30 година од подметнутог пожара
у Пећкој Патријаршији

СВЕДОЧАНСТВО ЈЕДНОГ ОЧЕВИЦА

“Тајну цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати” (Товит 12:7).

Ове речи упутио је анћео Божји Рафаил старозаветном Товиту, пошто су му слепе очи на чудесан начин прогледале. Дакле, опасно је и убитачно не чувати цареву тајну; али прећутати славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога не желим да прећутим како сам се по промислу Божјем и по благослову св. Јоаникија Девичког Чудотворца, потпуно неланирано с моје стране, задесио на преноћишту у св. Пећкој патријаршијм оне ноћи када је букнуо пожар.

Прве недеље Великог поста, 15. марта ове године, по благослову Преосвећеног владике призренског Павла, служио сам у манастиру св. Девичу код Србице на Косову. У суботу увече одслужио сам бденије, а на сам празник св. Литургију; исповедао сам и причешћивао верне, а затим крштавао и читао молитве код кивота св. Јоаникија. Знам да сам тога дана и проповедао али сам, после претрпљеног страха од пожара у Пећи и крајње исцрпљености, сасвим заборавио о чему сам говорио.

Требало је да се исто после подне вратим у Призрен преко Вучитрна и Приштине. Наиме, био сам обећао вучитрнском свештенику о. Зорану Грујићу да ћу у Недељу православља доћи после подне у Вучитрн да проповедам на духовној академији која је била заказана за 18 часова.

На моје велико изненаћење, игуманија манастира Девича м. Параскева и намесница Јефимија упорно су ме убећивале да не идем у Вучитрн, него да се преко Пећке патријаршије вратим у Призрен. Био сам на великим мукама, јер сам обећао о. Зорану да ћу доћи да одржим предавање и било ме je срамота да преварим и њега и народ који ће доћи на духовну академију. Опирао сам се и говорио мајци игуманији: „Отац Зоран ми као свештеник може и опростити, али његови верници ће с правом казати да их je онај наставник богословије из Призрена обмануо”. Никаква моја убеђивања нису помогла. Мати je била упорна и ja joj, најзад, рекох: „Добро, амин — ићи ћу с вама у Пећ!”

Карактеристично je да je на тај пут, исто тако против своје воље, пошао и чика Ђорђе Ковић (чија je кћи монахиња у Девичу). Њему je мати игуманија просто наредила да тога дана пође у Пећ и обави тамо неке послове у башти, што je још раније био обећао. Следеће ноћи се догодило да je управо тај чика Ђорђе, који се као и ja опирао да иде у Патријаршију, први оеетио пожар и све алармирао. Да он те ноћи није спавао у гостинској соби, сигурно je да би последице пожара биле далеко трагичније.

Пошли смо из Девича рано после подне: игуманија Параскева, возач — сестра Анастасија, чика Ђорђе и ja. Ja сам возио „фићу”, путовали смо без предаха и у Патријаршију стигли већ у пола пет. Мати Параскева je и у колима поново рекла како „сви треба да идемо горе до Светиње да се поклонимо икони Мајке Божје”. Знам да сам се онда чудио што ли она, као игуманија Девичког манастира, толико инсистира на том одласку у Пећ.
Изненадили смо се када смо у Патријаршији затекли празну порту. Наиме, знали смо да у Недељу православља ту има много причасника (о. Десимир je причешћивао народ до два сата после подне!), да се после Службе врши литија са пећком иконом Мајке Божје, a потом настаје сабор и народно весеље до касно увече. Скоро сви грађани Пећи прошетали би на тај дан до Патријаршије и у порти je обично врило као у казану. Пећка игуманија м. Февронија накнадно нам je објаснила да je ове године „због демонстрација које су одржаване у Приштини”, милиција забранила сабор код манастира.

Ушли смо у цркву да се поклонимо светињама и целивамо чудотворну икону пећке Св. Богородице. Унутра смо затекли само две дежурне сестре и неколико туриста који су дошли да разгледају фреске. Вечерње je нажалост било завршено и у конаку наиђосмо на игуманију Февронију и сестре које cv управо излазиле из капеле. Много су нам се обрадовале.

После вечере опет сам поменуо да бих се вратио у Призрен последњим аутобусом, али сад обе игуманије и све сестре навалише да преноћим у Патријаршији, одслужим сутрадан великопосно јутрење и „први час” и тек онда пођем. Иако су ми се мисли стално враћале на Вучитрн и онај народ који сам обмануо, помирих се са одлуком да останем у Пећи.

После вечере поседео сам мало на клупи пред конаком са мојим професором из београдске богословије Св. Саве — протосинђелом о. Деоимиром, који je сада духовник у Пећкој патријаршији, a потом се сви окуписмо у капели на молитву. Сећам се да сам те вечери са изузетним умиљењем прочитао акатист Св. Арханћелима на српском језику, a затим одслужио повечерје и прочитао молитвено правило пре спавања. Свршили смо и један парастос и око 10 часова пошли на починак.

