkaz u Dnevniku. Svetlana je proglašavana najboljim novinarem Politike, ali je samo dve godine kasnije dobila otkaz u Politici. Da pravde ipak ima može se pomisliti kada se zna da je Igor vraćen na posao presudom suda u Ljubljani, a da će Dnevnik morati da mu isplati troškove suđenja i zaostale plate. Dakle, trebalo je jasno da kažemo, ako je Svetlana Vasović višak u srpskom novinarstvu, ako je Politika postala list u kome je ona višak, onda su i list Politika i srpsko novinarstvo u većoj su opasnosti nego pre dvadeset godina, a ako nam je to rezultat posle deset godina demokratije vlasti, onda se ne treba čuditi što se ljudi pitaju nismo li možda “džabe krečili”. Pošto sam prihvatio da vodim ovaj sastanak smatrao sam da je potrebno da mu prisustvuje i Dragan Bujošević, glavni urednik Politike, da bi podrobnije objasnio razloge njenog otpuštanja i odgovorio na naša pitanja. Telefonirao sam mu sinoć i on mi je zahvalio na pozivu, ali je rekao da neće doći jer sve što ima rekao je Svetlani, u pitanju su, rekao je, ekonomski razlozi. Ovaj odgovor, blago rečeno, nije rešio moje nedoumice, kako to da su ekonomski razlozi razlozi za njeno otpuštanje a nisu za mnoge druge novinare Politike iza kojih, pri tom, ni približno ne stoje ovakvi novinarski usponi. Svetlana Vasović-Mekina je na sajtu našeg Udruženja objavila pismo u kojem, između ostalog, piše: “Ukidanje radnog mesta dopisnika iz Slovenije ima i političku pozadinu jer je usledilo posle pritisaka slovenačke politike na najviše predstavnike srpskih vlasti. Politički vrh Slovenije, nezadovoljan mojim izveštavanjem o temama koje opterećuju bilateralne odnose, prijavljivao me je rukovodstvu Srbije uz zahtev da me se ućutka. Neki moji tekstovi nisu samo cenzurisani, nego i dopisivani. Moji zahtevi Draganu Bujoševiću da objavi ispravku tih i drugih objavljenih neistina kao i netačnih tekstova koje je Politika preuzela od agencija - nisu uvaženi. Sad je to eskaliralo u Bujoševićevu zabranu da mi se objavljuju čak i vesti, uprkos činjenici da su moji tekstovi bili među najčitanijima.”.
Mi znamo da ne možemo promeniti odluku o otpuštanju Svetlane Vasović Mekine, ali smo se ipak okupili ovde da ta odluka ne bi prešla u muk, da kao kolege izrazimo neslaganje sa tom odlukom i da je osudimo. Kao što sam već rekao to nije pitanje koje se samo tiče Svetalne Vasović-Mekine i Politike, to je pitanje koje se tiče položaja novinara u našem društvu. Zato nam se između ostalih, pošto je bio sprečen da dođe, pismom javio i akademik Dobrica Ćosić, koji je između ostalog napisao: “Svesrdno podržavam sve akcije koje uprava Udruženja novinara preduzima u odbrani prava Svetlane Vasović- Mekine uveren da je ona svojim istinoljubljem i profesionalnom hrabrošću časno predstavljala svoju profesiju u beogradskoj štampi, posebno u listu Politika”. Dejvid Bajdner, dugogodišnji dopisnik Njujork tajmsa iz Beograda takođe se oglasio rečima: “Čitanje Politike mi je kao profesionalnom novinaru predstavljalo zadovoljstvo zbog toga što je odlično pokrivala prostor bivše Jugoslavije, odnosno celog Balkana. Izvanredno izveštavanje Svetlane Vasović bilo je hrabrije i pronicljivije od onog što je o Sloveniji objavljivala slovenačka štampa. Veoma sam tužan što Svetlanu Politika više neće objavljivati”.
Šta o ovome misli naš kolega Zaharije Trnavčević, jedan od najstarijih i najplodnijih novinara…..

