[tribina] Neoosmanska politika Turske na Balkanu

Пон Феб 1 16:19:14 MST 2010

http://serbianna.com/srpski/?p=177 
Neoosmanska politika Turske na Balkanu
Feb 1, 2010 
Istorija nas uči o petovekovnom ropstvu Srbije pod Turcima, o Otomanskom carstvu, o danku u krvi, o Ćele kuli , a najnovija da je Turska aktivno podržavala, i dalje podržava sve srpske neprijatelje u ratovima devedesetih godina proslog veka na teritoriji bivše Jugoslavije. Danas, političke elite obe zamlje pridaju najviše važnosti, ostavljajuci na stranu istorijski animozitet Turske prema Srbiji, zajednickom cilju strateške saradnje. Jedan od zajednckih ciljeva je i članstvo u EU. U toku 2009. godine bili smo svedoci intenziviranih kontakata izmedju Srbije i Turske na nivou visokih političkih i državnih zvaničnika. Srbiju su posetili predsednik Turske Abdulah Gül, turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu i turski ministar odbrane Mehmet Gönül. O značaju ovih poseta za napredak odnosa izmedju dve zemlje i realizaciju mira i stabilnosti na Balkanu razgovaramo sa bivšim ambasadorm SRJ u Turskoj, dr Darkom Tanaskovićem.
Turska ima dugu istoriju približavanja Evropskoj Zajednici,a zatim i Evropskoj Uniji (EU). Taj proces traje još od 1963. godine, ali je tek 1999, i to posle mnogo okapanja i natezanja, Turska nominalno prihvaćena kao kandida. Za razliku od Turske, Srbija je, kad su pitanju evrointegracioni procesi, tokom posljednjih meseci najviše napredovala, što ne znaci da će njen put do Unije time biti bitno skraćen.“Lično mislim , mada je nezahvalno prognozirati, da Turska nikada neće postati punopravna članica EU”, kaze za radio CKCU 93.1 FM u Otavi dr Darko Tanasković.
“Ukoliko bi Turska to slučajno postala, onda EU, po mom mišljenju, ne bi više bila zajednica evropskih vrednosti, premda su i te evropske vrednosti bitno poljuljane tokom poslednjih petnaestak godina. Osnovni razlog zbog kojeg put Turske ka EU teče sa toliko teškoća i ide sporo jeste notorna činjenica da je Turska po malo čemu suštinskom evropska država, sem po tome što je do odredjene mere usvojila sekularni način ponašanja i organizovanja u društvu i što spremno usvaja moderne tehnologije i savremenu logiku privredjivanja, odnosno logiku kapitala i profita. Ali, pobrojano nije svojstveno samo Turskoj već i mnogim drugim državama koje ne pretenduju da udju u EU.Turska jeste georgafski, ali samo marginalno, evopska država, s obzirom na to da je sticajem istorijskih okolnosti ostala na malom delu Balkana. Ali ni to ne bi moglo da bude presudno.Veliki deo evropskog javnog mnjenja je protiv uključivanja Turske u Uniju. To uključivanje
 podržavaju iz ekonomskih, političkih i geopolitičkih razloga, a u skladu sa svojim procenama, neke države u Evropi, primera radi Italija, Španija i naglašeno Velika Britanija, dok se druge, kao na primer Francuska, Nemačka, Austrija i još neke ne manje važne države tome protive. Dakle, jednostavno , Turska se pretežno ne doživljava kao evropska drzava . Ona, po mom dubokom uverenju i nije evropska država, što nikako ne predstavlja negativni vrednosni sud, već konstatovanje civilizacijskog zbira činjenica prošlosti i sadašnjosti. Zar je ona to više od Rusije, Ukrajine…?”
Koji je razlog tome?