Moja се соба налазила управо преко пута капеле. Био сам мртав уморан те сам се брзо спремио и легао, али због про мене постеље, целе те ноћи нисам могао заспати. Некако пред зору задремам, али убрзо зачујем кроз сан некакву галаму и тумарање у ходнику. Онако уморан, помислих: „Ако je потребно, позваће те, Дамаскине”. Другим речима: „Само ти спавај без бриге”. Међутим, галама je бивала све већа и ja скочих, покушах да упалим светло али — светла нема. Хитро сам се спремио, узео своје ствари и изишао у ходник. Кад — ни тамо нема електрике. Пипа|ући доћем до капеле, нађем свећицу, припалим je и држећи своје ствари у левој руци, a свећу у десној, пожурим према месту одакле je допирала узбуна и галама...

Пожар се прво појавио на плафону у гостинској соби у којој je спавао наш сапутник чика ће. Од 1958. године он ne види на једно око, али зато су му остала чула изоштренија. Пробудила га je велика топлота и пуцкетање ватре која je са тавана почела продирати кроз плафон. Чика Ђорђе je био у том конаку само једном, и то давно, пре тридесетак година (још у време игумана Тадеја), na се онако преплашен и бунован није могао сетити распореда просторија. Истрчао je у ходник и почео да дозива: „Има ли кога живог?” Видео je да се нешто страшно догаћа, али није знао ко где спава, пa je само избезумљено тумарао и лупао no мраку. Срећом близу капеле наиће на клепало и стаде у њега лупати и викати: „Има ли кога живог?” Прва се одазвала девичка игуманија Параскева na кад je изишла у ходник и чула га како лупа и виче, запитала je: „Ђорђе, човече Божји, шта то радиш?!” Утoм су дошле и сестре, a Ђорђе само рече: „Горимо! Нешто се догаћа овамо у гостинској соби”.

За неколико минута пламен je захватио скоро цео кров конака који je дуг 63 м., a потом се пренео као муња и на кров новог конака који je у изградњи.

Пожар смо гасили: игуманија Февронија и све сеетре-монахиње, мати Параекева из Девича, чика Ђорђе, сестра Анастасија и ja, заједно са осталим добронамерним људима из Пећи и ближе околине на челу са пећким свештеницима, оцима Станком и Радоманом.
Спасавали смо од пожара најпре оно што je најдрагоценије на овоме свету — људске животе. Хвала Богу и Мајци Божјој и св. Јоаникију, девичком чудотворцу, што нико није изгорео, нити je ко био поврећен, премда се лако могло догодити да нам ту свима буде заједничка гробница. Спасавали смо затим драгоцености из манастирске ризнице која се налазила у конаку, и то upe свега старе српске рукописне књиге — србуље. Успели емо, Божјом помоћу, да изнесемо све старе рукописе из XIII, XIV и XV века, као и наше прве штампане књиге. Нико од нас није жалио себе, него смо отимали од ватре драгоцене српске старине из пијетета према оним нашим калуђерима, свештеницима и њиховим „дијацима”, који су из љубави према Богу и своме Роду писали, преписивали и украшавали црквене и душекорисне књиге, трудећи се у својим тескобним келијама као пчеле.

Када сам из новог конака износио велики крамп да бих њиме развалио гвоздене решетке са прозора ризнице, неки непознати човек пружио ми je ватрогасни шлем, који ми je у току тог вишечасовног гашења пожара много помогао.

Истога дана дошао je у Пећку патријаршију о. Артемије Радосављевић, намесник манастира Црне Реке. Све нас je духовно оснажио када нам je указао да се са нама догодило нешто слично што и у библијском чуду са три младића у вавилонској пећи. Господ je и сада, no милости Својој, извео из пећког огња неповрећене Своје слуге и слушкиње, зато My и ми, као тројица старозаветних младића, благодаримо и кличемо: „Господа појте и преузносите у векове”.

Кад je већ реч о о. Артемију, да поменем и то да ме je у Вучитрну на оном предавању он и заменио. О. Артемије je дошао у Вучитрн на духовну академију, пa кад се ja до 18 часова и 15 минута нисам појавио, он je — у договору са о. Зораном — одржао беседу уместо мене. Тако, хвала Богу, ништа није пропало, нити било изгубљено.

Стари конак у Пећкој патријаршији je потпуно изгорео заједно са целим инвентаром или, тачније речено, „спаљен je” (као што пише у Политици од 24. марта 1981, стр. 12), али зато нагорели кров новог конака остаје као главни сведок. Нове греде су могле нагорети само од неког запаљивог средства. Што се пак тиче ватрогасне екипе из Пећи на челу са бригадиром, благо речено, били су тотално неефикасни.

„Свако (не)дело изиђе на видело!” И у овој ствари време ће учинити своје.

Нама и одсада, као и до сад, остаје да се уздамо једино у Гоопода Бога и Његову Пресвету Мајку — Заштитницу и Спаситељицу града Пећи и целог Рода српског крстоносног.

Синђел Дамаскин Давидовић,

супл. Богословије — Призрен

Извор:

”Православни мисионар”, бр. 4, за 1981. годину, стр. 190 – 194.

и СРПСКЕ НОВИНЕ из Торонта бр. 659 из 2011.г.

Каталог Православних 
ресурса на интернету

Насловна

 Уводна реч

Сопоћански апел

Трубачи свирају на буђење

 Трубачи свирају на спавање

Јасеновац

  Православна трибина

Архива порука

Вера Божанска

 Библиотека

 Aдресар