Zaharije Trnavčević: Ja sam u Sloveniji završio rat, tamo sam se lečio od tuberkuloze, poznajem dobro Sloveniju, možda više nego ijedan beogradski novinar i naravno pratim šta se o Sloveniji piše. Odavno mi je palo u oči da to Svetlana Vasović Mekina radi na onaj način na koji su radili pre nje sjajni dopisnici Politike iz inostranstva, jedna plejada novinara s kojima ovo Udruženje može da se diči, kakvih je bilo u to vreme i u drugim redakcijama, ali Politika se baš izdvajala po tome što je u svojim redovima imala najbolja pera. Ja mislim da ekonomska situacija i ekonomska kriza nisu baš najbolji izgovor. To se ne događa nažalost samo u novinarstvu, to se događa u čitavoj privredi, naš odgovor u privredi je bila restrikcija, kresanje troškova. Jedan od gorih, ne najgori, ali jedan od loših poteza Politike pa i Dragana Bujoševića, koga svi ovde znamo i cenimo, je bio taj da Svetalana Vasović-Mekina dobije otkaz. Ja čitam njene tekstove, i palo mi je u oči i znam, pošto imam rođake u Sloveniji koji čitaju Politiku, da oni itekako uzimaju u obzir u oceni o onome što se dešava na slovenačkoj političkoj sceni i društvu uopšte, sećate se samo nepriznatih građana, prava naše populacije u Sloveniji, da je to itekako bilo na diku redakciji Politike. Nema ovde Dragana Bujoševića, ja kao sudija na utakmici koji retko menja svoju donetu odluku ne verujem da ću to da uradim, ali ja mislim da je za srpsku javnost jedan veliki gubitak što Svetlana Vasović-Mekina nema onaj pristup i onaj rang kakav je imala do sada u listu Politika, na političkoj sceni. Šta da kažem, rekli su i Dobrica Ćosić i Bajdner, rekli su i drugi pametni ljudi, svako ko iole razmišlja i zna šta je novinarstvo i ko ume da ceni novinare i da ih svrstava po tome koliko su oni doprineli radu, složiće se sa onim što je ovde rečeno. Zato sam došao ovamo, to je jedan normalan kolegijalni odnos, zato Udruženje i postoji, a to je da bude solidarno sa svojim članovima. Nažalost, ovoga puta daj bože da u tome uspemo.

Aleksandar Mandić:Ja nisam novinar, to znate naravno, i nisam jedini ovde koji nije novinar. Ja sam čitao Mekinu i ovde sam da kažem ono što meni lično izgleda važno. Prva stvar je da je potpuno neverovatno i infantilno objašnjenje o otkazu. Neko ko je izabran, koliko ja znam, za najboljeg novinara anonimnim glasanjem svojih kolega a to je verovatno najveće priznanje koje možete dobiti, znači ako anonimno vaše kolege izaberu vas i proglase vas da ste najbolji novinar u njihovom listu to se čuva kao zlato. Da ta žena posle dve godine dobije otkaz apsolutno je infantilno objašnjenje za taj gest da su razlozi ekonomija. To prosto ne može da bude. Znači, imaš da otpuštaš gomile i gomile novinara dok dođeš do Svetlane, a ti otpustiš Svetlanu. To je nelogično, nije dobro za Politiku, nije dobro za javnost, nije dobro za nju, nije dobro za našu profesiju. Druga stvar koja mene vređa je to, ako je tačno ovo što je rečeno, da je na pritisak Slovenije ona dobila otkaz. To me naročito razbešnjava i čini zaista da se osećam poniženim. Da su i Amerika i Rusija zajedno tražile tome se moralo odupreti zbog dostojanstva zemlje. Ta žena piše onako kako piše, ona je savestan novinar i zaista Boris Tadić koji je pre nekih mesec dana izjavio, na moje iznenađenje, da nema dovoljno kritike, da mu nedostaje dobra argumentovana kritika, ima sada priliku da zaštiti Svetlanu, da zaštiti mogućnost kritičke misli . Ja ne vidim koja bi druga instanca mogla nešto da uradi, ja sam to hteo da vam kažem i prosto da joj kažemo da se ne da, valjda će i sud doneti neku analognu presudu i ovde. Hvala vam.