Prevashodni razlog jeste njena istorija stalnog sukobljavanja s Evropom. Kao jedna od najvećih muslimanskih država, koja je bila islamska imperija, ona se stalno sudarala i nadgornjavala Evropom. Bila je nosilac drugačijeg civilizacijskog modela. Zbog toga, a ne iz nekih drugih razloga, Turska se u evropskom javnom mnjenju uglavnom ne doživljava kao evropska drzava. Svi ostali stvarni izmišljeni razlozi proizlaze iz ovog osnovnog.Ukoliko bi ušla u EU, pa bi se, onda, dozvolilo slobodno kretanje ljudi, taj ljudski talas za koji se pretpostavlja da bi Turska njime zapljusnula EU, bez obzira na ograničenja koja bi joj u ovom smislu verovatno bila postavljenja, ne bi toliko smetao da Turci nisu muslimani,već hrišćani. Ovo je nešto s čime moramo i ubuduće računati, bez obzira na to koliko se neki trude da nam objasne kako je to retrogradan pogled . Medjutim, on je još uvek sasvim realan i lako se ne predaje, čak i u najdemokratskijim evropskim
 zemljama.U toku prosle godine bili smo svedoci intenziviranih kontakata izmedju Srbije i Turske na nivou visokih politickih i drzavnih zvanicnika.
Kako to objasnjavate?
To je deo ofanzivne , aktivne politike koju Turska, u sklopu sada inovinare, ali nikako sasvim nove, spoljnopolitičke doktrine, nastoji da realizuje. Ta nova turska spoljnopolitička doktrina, čiji je arhitekta sadašnji ministar inostranih poslova, inače univerzitetski profesor Ahmet Dautoglu , podrazumeva, kao prvi zadatak, svodjenje problema sa svim susednim zamljama na nulu. Teži se normalizovanju u unapredjivanju odnosa sa svim susednim zemljama, što je , naravno, veoma mudro, jer se ne može voditi ozbiljna regionalna i globalna politika, ukoliko zemlja koja pretenduje na ulogu u tim koordinatama nema normalizovane, pa čak i dobre odnose sa susedima. U tom smislu, Turska ceo Balkan doživljava kao svoje susedstvo. Predsednik Gül je prilikom nedavne posete Beogradu upotrebio poznatu retoričku dosetku, koju znamo još iz 1990-tih godina, da su Turska i Jugoslavija (tada) , a sada Srbija , “susedi iako nemaju zajedničku granicu”. Ista
 kvalifikacija nalazi se i na službenom sajtu MIP Turske. Dobija se utisak da Turska ima sklonost da sve one države i zemlje koje su nekad bile u sastavu Osmanskog carstva doživljava kao susedne, I ovo pokazuje da u pozadini turske spoljne politike, kao njena konstanta, stoji tendencija neoosmanizma, odnosno ponovnog širenja zone interesa i uticaja na one delove sveta, naročito na Balkanu, Kavkazu i u Srednjoj Aziji, koji su nekada bili u sastavu Osmanskog cartva. U rečenom smislu, sasvim je razumljivo to što Turska želi privilegovane i partnerske odnose sa svim državama na Balkanu. A Srbija je i po turskom priznanju jedna od ključnih država na Balkanu.Imajući u vidu činjenicu da je Turska prilikom raspada Jugoslavije i sukoba koji su ga pratili dosledno podržavala sve srpske neprijatelje, ona sad oseća potrebu da sa Srbijom normalizuje odnose i na taj način u izvesnom smislu stabilizuje čitav ovaj prostor, kako bi preko njega mogla
 slobodno da nastupa u svom budućem partnerskom odnosu sa Evropom. Bez obzira na to ušla u EU ili ne ušla.
Zasto sa srpske strane postoji tako spreman odgovor?
Taj odgovor verovarno proizlazi iz sagledavanja da je, bez obzira na sve, bolje biti sa Turskom na Balkanu nego protiv Turske na Balkanu.
Kako EU, Amerika i Rusija gledaju na ovo Tursko angažovanje u Srbiji i na Balkanu?
Odgovor na pitanje nije jednostavan i jednosmislen. Ja cu vam izneti neke svoje procene. Na osnovu iskustva koje u praćenju Turske i njene spoljne politike, kako u vreme dok sam tamo bio ambassador, izmedju 1995-1999. godine , tako i pre i posle toga, došao sam do zaključka da Turska, kao velika i ozbiljna država sa svojom ukupnom državno-nacionalnom, a ne samo spoljnopolitičkom strategijom, nikada nije u potpunosti nečiji poverenik ili puki izvršilac nečijih nauma i ideja. Turska nastoji da svoje interese i njihovo realizovanje uklopi u one tokove koji joj omogućavaju da “fazno” lakše stigne do konačnog cilja.S druge strane, mnogi na Zapadu, a naročito SAD, kojim je to gotovo deo doktrine u spoljnoj politici, koji se bitno ne menja tokom poslednjih dvadesetak godina, da je Turska primer čitavom islamskom svetu kako jedna muslimanska zemlja može istovremeno biti sekularna i demokratska. Kao što znamo, Turska je članica NATO pakta.