Slobodan Stojićević: Hvala Mandiću, da li bi Dragoljub Žarković sledeći mogao nešto da kaže…

Dragoljub Žarković: Dobar dan, ja sam Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena, i imao sam istovremeno i zadovoljstvo i tu nesreću da radim sa Svetlanom Vasović 15 godina. Za tih 15 godina našao sam bar 15 razloga da je otpustim, na primer džangrizava je, nervozna je, hoće da plače kad joj čovek skrati tekst, ima da ga odjavi u poslednjem trenutku, da kaže, eto, ne može ili da obeća pa da nestane…ali u svakom slučaju ne bih radio sa njom 15 godina da nije dobar novinar. Za mene je nestvarno da je neko ko je dobar novinar tehnološki višak. Ja sa tim ne mogu da se pomirim. Ja sada ne mogu da se setim kojim sam joj rečima savetovao da ne ide u Politiku, ali nekim rečima jesam. Verovatno joj nisam ispričao moju najveću traumu, muškarci najčešće imaju one traumatske snove, neko sanja da je u vojsci, neko sanja da ide u školu, a ja sanjam da sam zaglavljen u liftu Politikinom i da ne mogu da izađem iz njega, jer prosto to je taj osećaj jedne kuće koja je podložna različitim političkim uticajima, to je jedan čudan konglomerat ljudi gde ne znate ko vam je kolega a ko nije i da morate imati dobre živce da opstanete. Ja razumem da je Ljilja Smajlović tehnološki višak, to je za mene potpuno logično, ona je glavni urednik. Žena koja je došla po jednoj političkoj osnovi, vokaciji, po jednom sastavu upravnog odbora i kada je ona smenjena mi nismo pravili konferenciju za štampu. Ali, ovde je reč da smenjujemo novinarku i to odličnu novinarku. Svi sada pominjemo Politiku, ali ona je radila 15 godina za Vreme, ono što je negde održalo jedan dobar duh razumevanja tih regionalnih odnosa na kraju krajeva ona je iz Vremena otišla u Politiku. Njena karijera je u novinarskom smislu besprekorna, ona ne može biti tehnološki višak, to je čista, ja bih rekao jedna vrsta politike u kući Politika. To sa ekonomskim razlozima ima najmanje veze. Ljubljana jeste skup grad, ali je to nešto što je, ja pretpostavljam, Politici donosilo čitanost, donosilo uticaj i ugled. Ono što je skupo u suštini jeste vredno i kvalitetno i na tom temelju visoke vrhunske proizvodnje Politika bi morala da gradi svoj ekonomski napredak. Kako koja godina odmiče ja sve manje, ja sam Politikino dete i tamo sam proveo dugi niz godina, ja sve manje novinara prepoznajem, naprosto to više nije moja šolja čaja, nekako se osećam dosta besmisleno. Ima nešto što je važno za nas kao novinare pripadali jednom ili drugom udruženju, vrlo mali broj, vrlo ograničen broj redakcija u Srbiji pristao je da u uslovima ekonomske krize novinari iz solidarnosti pristanu na umanjenje plate da bi sačuvali kolege. Molim vas, pa to je elementarna stvar u situaciji kada poslodavac ne može zbilja da isplaćuje te plate, novinari onda treba da se dogovore i pristanu na neko umanjenje dok kriza traje a ne da se ljudi otpuštaju. Ali, ovde je solidarnost generalno zapostavljena kategorija a posebno izgleda u novinarstvu, a posebno izgleda u Politikinoj kući koja je menjala ćudi prema političkim vetrovima i sastavima upravnih odbora. Dakle, ja mislim da je Vasovićka zaslužila svaki otkaz ali ne iz razloga tehnološkog viška.

Olivera Kovačević: Ja mislim da se ovde uopšte ne dovodi u pitanje da li je ona vrstan novinar, da li je vredan novinar, dobar novinar, već ovde pre svega treba postaviti pitanje kakvi su nama novinari danas uopšte potrebni. Imali smo mi prilike da se okupljamo i ranije ovde nije samo Politika tema, ali neka ovo bude nulta tačka, neka ovo bude početak te vrste solidarnosti, da budemo solidarni iako smo nemoćni. Mi na neki način priznajemo tu svoju nemoć jer smo mislili da će biti samo ta jedna Svetlana a na kraju ćemo se pitati ko je sledeća Svetlana od nas. Ako su se promenila pravila igre onda mi moramo da znamo da li su promenjena pravila igre i kada je naša struka u pitanju. A to jesmo li mi i dalje novinari kako su nas učili, kao i mene u toj Politikinoj školi novinarstva, ili ćemo mi sada ponovo biti društveno-politički radnici ili neka druga vrsta radnika, radnika-najamnika. Ja sam u poslednjih nedelju dana čula troje kolega koji su dobili otkaze, jedna od njih je urednica u listu Alo. Dobila je isto obrazloženje da je tehnološki višak, samohrana majka koja odsustvuje s posla. Molim vas, samohrana majka koja često odsustvuje s posa, urednik i novinar!? Znači ovo više nije incident, to je sada pojava sa kojom se suočavamo. Šta mi možemo tu da uradimo? Da li je smisao naših udruženja da se jasno odredimo da znamo šta je naša profesija i da na neki način možemo sa novim poslodavcima da razgovaramo na novoj relaciji ili ne možemo. Ako je ovde u pitanju tiraž, ako je ovo tržište malo za sve medije koji postoje, nemojte zaboraviti da je u jednom periodu bilo 620 televizija u Srbiji, to ne može da podnese ovo tržište i logično je da se ono na neki način mora rekonstruisati, ali Politika? Zar mi nismo učili da je ona jedan od stubova ove države? Zar Politika nije trebalo da bude primer za sve nas ostale? Ako se u Politici otpušta najbolji novinar, zašto to neće biti na RTS-u sutra, ili na Foksu, Kuriru? I šta mi tu možemo da uradimo osim da budemo solidarni? Mislim da je to pitanje koje treba da postavimo - na koji način da se organizujemo ili da čekamo ko je sledeći na redu zato što ja nemam podatak koliko je menadžmenta Politike otpušteno zato što nisu ekonomski uspešni. Ne vode novinari kuće nego menadžment, a koliko znam stizao je visokokvalifikovan menadžment u naše kuće, evropski menadžment je u našim medijima, tiraži su sve manji i uvek je opravdanje kriza. Ja zaista mislim da nije samo kriza opravdanje. Ja volim Svetlanu i čitaću je u nekim drugim novinama.

Slobodan Stojićević: Izgleda da je došlo vreme da će najbolji novinari stradati sve više i više, da bi oni drugi došli na njihovo mesto. Zamolio bih Emira Kusturicu da nam se obrati…