 Ona je druga armija po snazi u NATO paktu. Amerika je doista Tursku u vreme ladnog rata i svoje neposredne konfrontacije sa Varsavskim blokom i Sovjetskim Savezom doživljavala I tretirala kao najvažniji oslonac, najpouzdanijeg partnera na Istočnom krilu NATO pakta i na Bliskom istoku.Posle prestanka Hladnog rata, Turska izlazi iz tako jednostavne sheme i u novoj raspodeli interesa i uticaja u svetu nastoji da se što bolje i samostalnije pozicionira. U tom smislu ona, kad joj to ne odgovora, ne ispunjava ni sve zahteve i želje SAD. To smo videli u slučaju napada na Irak, kad Turska nije dozvolila prolaz intervencionističkim trupama preko svoje terirorije, pa je čak organičila i korisćenje svojih vojnih aerodroma. Turska je spremna i da razvrgne privilegovano vojno partnerstvo sa Izraelom, koje je, kao deo strategije za Istočni Mediteran, uspostavljeno pod američkim kisobranom.Turska jednostavno vodi svoju politiku, ali nastoji da je do
 moguće mere prilagodi i interesima najznačajnihih “ igrača” u medjunarodnim odnosima. U ovom trenutku , turski anganžman na Balkanu, a konkretno na prostoru prethodne Jugoslavije, odgovara SAD i one ga sigurno podupiru. Medjutim, to je i autentični turski interes i Turska koncepcija.Što se tiče Evrope, stvar je mnogo komplikovanija. Mislim da ovako nametljovo nastupanje Turske na Balkanu, gde se ponovo govori o “obnovi zlatnog doba Osmanske imperije”, naravno u novom, savremenom ruhu, izaziva odredjeno podozrenje u Evropi. Ne bih rekao da mnoge članice EU podržavaju takav nastup Turske, bez obzira na to što neke od njih blagonaklono gledaju na integraciju Turske u Evropu. Ipak, u Evropi se još uvek ne pridaje odgovarajuća pažnja neoosmanističkim tonovima u retorici turskih zvaničnika. No oni se, naravno, u Strasburu ili Briselu ne izražavaju kao u Sarajevu ili Skoplju…
Na drugoj strani, Rusija i Turska su pre nekoliko dana sklopile značajan, polivalentan sporazum o privrednoj i široj saradnji . Rusija Tursku smatra izuzentno značajnim spoljnopolitičkim partnerom, pogotovo na energetskom i ekonomskom planu, s obzirom na to da kroz teritoriju Turske treba da prolaze linije najznačajnijih energovoda. Turska pak Rusiju smatra obećavajućim tržistem za svoje proizvode. Te dve zemlje su se u poslednjim godinama veoma zbližile , čime Turska dokazuje da diverzifikuje svoju spoljnu i ukupnu politiku. Time upućuje i prekornu poruku Evropskoj uniji, čiji je otprilike smisao : Evo, ako nas vi nećete, mi imamo kuda da se okrenemo.” Turska sistematski želi da nadje partnere u svm bitnim činiocima medjunarodne politike i ekonomije, izmedju ostalih i u Kini. Medjutim, kad je reč o kvalitetno novom aspektu nastupanja Turske na Balkanu, tj. ponovnom zauzimanju te sfere, ne samo kroz ekonomsko prisustvom, vec i kroz
 povećani politički uticaj, onda ne verujem da se u Moskvi na to gleda sa naročitim simpatijama, s tim što se ova pojava, radi održavanja povoljne klime u bilateralnoj saradnji, zasad neće kritički izvlačiti u prvi plan. Ako se secate, pre izvesnog vremena, oktobra 2009. godine, turski ministar spoljnih poslova Dautoglu u Sarajevu dao neke veoma neprimerene izjave o tome kako Turska gleda na BiH. Doživljava je kao svoju, gotovo kao Anadoliju. Odmah nakon toga je ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov, upravo komentarišuci situaciju u Bosni i Hercegovini, vrlo jasno dao do znanja da nikakvi spoljni aranžmani i dogovori ne smeju da ugroze Dejtonski sporazum, a konkretno ustavni status i bezbednost Republike Srpske. Dakle, to je slozena partija s mnogo igrača, u kojoj jednoj maloj zemlji kao što je Srbija nije lako da nadje pravu varijantu i da se postavi onako kako će trajno najviše odgovarati njenom državno-nacionalnom interesu.