Emir Kusturica: Ja sam se, moram priznati čuvao od sličnih skupova u Beogradu zato što nisam vjerovao da je to jedna čistina na kojoj sve ono što se meni u društvenom životu Srbije pa i drugih zemalja ne sviđa, gdje su pomešani razni interesi koji su politički uglavnom bili usmereni ka jednom pravcu - slabljenju jednog nacionalnog kapaciteta, koji je istini za volju bio spreman, bio snažan da reprodukuje vrijednosti više nego što čovek može da očekuje. Nije neobično da jedna država svojim instrumentima vuče poteze, a imamo primer prošle ili pretprošle godine u Njujork Tajmsu slučaj kada je CIA skinula novinara pa se javnost usprotivila. Dakle, nije slučaj naše novinarke nešto što nije praksa, država će uvek imati mehanizme i uvek će pokušavati da utiče, da li mjerama boljševičkog socijalizma koji nažalost još uvek živi pa se polušapatom saopšti neka istina o nečijoj budućnosti. A onda, s druge strane, mora da postoji i ovaj kapacitet i oni ljudi, dakle mi koji sedimo ovdje i pokušavamo da kažemo koju riječ pametnu koliko možemo o nečem što je neoprostivo. Šta je tu neoprostivo? Neoprostivo je što je Srbija, koliko god veća od zemalja u ovom okruženju i ovom djelu Evrope, nema dovoljno ljudskih resursa da se poigrava sa idejom da jedan vrstan novinar zbog koga čitamo, a mi listove obično čitamo zbog jednog ili dvoje, u najboljem dvoje, a ako ima jedan puna šaka brade. Danas se govori u Srbiji o novinarstvu kao da je to neki zanat ili posao, bože moj nametnut, iz neke druge sfere a ne ljudske. Dakle, novinari su onoliko dobri ili loši kao i svi drugi ljudi koji nisu novinari. Ovde ima jedna stvar koja je neoprostiva, uvode se principi onoga što se zove danas politička korektnost a to je u suštini autocenzura. Treba prećutno da pristajete na neke modele ponašanja koji jednostavno stižu zajedno sa demokratijom, a demokratija je uslovna stvar kao što su svi drugi sistemi uslovni do one mjere do koje neko uspje da se organizuje u okviru tog sistema. Ono što je ovde krajnje sporno je što se na jednu malu Srbiju koja u novinarstvu nema dva ovakva primjera, čuli smo ovdje kako je problematično, a ja mislim da je to dobro zato što je svaka dobra pojava i problematična. Slušali smo hiljadu razloga zašto je novinarka mogla da bude otpuštena iz drugih razloga, a ovdje se govori o onome što je sporno, sporan je taj autocenzorski odnos prema stvarima i ravnodušnost koja se poslije javlja kod drugih koji kažu pa šta ima veze jedna novinarka, rodiće se druga!. Dakle tu postoji jedan nedostatak opšteg i pojedinačnog smisla za vrijednost koji se ovdje u novinarstvu prikazuju mnogo vidljivije nego u drugim aktivnostima. Ja se srećem sa tekstovima koji su pametni ili nisu, koji su inteligentni ili nisu, koji su snažni ili nisu. U ovom slučaju, ja sam čitao te tekstove kao jednu produženu mladost koja je, kad se uđe u ovaj period uvek se nekako žali za tim iskrama koje su frcale, ja sam u tim tekstovima prepoznavao sve ono što je vrijedilo u tom mlađem periodu. Raduje me da postoji ovaj skup, ja sam ovdje došao a nisam dolazio ni na jedan drugi skup, zato što mislim da je ovo dobra prilika da se ustanovi upravo ideja o tome da je najvažnije da Politika nema jednog novinara koji joj daje težinu. A ta težina se gubi iz nekog pomirljivog tona koji naravno Politika treba da održava, pa ona se u jednom periodu svađa u drugom miri, pa onda je tajna u tome što je ja onda ne čitam. Pročitam uveče na internetu samo naslove i jednostavno nema ni ime ni članak težinu da bih pogled zaustavio i pročitao do kraja. I to je možda najžešća konsekvenca cele te priče. Politička dimenzija te priče je naravno prisutna i ona neće moći da se raspetlja zato što je suštinski autocenzorskog karaktera, nalazi divnu formu u toj formulaciji tehnološki višak, ali suštinski je iz vremena boljševičkog socijalizma gdje je autocenzura bila najviši domet cenzure.

Slobodan Stojićević: Sada će vam se obratiti Jovo Ćuruvija.

Jovo Ćuruvija: Ja sam ovde jer sam solidaran i biću solidaran uvek sa svakim novinarom. Ako mi dozvolite ja ću poželeti dobrodošlicu gospodinu Mekini koga sam čitao četiri godine u Ljubljani, koji važi za žestokog novinara i za mene je bio značajan jer znam koliko je voleo ovaj narod i državu. Zasluga Svetlane Mekine je u tome da je od 2005. do 2010. godine koliko sam ja bio tamo, socijalni sporazum potpisan. Mogu vam reći da je Svetlana na lakat dobijala, na guranje i upornost, na žestinu je dobijala informacije od jedne i druge države šta se dešava sa socijalnim sporazumom. Svetlana je bila jedina koja je zaštitila decu koja su zaustavljena na granici na ulasku u Sloveniju. Ona je tada preživela jedno ribanje u instituciji, jako mi je bilo drago kada je rekla “posle ovoga će sve da pršti”. Sledeća, najvažnija stvar, ambasada Srbije u Ljubljani postoji od 2001. godine, tek nakon Svetlanine oštre kritike na rad ambasade i ljudi u ambasadi je otvoreno, posle mnogo godina, biračko mesto na kom dijaspora može da glasa. Mogu da garantujem da je to zasluga žene koja je kritikovala i tražila da se ambasada pokrene i skupi sto ljudi da bi se otvorilo biračko mesto i zahvaljujući njoj i konzulu Nataši Kalezić to mesto je napokon otvoreno. Dijaspora je poštovala Svetlanu i čekala je njene članke u Politici. Ja tvrdim da je ovo politički akt i tvrdim da je Dragan Bujošević poklekao. Isto to su pokušali da urade Ljiljani Smajlović ali nisu prošli. Bio sam svedok raznih događaja i zato apelujem na Bujoševića, koga znam još dok je radio sa Slavkom, da kaže ne, jer ovo je politički atak na novinara i taj otkaz je rezultat političkog pritiska vlasti jedne države, Slovenije i druge države Srbije. Nažalost, tu su jedinstveni.