Da li je izjava turskog ministra spoljnih poslova Dautoglua u Sarajevu o obnavljanju Osmanskog carstva na Balkanu slucajna?
Izjava nikako nije slučajna, pogotovo pošto je reč o ministru inostranih poslova gospodinu Ahmetu Dautogluu. On je, naime, i kao professor Univerziteta i kao geopolitički mislilac već poodavno izgradio odredjenu koncepciju koju naziva strategijskom dubinom. Turska, prema njemu, treba da iskoristi i svoju geografsku i svoju istorijsku dubinu, što je nov pojam u geopolitici, i da, koristeći se tim komparativnim prednostima, ponovo postane bitan faktor u onim delovima sveta u kojima je Osmansko carstvo nekada, po njegovom mišljenu veoma uspesno, organizovalo život svojih podanika, kako muslimana tako i nemuslimana. Davutoglu lično duboko veruje u takvu viziju i u meri u kojoj je moguće nastoji da je realizuje. Trebalo bi, zapravo, da mu budemo zahvalni zbog tog nediplomatski otvorenog i ponesenog neo-osmanskog izlaganja koje je imao 16. oktobra 2009. u Sarajevu, na simpozijumu pod nazivom “Osmansko nasledje i muslimanske zajednice na
 Balkanu”. Time je nedvosmisleno pokazao da je neoosmanizam suština njegovog pogleda na ukupno tursko angažovanje, ne samo na Balkanu već i šire od toga. Reč je o pogledu na svet. Drugo je pitanje u kojoj meri se danas može realno računati s nekakvom obnovom Osmanskog carstva u modernom vidu. Tu sigurno ima mnogo prepreka. Jer ovakva politika, koliko Turskoj može doneti nekih simpatija kod muslimanskih zajednica na Balkanu, isto toliko prirodno odbija druge potecijalne balkanske partnere. Teško da ju je moguće skladno i u potpunosti realizovati. Ne treba, medjutim, ni potcenjivati ovakvu izjavu ministra Dautoglua. Možda je ovo trenutak u kome čak i osvedočeno pragmatični turski politicari ocenjuju da je upravo potrebno govoriti na taj neprimereni i u sustini anahronostički nacin. Oni smatraju da je mnogima u svetu postala bliska ideja o obnovi neke vrste čvršće kontrole nad Balkanom, kako bi se u budućnosti onemogućili bilo kakvi
 potresi u ovom delu Evrope. Pri tome neki otvoreno priželjkuju da, s jedne strane EU kroz evro-integraciju deluje kao neka vrsta bivše Austro-Ugarske monarhije, a Turska, sa svoje strane, opet umirujuce i stabilizujuće, kao što je nekada, iz evropske perspektive, delovalo oslabljeno, ali još uvek respektabilno Osmansko carstvo. Razumljivo je da takve projekcije ne mogu biti bliske onima koji su bili pet vekova pod Turcima.
Razgovor vodila Boba Borojević
–
Darko Tanasković, rođen je 4. januara 1948. godine u Zagrebu. Orijentalnu filologiju diplomirao je 1970. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao (1972), te doktorirao (1979). Na Katedri za orijentalistiku predaje više predmeta. Objavio je preko 600 naučnih i stručnih radova iz oblasti široko shvaćene orijentalistike, među kojima i više desetina knjiga. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i u Azerbejdžanu (1998-1999). Od 2002. do 2008. godine vršio je dužnost izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj Stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je 2004. godine ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki Majstor Malteškog viteškog reda (2005) ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge.
Tags: Balkan, Boba Borojevic, Srbija, Turska

This news story was posted on Monday, February 1st, 2010 at 5:56 pm and is filed under Bosna, Srbija. You can follow any responses to this news story through the RSS 2.0feed. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed. 
Leave a Reply

      __________________________________________________________________
Looking for the perfect gift? Give the gift of Flickr! 

http://www.flickr.com/gift/
-------------- следећи дио --------------
HTML прилог је прочишћен..
Адреса: <http://box504.bluehost.com/pipermail/pravoslavnatribina_pravoslavljedanas.info/attachments/20100201/e87eb7ab/attachment-0001.html>