Boško Mijatović: Ja nisam novinar i ne poznajem Svetlanu Vasović Mekinu, što mi omogućava da budem nepristrasan i da govorim ono što mislim, mada naravno, ne vidim ništa loše ni u prijateljskoj odbrani nečijih prava. Kao ekonomista ja imam razumevanja i za muke poslodavaca za nužnost da ponekad dođe do smanjenja radne snage u nekoj firmi, pa čak i do smanjenja broja novinara. Ali, kao ekonomisti ne ide mi u glavu da se otpuštaju najbolji novinari pošto i sa finansijskog stanovišta otpustiti jednog od najboljih novinara je finansijski autogo. Ako otpustite nekoliko najboljih izgubite odmah oko 50 odsto tiraža, pa šta ćete onda dalje?! Obrazloženje da je otpuštanje Mekine posledica ukidanja dopisništva u Ljubljani takođe je besmisleno budući da je dopisništvo moglo da bude ukinuto iz tih ili nekih drugih razloga a da ona ne dobije otkaz. Mogla je da ostane zaposlena u Politici. Očigledno je da se radi o političkim razlozima i to o razlozima rekao bih visoke politike. Ne verujem da bi neko u redakciji Politike ili u njenom menadžmentu mogao doći sam na pomisao da otpusti jednog od najboljih novinara. Mislim da je taj pojedinac ili Bujošević ili bilo ko morao biti pod strahovitim pritiskom visokih političkih faktora iz naše zemlje, a koji su opet bili pod pritiskom spoljnih faktora, gde slovenački pritisak verujem ne bi bio dovoljan da utiče na domaću politiku a ona da prenese taj uticaj na kuću Politika. Radi se o američkom pritisku koji je doveo do ovoga, napravio lanac pritisaka naniže a stradao je jedan novinar. Ako je na tako maloj stvari vlast popustila kako će se ona boriti kod većih stvari i na većim stvarima štititi državne interese? Hvala.

Slavoljub Đukić: Ja sam želeo da izbegnem pojavljivanje, 1987. godine otišao sam iz novinarstva i otišao iz Politike pod okolnostima koje su za mene bile bolne, ali na sreću trajale su kratko i pokazalo se, vidite kako je u životu, da su ti ljudi koji su me doveli u situaciju da odem učinili su mi u stvari najveću uslugu. Ja im se zahvaljujem, a može to da se desi i koleginici Mekini. Ja nisam došao ovde sa uverenjem da mi zaista nešto možemo da uradimo, to je čista iluzija zato i nisam za proklamacije ako će se pisati, mada ću rado potpisati. Došao sam jednostavno iz solidarnosti, iz protesta zbog jedne stvarno nepravde, jedne svinjarije. Ja i Zare smo jedni od najstarijih živih novinara, otišla je jedna sjajna generacija i ono što mi je žao je što su ti ljudi zaboravljeni, ali to je i prirodno, ali zanimljivo je da sam u poslednjih mesec dana, koliko to već traje nepojavljivanje koleginice Mekine, sreo niz ljudi koji me pitaju nadajući da sam ja obavešten, zašto se ona ne pojavljuje u novinama. Na osnovu nekog mog usmenog istraživanja u Politici, a mislim i u beogradskoj štampi u poslednjih nekoliko godina nije bilo čitanijeg novinara od koleginice Mekine. Da se jedna kuća u situaciji kada je štampa u veoma teškom položaju odrekne takvog novinara je van pameti, ja za to nemam objašnjenja. Ja sam u novinarstvu 67 godina i naučio sam nešto – ne postoji jednostavnije zanimanje da se ono što je početno savlada, kao što je novinarstvo. Mnogo je komplikovanije biti bravar, biti električar nego biti novinar, ali kad to kažem mislim na one osnove novinarstva, a osnove su informacija i vest. Oni koji uspeju da se dignu iznad toga ulaze u jedan krug novinarstva koje utiče na javno mnjenje i ima svoju čitalačku publiku. To mesto je imala Mekina.

Slobodan Stojićević: Odluku koju je Politika donela ne znam da li možemo da promenimo, ali ipak treba, podignuti glas protiv jedne nepravedne odluke a to je ovaj skup pokazao i svi koji su govorili.

Svetlana Vasović Mekina: Žao mi je da kolega Dragan Bujošević koga lično nisam imala prilike da upoznam, nije ovde. Ja znam da sam samo vrh ledenog brega, ovde su moje kolege iz Politike Marijana, Vlada i Dragana koji su ostali na način kao što je rekao naš dragi kolega Slava Đukić na svinjski način, svinjarija, bez posla. Ja sam napisala 15 činjenica, novinar sam, naš posao je da utvrdimo činjenice. Osećam se prozvana tvrdnjom Dragana Bujoševića da su u pitanju ekonomski razlozi. Imam jedno kratko elektronsko pismo koje mi je poslao 9. decembra u kome mi je napisao da čim je počeo razgovor o ekonomskoj krizi u kojoj se Politika nalazi povedena je reč o dopisništvu u Sloveniji. Ja moram da ispravim – Politika u Sloveniji nema dopisništvo, ja sam radila u stanu u kome živi moja porodica – dakle ima samo dopisnika. Podsetila bih da je pre manje od godinu i po dana prethodna glavna i odgovorna urednica Politike smenjena sa obrazloženjem da Politici pada tiraž. Danas smo došli do toga da zbog ekonomskih razloga i pada tiraža, što je meni rekao Dragan Bujošević, prodaje Politike u Sloveniji, ja ostajem bez posla. Znači, ostaje bez posla jedan novinar- dopisnik a uredništvo i poslovodstvo zadržava svoje položaje. Ja sam kao solidan novinar odlučila to da istražim pa sam pozvala uvoznika Politike u Sloveniji, firmu Distries, i pitala kakav je to sunovrat pa sam ja privredila loše Politici i saznala sam da je pad tiraža dnevno u Sloveniji 20 primeraka. Znači ja gubim posao zbog 20 primeraka dnevno a poslovodstvo, Dragan Bujošević i njegovi saradnici ostaju na čelu novine iako su oni odgovorni za mnogo veći pad tiraža. To je situacija u kojoj se nalazi srpsko novinarstvo danas, ja sam pokušala da razgovaram sa Draganom Bujoševićem, pristala bih možda na neke druge uslove, meni ništa drugo nije ponuđeno i u mom rešenju o otkazu izuzev da sam tehnološki višak piše da za mene nije moguća nikakva prekvalifikacija, dokvalifikacija, ništa. Hvala.

Milan Karlaš: Ja sam bivši radnik Politike i mislim da sam dobar poznavalac situacije i odnosa u Politici, posebno u sferi menadžmenta i ne želeći da umanjim značaj ove podrške gospođi Mekini ja bih hteo samo da zamolim ovaj skup da ima na umu da je otpušteno 18 medijskih radnika, od toga još 6 novinara i zamolio bih skup da da generalnu podršku svima, pogotovu što ne treba biti pravnik pa pogledati obrazloženja kojih praktično nema i videti da su to nezakoniti otkazi. Molio bih skup da ako izdaje neko saopštenje da se podvuče to nezakonito. Ako se nastavi sa ovakvim nezakonitim otpuštanjem onda ćemo doživeti da će sutra medijski radnici biti kao na klanici i onda nećemo moći nikakvom argumentacijom da ih sačuvamo.

Igor Mekina: Zahvaljujem vam što ste došli da iskažete svoju podršku Svetlani i ne samo njoj već i svim ostalim novinarima koji su se našli u sličnom položaju. Mislim da je ovo što se desilo velika sramota za obe naše zemlje. Mislim da novinari koji otkrivaju za javnost važne informacije ne da treba da budu poštovani već treba i da se ostave da rade svoj posao a ne da ostanu na ulici. Ali, to je na neki način deo našeg posla, mada u našem slučaju situacija je malo nesvakidašnja, oboje smo ostali bez posla, ja sam pre dva dana posle pet meseci čekanja na presudu dobio spor protiv svoje kuće. Pročitaću vam deo iz pisma koje je napislao Društvo novinara Slovenije

http://www.uns.org.rs/sr-Latn-CS/content/mekina/7967/transkript.xhtml

-------------- следећи дио --------------
HTML прилог је прочишћен..
Адреса: <http://box504.bluehost.com/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/attachments/20100507/5781928f/attachment-0001.html>